(Objavljeno na   27. 05. 2010. god. )

Da li ste se nekad zapitali kada političari idu u posetu narodu?

Psiholozi kazu da je jedno od težih stanja u kome se čovek nalazi stanje gubitnika.

Svaki gubitak proizvodi strah za opstanak.

A zašto sve ovo pominjem?! Zato što su u poslednjih par godina u Srbiji veoma duboki tragovi raznih gubitaka. U privatnim druženjima poodavno već najčešća tema je kako smo nekad imali sve… te ovo, te ono, i kako smo sve izgubili… Od osnovnih moralnih principa do gubitka materijalnog bogatstva. Na kraju priča se završava gubljenjem Kosova i Metohije.

Ali posle toliko i takvih gubitaka normalno je upitati se – da li smo mi Srbi kolekitvni gubitnici?

Moj odgovor je – Jesmo!

Šta smo izgubili? Izgubili smo, pored teritorije, osnovnih moralnih vrednosti i genetsku prepoznatljivost, iskonski vredne karakterne osobine.

A na pitanje da li smo stvarno izgubili Kosovo odgovor je stigao.

Danas i zvanicno. EULEKS je predstavnicima vlasti iz Srbije zabranio ulazak na Kosovo bez zvaničnog odobrenja.

Da li je to veliki gubitak? Jeste!

Da li nas to boli? Koliko ja vidim vlast u Srbiji boli jedna druga stvar. Kako zataškati aferu „Kofer“ u kojoj je sve evidentno i da je novac poručen, i da je donet na dogovoreno mesto, i da se znala šifra kofera… Samo sud i policija kažu da niko za to nije kriv. Sudeći, dakle po reakcijama, izgleda da je baš onako kako je www. novinar de objavio – Za Kosovom suza nema neće ih ni biti.

Bol je, dakako povelik!

Zaključujem to na osnovu sve češćih nerazumljivih i svirepih zločina… ponašanja i dogadjaja koji ostavljaju sasvim drugu sliku o nama, od one pre nego smo postali gubitnici. Na primer. U Srbiji je sve više zlostavljanja dece i žena. U Srbiji su zločini monstruozni. U Srbiji ubijaju stare i nemoćne zbog dve tri hiljde dinara. U Srbiji su jednoj keruši odsekli sve četiri šape. Donedavno nismo ni sanjali da imamo toliko pedofila.

U Srbiji je veoma prisutna dvoličnost. Zamrla je ljubaznost i gostoprimstvo, mada se i dalje time hvalimo. Konačno je i obelodanjeno, (najavio sam taj problem u prošlom javljanju) da su domaćini manifestacije „Mala matura, veliko srce“ u milionskom Beogradu (širokog srca) jedva pronašli 135 porodica koje su pristale da prime učenike ove manifestacije sa Kosova i Metohije.

U Srbiji se sudi sveštenicima za proneveru novca (uzet od uplata za gladne na Kosovu). U Srbiji se ne poštuje tradicija, ali su veoma prisutni paganski običaji. Malo šta je sveto. Spomenici kulture su predmeti iživljavanja.

U Srbiji je sve manje stanovništva. To drugačije rečeno znači da nema ko da radja, a nema ko ni da pravi decu. A to dalje znači da nismo više tako zainteresovani za reprodukciju (čitaj nemamo iskonskog motiva za opstanak) za osnovni smisao ljudskog postojanja. A nije istina da nema žena i da nema muškaraca.

Prisutne su, dakle, neke netipične karakteristike nepojmljive našem iskonskom biću.
Zašto?

Zato što je narodu u Srbiji, što je verovatno i bio cilj, naneto mnogo bola protiv koga se nije mogao boriti. Niti ga imao čime lečiti. Taj bol narod Srbije je gušio u sebi. Činjenica je: bol koji ne može da se leči obiluje negativnom energijom i nabojima koji smaraju i duh i telo. To ne donosi ništa progresivno, ništa pozitivno i lepo. Ogromna količina nepreboljenog bola, pretvorila se u zlu ćud – zašto da samo meni bude loše – neka i drugi ispaštaju, što je naročito kod ponosnih i prkosnih naroda, rezultiralo gubljenjem kvalitetnih karakternih osobina. To je isti proces kao kad korov nadvlada biljku. Ranije, u drugačijim vremenima ponos ili prkos, bez obzira što imaju u sebi i loših elemenata, odlikovali su se i viteštvom, junaštvom herojstvom. Danas one koji ubijaju stare ljude, tuku žene, ubijaju mučki… ne možete nazvati herojima, vitezima, junacima…?!

Ako država sebi dozvoli da pokazuje nemoć, narod je još više uplašen, obeshrabren i kad vidi da ne može da se zaštiti pravnim sredstvima i državnim institucijama, brani se životinjskim instinktima.

Svoju nemoć Vlast u Srbiji uporno i svesno dokazuje (da li je i to deo strategije) tvrdeći da je Kosovo neotudjivi deo Srbije, zaboravljajući pri tom da narod vidi sasvim drugačiju sliku. Nesreća je u tome što se takvim ponašanjem narod omalovažava i ne priznaje – kao da ne postoji.

Svoju lošu stranu vlast pokazuje i time što pravi razliku u nesreći.

Nesreća ljudi sa Kosova je ista kao nesreća ljudi iz Jaše Tomića, Plandišta… Ovi prvi beže od metka, ovi drugi od vode! Poseta i obilazak i prvima kao i drugima uliva nadu, vraća poverenje u državu…?!

Čekam odgovor, ali znam da ga nikad neće biti: da je to zato što na tako nešto predsednik države Srbije nema pravo. Nema pravo ako Kosovo nije više deo Srbije.

Da li to znači da smo izgubili deo države? Da! Da li to ima odraza na narod? Da! Mislite li da to narod ne vidi i ne zna i ne doživljava kao gubitak?!

E baš zato što vidi i što sve zna, i što se oseća kao gubitnik ovaj narod više nije svoj. Sludjen je onim što se govori i onim što jeste.

Ali kome je do lažnih osećanja osim političarima?! Nije na meni da ih kvalifikujem. Njihovo je da sami sebe postave tamo gde im je mesto. Moja dilema je da li se država oslikava kroz ponašanje i dela njene vlade i rukovodstva. Da li se ona, (čitaj njen narod) oseća kao bogalj, krezuba ili je bolesna?! Nimalo čudno. Ipak izgleda da se država oslikava kroz ponašanje njene vlade i rukovodstva. Kako drugačije objasniti da moju državu Srbiju ništa ne boli?! Ona je kao bolesnik na dijalizi bubrega. Predsednik njen i njegovi ministri joj kao aparatom na dijalizi prečišćavaju krvotok ubrizgavajući umesto čiste krvi, otrove!

Dakle, istina je da ovde imamo posla sa popriličnim problemom.

Loše je da ne može lošije jer ne primećujemo opasnost od nagomilanih podvala, zlobe, slepila…?!

A reč je, ponavljam to ko papagaj, o zemlji koja se sprema da udje u Evropu, a na državnoj televiziji prikazuje reportaže o tome kako joj narod (iz kolevke) umire u bedi.

I da li ste se nekad zapitali kada političari idu u posetu narodu u nesreći?

Idu onda kada osećaju da gube moć!

Ili, ako je to nejasno, evo ovako. Zašto političari, pogotovo oni na vlasti nikad iz čista mira ne odu u posetu siromašnima i ljudima iz Kosovskih i drugih kontejnera nego čekaju da ih otkriju mediji ili da im se desi nesreća?

Proglasite me kako god vam volja, ali na osnovu moga petnaestogodišnjeg druženja sa Romima po kafanama Beograda znam da mi neće zameriti kada pitam: Kako to da se Romima naseljenim pored Gazele (most u Beogradu) u rekordnom roku i na dobar način daju kontejneri sa strujom i vodom… a izbeglice sa Kosva i Metohije još žive po šupama, isteruju ih na ulicu zato što su se uselili u napuštene barake bivših gradjevinskih kolektiva?

U traženju odgovora na odnos prema Romima i izbeglicama sa Kosova jedan čovek uman, reče mi.

Pa to ti govori o tome da vlast u Srbiji nema vlast. Vlast u Srbiji ima neko van Srbije. Srbija je sve više i više gubitnik.

Šta gubimo?

Identitet, reče mi on.

Pa i to boli!

Boli, naravno. Vlast u Srbiji se navodno bori za Kosovo. A na Kosovu nema ko da živi. U Srbiji takodje. Sve više je napuštenih sela. A najveće napušteno selo u kome nema ko iz Srbije da živi je – Kosovo.