Намик Кабил
Пише: Есад Кучевић
Намик Кабил је писац, сценариста и филмски редитељ из Босне и Херцеговине. Рођени Тузлак, који живи и ради у Сарајеву, вишеструко је награђивани аутор за сценарио играног филма („Код амиџе Идриза“), документарну продукцију („Информативни разговори“) и дугометражно филмско остварење („Чувари ноћи“).
Сагласно арапском преводу Намик, означава оног који украшава, односно лепо пише, а супротно одомаћеним балканским предрасудама, име му није било прва мана, по којој се разликовао од других. Напротив, у свакодневној оријентацији према балканској географији, суочен са таблоидном реалношћу, горким сећањима и индивидуалним размишљањима о пролазности времена, добровољно је пристао да наслове својих романа „Сам“, „Амарцорд“, „Исијавање“ и „Yестердаy“ позајми од Федерика Фелинија, Станлеyја Кубрицка и Паула МцЦартнеyја.
Несуђени медицинар и писац уздуж и попреко, један је од најчитанијих књижевника тзв. послератне генерације у нашем региону. Непогрешиво прецизан у опису трауматичног избеглиштва, најрадије се присећа голобрадог сазревања подно Леотара. Природно одан „ендемској манифестацији требињства, са клиничким знацима рака душе од којег се не умире, већ поносно и дуговечно живи“ упркос злослутној дијагнози, Намик је истовремено и животом гарантовао, све што је досад написао.
Његов најновији биографски роман „Бескућник“(Академска књига, Нови Сад, 2023) се литерарно промовисао у књигу о кући. То је својеврсна прозивка, трактат о свести и одговорности генерације, чији родитељи нису знали против кога то певају њихова деца, нити су могли да наслуте да им се намеће осећај жртве која се осећа прозваном што је преживела.
„Мама се разбољела 2018. године. Отиснула се на свој коначни пут и ја сам тада до краја схватио како сам се већ раније почео припремати за такве животне ломове, мислити о њима унапријед и покушавао их прогнозирати. То сам први пут дјелимично освијестио након што се тата разболио, када сам имао чудан осјећај да сам на неки начин у познатој и очекиваној ситуацији, а с мамом је и дефинитивно постало јасно“.
Већ у прве три реченице, Кабил разодева своју романескну прозу. У наставку, признаје да су његове интерне и интимне припреме за најтеже ствари биле наивне, јер је веровао да ће на тај начин бити мање емотивно погођен, кад се десе. У поражавајућем ишчекивању, неспреман да погледа људе који показују своја осећања, каже “стално је рачунао, колико има пара”,
Разуђени романсијер, сад већ искуством навикнут, више гледа у ретровизор, него у шофершајбну, што га трезни при оцењивању балканских ужаса и ганућа деведесетих. Трагикомично и стаклених очију, док победници и даље побеђују, а поражени пишу историју, у сред Требиња дубоко и слојевито миришу небески платани, недалеко од мистичне „побегуље“ Требишњице, што понире из (од)рода до одрона.
Верујући у светло човекове душе, у причама о љубави, мржњи, избеглиштву и овом часу, Намику није свеједно што су његови вршњаци, најчешће заведени ишли за слободом која се претворила у мобилне телефоне, што нису извукли поуке из идентитетског пијанства и амблематског празновања, као што није равнодушан на појединце којима и дан-данас подочњаци добро стоје.
Зато је ово роман, конспиративнвог формата о времену које се опире да оде у прошлост. Попут Чеховљеног Вишњика, метафоре за отаџбину или шумадијског Шљивика, кривицом власника закоровљеног имања, у чијем центру је најпре привремено, па онда трајно отуђена кућа, у којој је све могуће, осим потраге за изгбуљеном интимом и затајеним сећањима. Углавном, због неразумевања границе, која је заверенички и узнемирујуће прошла између нас.
Такође, претежно полифоно, у књижевној свеопштој релативности, Кабилова исповедна језичка интонација је и наш презрени глас. Јуначки, побожан и веран човеку који је све оно, осим што јесте, али је у доба ишчашеног реализма човек и оно што му је комшија. Језиком самоће, у специфичном менталитету медитеранског залеђа, ината, дрчности и припитомљеног хумора.
Традиционално, јужно од Алпа и северозападно од Солуна, у дневнику писаном ноћу, отимање куће и сахрањивање кућног прага снажније одреди човека него укоп оца и мајке. Онда овај роман, благо и неосуђујуће, поред осталог нуди могућност да свако своје стадо и себе из прошлости научи вештини садашњег стида.
У супротном, усамљеног и ничијег аутора није брига. И баш у том племенитом незнању је његово драгоцено (са)знање. Иако је у причама људи с низбрдице, не само при заобљавању оштрог угла, жртва међу убицама, исто што и убица међу жртвама, кад је смрт била животно признање.
Истинито, зачудно и неправедно. Док с милосне стране Хума, одјекује:“Идите, идиоти“.
Срећом што лепота, није само петак и субота…
