(Објављено на www.novinar.de 5. 03. 2008. год.)
Ово је први пут у животу да не знам како се зове нешто што знам да је моје и што бих волео да увек имам?!
У Србији и за Србију, тренутно важно питање, је ћутање.
Ћути народ, а нестаје! Нестаје му војска као једно од исконских обележја овог народа. Ћути народ а од ухапшених нико није осудјен. Осумњичени сви побегли. Ћути народ а Србија одумире. Ћути народ али нема кога ни да пита шта ће са све више напуштених и необрадјених њива по селима… Ћути народ а отели му 15% територије. То што смо митинговали најмање ми личи на то да народ нешто говори. Биће да баш ту народ нешто крије! Своја искрена осећања, пре свега! И притајену жељу да буде другачије.
Нарочито је приметно ћутање СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ (САНУ).
Ћуте још од времена чувеног Меморандума и хумореске Војко и Павле.
Нешто ту, ипак, није у реду. Да можда академици протеклих неколико година нису примили плату, па тихо бојкотују. Њихово тихо, наше болно. Чињеница да они ћуте не радује нити је у складу са оним што се од њих као учених и умних људи очекује. Као прво, нелогично је да ћути онај ко би и више него морао да проговори?! И који има шта да каже.
Зашто нема, не одговора, или Меморандума како већ све може да се назове њихов став по питању одузимања Косова и Метохије из матице Србије?
Зашто се ова установа од изузетног поштовања у народу не чује тако како смо навикли да је чујемо?! Питам то и због тога што спадам у 80% и више оних који су учени да тамо у тој згради у Кнез Михаиловој улици бр. 35, у Београду, седе људи који знају више од осталих, који из свог искуства могу понудити мудрија, практичнија, примеренија, прихватљивија решења за кризе свог народа. Можда грешим, али сигуран сам да кад већ тамо неко седи, а седе мудре главе, тај неко зна колико и шта боли овај народ. Они одавно већ знају да су нам, па и њима, угрожени национални интереси! Знају они и то да су баш они тј. САНУ у свести 80% народа оно што су војници на граници. Њих народ тако замишља и тако гледа у њихове прозоре. Верујем да нисам једини коме ово питање не да мира, али исто тако верујем да смо једина земља у којој академици једноставно ћуте док им одлази 15% територије.
И опет ми није јасно.
Из свега се намеће питање: Да ли они, такодје, као и ми мисле да је минус 15% територије = и њихов пораз?
Јер, збиља није јасно зашто су се академици оглашавали у Титово доба и у време Слободана Милошевића више него сада. Није ваљда да мислите исто што и ја?! Да ли су они можда људи тог времена, па се у овим чудним временима када отети земљу није никакав проблем, тешко сналазе. Па није ни чудо. И зашто би било тешко отети земљу када нема војске да је брани, политичари не знају, а академици ћуте. А можда су те наше мудре главе баш у време када су били активнији него данас кад су најпотребнији, већ дали своје мишљење и ауторитетом академика стали иза тога, па сад нема назад?! Можда то из њиховог угла тако треба?!
Мени лично, а верујем да нисам једини, значиле би бар речи утехе. Бар једна од Меморандума и хумореске Војко и Павле?! Поприлично су ми ствари јасне када је у питању отимање Косова и Метохије, али се са својим унутрашњим немиром нећу никад помирити. А баш то, тај немир оставља трага. Живећу са њим, као и милиони људи око мене али чини ми се да пола мене је празно. И безнадежно. Чини ми се да никад као сада нисам јасније видео крај пута. Ја као и милиони људи око мене прижељкујем речи утехе, и наравно, ни ја ни ти милиони не знамо како би те речи требале да гласе. Али, сигуран сам, значиле би много. Ово је ваљда први пут у животу да не знам како се зове нешто што знам да је моје и што бих волео да увек имам?!
Можда превише очекујем?! Али знам да има оних који и не очекују али заслужују. И кад добију речи утехе срећни су. Не знам да ли неко од уважених академика осећа потребу да се обрати народу?! Да ли неко од њих мисли да би то био доказ бриге и љубави према свом народу. Једна кинеска пословица вели да народу и жени треба прво дати љубави ако желимо да нас љубе. Има и она која поручује да је нада сан будних. Мислим да ју је изрекао мудри Аристотел, и сигуран сам да је имао разлога када је то рекао. Не кажем да се наши академици морају угледати на Аристотела и кинеске мудрости, али би могли бар неку своју мудру да нам препоруче. Јер једно је сигурно. Више него икад до сада, неопходна нам је мудрост. Нисам сигуран да је то ћутање.
Или је можда ћутање део академске стратегије. Ћутати, ћутати, јер ћутање је злато… и тако, као прво: не подсећати народ на његове муке, и друго, не подсећати народ на макар и моралну обавезу чланова САНУ да се огласе, да не кажем да кажу неку мудру. Да организују округли сто, расправу. Шта је истина о Косову, колико је оно и зашто део нашег националног интереса. Можда је процена да се овако како јесте напаћен народ, невино осудјен и окривљен неће ни сетити академаца и улоге и значаја Академије. Мудро нема шта. Мудрије од Аристотела?!
Наравно зна се и да је ћутање и у овом случају знак одобравања, па се поставља питање да ли је ћутање увек злато јер у том случају ћутање одговара више другима него Србији. Не до драги Бог, ето и зле крви. Одмах би се помислило а за кога раде академици САНУ? И наравно, за коју плату? И да ли су је заслужили ако је њихово ћутање другима било подршка.
Овај народ то им неће опростити. Неће, не само због тежине губитка, већ и због чињенице да су једно говорили друго урадили. А говорили су нам «Косово је колевка српског народа». Будили су нам националну свест када је најмање требало. Писали су разне Меморандуме који су нас живота коштали. И можда губитка Косова.
Изгледа да је баш у поменутом ствар. Требало нас је научити, требало је да будемо свесни колико је Косово као колевка српског народа значајно за нас, па онда ћутањем одобрити његово отимање. Тако се уништава у народу воља за животом. Тада му није битно ни оно што је његово.
Зна се и то да је човеку најтеже и када, и то свесно, продаје кућу и земљу где се родио.
А како ли му је тек када му је отимају?!