Твој живот је воз који ти возиш.
На том путу, људи улазе и излазе, воз иде брзином коју одабереш. Има свој ред вожње, има своје станице. Има своје одредиште.
Људи ће улазити у твој воз и излазити. Све то утиче на воз, али не мења машиновођу. Он увек вози где је наумио.
Машиновођа си ти.
У твој воз ће ући разни људи, пријатељи, партнери, ући ће деца, животиње, ко зна ко још… али ће и излазити. Одлазиће када пожеле, или када им отвориш врата и кажеш:
“Овде се твоје путовање завршава.”
Твој воз има ограничен капацитет места. Да би неко нови ушао, неко мора да изађе. Да направи место. Или ти мораш некога испратити, понекад и избацити и бацити воду за њим, пожелети му срећу да стигне што даље од тебе.
Нема везе да ли си добар или лош човек. Таква је природа воза.
Такође, ти ћеш улазити у туђе возове, и излазити. Некада ће те неко истерати. Избацити. И биће ти жао ако не видиш да је живот главни диспечар и да он све са намером чини.
Богу и Животу су увек намере добре.
Када те неко избаци из воза, захвали се. Пожели срећу и погледај око себе. Увек је ту неки нови воз у који треба да уђеш. Или чак неки којем фали машиновођа.
Ако уђеш у погрешан воз, све станице ће ти бити погрешне.
Веруј Животу. Живот је увек у праву.
