Причам виц мом другару иначе Црногорцу:
– На имању господина Ђурашковића на мору је изграђен хотел и њему су у знак захвалности дозволили да бесплатно седи у хотелу где је он сваког дана боравио и имао је резервисан свој сто. Међутим, лето, гузва, хотел пребукиран… Прилази шеф сале: – господине Ђурашковићу све је пуно, нема слободне столице. Да ли би примили једног Италијана за сто? Он ће само да доручкује, руча и вечера са вама, остатак времена је на плажи. Добро, нека сједне. За доручак долази Италијан седне и када су почели да доручкују каже Ђурашковићу: – Бон апетито! Ђурашковић устане пружи руку Италијану и каже: – Ђурашковић! За ручком исто Бон апетито – Ђурашковић. За вечером опет Бон апетито – Ђурашковић. После вечере Ђурашковић љут оде до шефа сале и каже: – Да ми склониш оног Бонапетита са стола. Сваки пут ми се преставља, ваљда сам први пут запамтио, он сваки пут Бонапетито па Бонапетито. Госн Ђурашковићу погрешно сте разумели Бон апетито на италијанском значи пријатно! То вам он жели пријатан оброк. А, тако онда нека остане. Ујутру, када су сели за доручак Ђурашковић да зезне Италијана, први каже Италијану Бон апетито! Италијан устане, пружи руку и каже Ђурашковић!
Завршим виц, мој другар ме гледа бело и мртав озбиљан ме пита: – Који Ђурашковић? Ја их знам све. То је добра фамилија. Ја у соку, кажем то је виц. Добро, али који Ђурашковић? Јеботе, 10 минута ми је требало да му објасним да је виц у питању. Наравно, да се није насмејао, већ је помислио да причам глупе вицеве као глумац Андрија Милошевић.
Е, па, ово је илустрација коментара испод мојих објава које су већином смешне и служе ми да забавим себе и оне који ме прате. Велика већина испод моје објаве, кометарише дигресијом, ставе неки коментар који нема никакве везе са поентом објаве. Ако је сала у којој је нека позната лицност, не коментаришу салу већ лицност, било вређањем или похвалама… и тако! Да ли је могуће да толико људи не капирају сале већ им друштвене мреже служе да потвре да немају смисла за хумор, покушавајући да својим коментарима се представе као паметни или лице своје фрустрације увредама или… Праштајте, ако сам некога увредио! Није ми била намера.
Уместо, да аутор размисли, да ли пише разумљиво и јасно, он очекује, да сви његов смисао за хумор имају и да све што напише хвале и да о свему мисле као он! Заборавља, да је вазда корисно да постоји теза и контратеза. Типичан је текст о незадовољству са дочеком Нове године у КОНОБИ, која је омладински објекат, па је и дочек био у складу са тим.