(Објављено на   27. 05. 2010. год. )

Да ли сте се некад запитали када политичари иду у посету народу?

Психолози казу да је једно од тежих стања у коме се човек налази стање губитника.

Сваки губитак производи страх за опстанак.

А зашто све ово помињем?! Зато што су у последњих пар година у Србији веома дубоки трагови разних губитака. У приватним дружењима поодавно већ најчешћа тема је како смо некад имали све… те ово, те оно, и како смо све изгубили… Од основних моралних принципа до губитка материјалног богатства. На крају прича се завршава губљењем Косова и Метохије.

Али после толико и таквих губитака нормално је упитати се – да ли смо ми Срби колекитвни губитници?

Мој одговор је – Јесмо!

Шта смо изгубили? Изгубили смо, поред територије, основних моралних вредности и генетску препознатљивост, исконски вредне карактерне особине.

А на питање да ли смо стварно изгубили Косово одговор је стигао.

Данас и званицно. ЕУЛЕКС је представницима власти из Србије забранио улазак на Косово без званичног одобрења.

Да ли је то велики губитак? Јесте!

Да ли нас то боли? Колико ја видим власт у Србији боли једна друга ствар. Како заташкати аферу „Кофер“ у којој је све евидентно и да је новац поручен, и да је донет на договорено место, и да се знала шифра кофера… Само суд и полиција кажу да нико за то није крив. Судећи, дакле по реакцијама, изгледа да је баш онако како је www. новинар де објавио – За Косовом суза нема неће их ни бити.

Бол је, дакако повелик!

Закључујем то на основу све чешћих неразумљивих и свирепих злочина… понашања и догадјаја који остављају сасвим другу слику о нама, од оне пре него смо постали губитници. На пример. У Србији је све више злостављања деце и жена. У Србији су злочини монструозни. У Србији убијају старе и немоћне због две три хиљде динара. У Србији су једној керуши одсекли све четири шапе. Донедавно нисмо ни сањали да имамо толико педофила.

У Србији је веома присутна дволичност. Замрла је љубазност и гостопримство, мада се и даље тиме хвалимо. Коначно је и обелодањено, (најавио сам тај проблем у прошлом јављању) да су домаћини манифестације „Мала матура, велико срце“ у милионском Београду (широког срца) једва пронашли 135 породица које су пристале да приме ученике ове манифестације са Косова и Метохије.

У Србији се суди свештеницима за проневеру новца (узет од уплата за гладне на Косову). У Србији се не поштује традиција, али су веома присутни пагански обичаји. Мало шта је свето. Споменици културе су предмети иживљавања.

У Србији је све мање становништва. То другачије речено значи да нема ко да радја, а нема ко ни да прави децу. А то даље значи да нисмо више тако заинтересовани за репродукцију (читај немамо исконског мотива за опстанак) за основни смисао људског постојања. А није истина да нема жена и да нема мушкараца.

Присутне су, дакле, неке нетипичне карактеристике непојмљиве нашем исконском бићу.
Зашто?

Зато што је народу у Србији, што је вероватно и био циљ, нането много бола против кога се није могао борити. Нити га имао чиме лечити. Тај бол народ Србије је гушио у себи. Чињеница је: бол који не може да се лечи обилује негативном енергијом и набојима који смарају и дух и тело. То не доноси ништа прогресивно, ништа позитивно и лепо. Огромна количина непребољеног бола, претворила се у злу ћуд – зашто да само мени буде лоше – нека и други испаштају, што је нарочито код поносних и пркосних народа, резултирало губљењем квалитетних карактерних особина. То је исти процес као кад коров надвлада биљку. Раније, у другачијим временима понос или пркос, без обзира што имају у себи и лоших елемената, одликовали су се и витештвом, јунаштвом херојством. Данас оне који убијају старе људе, туку жене, убијају мучки… не можете назвати херојима, витезима, јунацима…?!

Ако држава себи дозволи да показује немоћ, народ је још више уплашен, обесхрабрен и кад види да не може да се заштити правним средствима и државним институцијама, брани се животињским инстинктима.

Своју немоћ Власт у Србији упорно и свесно доказује (да ли је и то део стратегије) тврдећи да је Косово неотудјиви део Србије, заборављајући при том да народ види сасвим другачију слику. Несрећа је у томе што се таквим понашањем народ омаловажава и не признаје – као да не постоји.

Своју лошу страну власт показује и тиме што прави разлику у несрећи.

Несрећа људи са Косова је иста као несрећа људи из Јаше Томића, Пландишта… Ови први беже од метка, ови други од воде! Посета и обилазак и првима као и другима улива наду, враћа поверење у државу…?!

Чекам одговор, али знам да га никад неће бити: да је то зато што на тако нешто председник државе Србије нема право. Нема право ако Косово није више део Србије.

Да ли то значи да смо изгубили део државе? Да! Да ли то има одраза на народ? Да! Мислите ли да то народ не види и не зна и не доживљава као губитак?!

Е баш зато што види и што све зна, и што се осећа као губитник овај народ више није свој. Слудјен је оним што се говори и оним што јесте.

Али коме је до лажних осећања осим политичарима?! Није на мени да их квалификујем. Њихово је да сами себе поставе тамо где им је место. Моја дилема је да ли се држава осликава кроз понашање и дела њене владе и руководства. Да ли се она, (читај њен народ) осећа као богаљ, крезуба или је болесна?! Нимало чудно. Ипак изгледа да се држава осликава кроз понашање њене владе и руководства. Како другачије објаснити да моју државу Србију ништа не боли?! Она је као болесник на дијализи бубрега. Председник њен и његови министри јој као апаратом на дијализи пречишћавају крвоток убризгавајући уместо чисте крви, отрове!

Дакле, истина је да овде имамо посла са поприличним проблемом.

Лоше је да не може лошије јер не примећујемо опасност од нагомиланих подвала, злобе, слепила…?!

А реч је, понављам то ко папагај, о земљи која се спрема да удје у Европу, а на државној телевизији приказује репортаже о томе како јој народ (из колевке) умире у беди.

И да ли сте се некад запитали када политичари иду у посету народу у несрећи?

Иду онда када осећају да губе моћ!

Или, ако је то нејасно, ево овако. Зашто политичари, поготово они на власти никад из чиста мира не оду у посету сиромашнима и људима из Косовских и других контејнера него чекају да их открију медији или да им се деси несрећа?

Прогласите ме како год вам воља, али на основу мога петнаестогодишњег дружења са Ромима по кафанама Београда знам да ми неће замерити када питам: Како то да се Ромима насељеним поред Газеле (мост у Београду) у рекордном року и на добар начин дају контејнери са струјом и водом… а избеглице са Косва и Метохије још живе по шупама, истерују их на улицу зато што су се уселили у напуштене бараке бивших градјевинских колектива?

У тражењу одговора на однос према Ромима и избеглицама са Косова један човек уман, рече ми.

Па то ти говори о томе да власт у Србији нема власт. Власт у Србији има неко ван Србије. Србија је све више и више губитник.

Шта губимо?

Идентитет, рече ми он.

Па и то боли!

Боли, наравно. Власт у Србији се наводно бори за Косово. А на Косову нема ко да живи. У Србији такодје. Све више је напуштених села. А највеће напуштено село у коме нема ко из Србије да живи је – Косово.