(Objavljeno na : 02. 02. 2008. god.)

Mi Srbi više smo žalili i za raspadom veštačke tvorevine bratstva i jedinstva – Jugoslavijom nego što sada žalimo zbog raspadanja Srbije.

Izgleda da za Kosovom i Metohijom nema ko da žali ili možda narod misli da smo ponovo pobedili na Kosovu! Nad tim činjenicama trebalo bi da se ozbiljno zamislimo. Ili da se zajedno sa svojom domovinom Srbijom spremamo za pregled kod psihijatra?!

Ne treba biti posebno upućen, da ne kažem pametan i informisan, i shvatiti da u zemlji Srbiji nešto ipak nije u redu.

Redom, to izgleda ovako.

Ne tako davno, kada se Jugoslavija raspadala i svi su se tome radovali samo su Srbi plakali.

U to vreme onaj ko je stvarno Kosovo i Metohiju doživljavao kao kolevku srpskog naroda on se za to i te kako borio. Ili političkim delovanjem ili nekim stvaralačkim, umetničkim radom. Bila su doduše veoma retka, skoro da ih i nema, umetnička dela, ali istinski inspirisana kolevkom. Naravno, bilo je, kao i danas, i onih koji su iskazivanjem takvih osećanja želeli da skrenu pažnju na sebe.

Karijerizam, ili bilo šta drugo svejedno, ali sve to zajedno delovalo je kao snop jakih veza i doprinosilo je utisku da su Srbima osećanja prema Kosovu i Metohiji svetinja. U tome leži i objašnjenje zašto je odgovor ondašnjih komunističkih vlasti na takva osećanja bio brutalan i žestok. Ljudi su i danas živi svedoci progonstva i kažnjavanja onih koji su i pomislili da iskažu svoja iskrena osećanja prema Kosovu. Žigosali su ih kao srpske nacionaliste.

Ja sam lično doživeo najblažu formu te gadosti kada sam napisao scenario za igrani film „Kosovka devojka”. Film nikad nije snimljen, a objašnjenje tadašnjeg sekreterijata za kulturu je „danijevremezatakavfilm, jeron širinacionalnumržnju“. A film je kroz priču o tome kako je rat ljubav pretvorio u patnju govori da je i onda, pre šest vekova, i sada na tlu Kosova i Metohije prisutanislamskifundamentalizamialbanskiseparatizam. Bilo je to čak 1988. god.

VIŠE SMO VOLELI JUGOSLAVIJU NEGO ŠTO VOLIMO SRBIJU

Zajedničko i jednima i drugima je to da smo i tada govorili da je Kosovo i Metohija kolevka srpskog naroda. Tako govore i danas.

Medjutim, od vremena kada je u prigodu obeležavanja šest vekova od Kosovske bitke, snimljen Kosovaski boj, (jedan krajnje loš način da se bilo šta o Kosovu kaže), u zemlji Srbiji i njenom umetničkom stvaralaštvu nema dela gde je inspiracija kolevka srpskog naroda. Naravno ni pomenuti film nije umetnička inspiracija, već politička direktiva. Medjutim, tragično je da ništa niti bolje, niti lošije od tog filma, ništa nije stvoreno. Nikakva umetnička tvorevina. Jednostavno nema umetničkih dela koja su inspirisana kolevkom. Tim pre i gore što je sada tri puta crnje i gore jer smo suočeni sa činjenicom da gubimo svaki kontakt, čak i fizički sa svojom kolevkom. Pa i da Kosovo više nije to zašta smo ga smatrali, opet bi bilo za očekivati da nekom umetniku ono bude inspiracija. I baška što je sada na delu raspadanje Srbije kao nekad Jugoslavije.

To je zdravom razumu teško objasniti. Isto kao što je neobjašnjivo da se, u vreme Tita (ima objašnjenje ali nema opravdanja) i Slobodana Miloševića, škole iz Srbije nisu pretrgle organizujući školske ekskurzije na Kosovo i Metohiju. Dakle, generacija onih koji su danas stvaraoci ne mogu ni stvarati nešto čime nisu inspirisani. Šta su današnji umetnici, tadašnji osmoškolci videli i znali o Kosovu i Metohiji. I kako oni da osećaju Kosovo kao kolevku srpskog naroda?! (Nema objašnjenja ali ima opravdanja.) I još jednom. Cela jedna generacija svedok je pevanja „pesmice“ koju stariji i zvanična vlast peva više od pola veka (Kosovo je kolevka srpskog naroda) ali ta generacija to ne doživljava tako. Oni nisu bili tamo. Oni su Kosovo i Metohiju upoznali samo preko TV slika i novinskih reportaža. Oni kao stvaraoci danas ne stvaraju umetnička dela inspirisana Kosovom i Metohijom s razlogom.

Posle ovih koji su stvarali film „Kosovski boj”, kao potporu patriotskim osećanjima (ali u političke svrhe) došlo je vreme kada su političari više nego umetnički stvaraoci inspirisani našom pripadnošću Kosovu i Metohiji. Kad god im je zatrebalo svoje govore su filovali Kosovskim šlagom. Tako i toliko da se danas slobodno može reći da je taj šlag najviše donosio političkih poena. Ovi poslednji, kao što je premijer Vlade Srbije inspirisan „kolevkom srpskog naroda”ubacio ju je u preambulu novog Ustava. Možda je to samo politička veština. Tek da se zna neko stvaralaštvo jeste.

Tu pesmicu „Kosovo je kolevka srpskog naroda“ i svet je čuo. Svet, dakako, prati šta se dešava i kuda je sve to otišlo. Jasno je ko suza da na Kosovu i Metohiji nema više Srba, nego tamo već odavno nema ni Srbije. Iz ugla zdravog razuma i iole dobrog sećanja lako je zaključiti da smo više patili i plakali za raspadom Jugoslavije nego za raspadom Srbije. Kad se samo setim svih tih mitinga, protesta… danas mi izgleda logično pitati se. Zašto sada, ako nam je stalo do Kosova i Metohije nismo svi ispred skupštine Srbije i na svim onim mestima gde smo bili kada smo se borili za opstanak Jugoslavije?!

Zamislite paradoksa. Borili smo se da nam ne oduzmu Sloveniju, Hrvatsku, Makedoniju, pa i poslednji primer odlaska Crne Gore iako to nisu naše teritorije …a…? (Ima objašnjenje i ima opravdanje!)

Na pitanje zašto nas nema na mitinzima, zašto ne protestujemo sada kao tih godina, ima više tačnih odgovora.

Kao prvo nema nas ko okupiti, tj. nema trenutno lidera koji ima tu harizmu da može 500.000 ljudi držati na mitingu.

Kao drugo, nema 500.000 ljudi kojima je stalo do Kosova i Metohije.

I kao treće, i najtačnije, ni liderima ne odgovara da Kosovo ostane u sastavu Srbije.

Danas, dakle, kad odlazi Kosovo i Metohija nema ni performansa, nema iskazivanja tih velikih i iskrenih osećanja nas Srba, inače naroda sklonog teškom rastajanju i mirenju sa istinom. Nema ni onih koji su onomad proglašavani nacionalistima zato što su iskreno iskazivali svoja osećanja baš prema Kosovu i Metohiji. Nema ni protesta iz Francuske ulice br. 7 u Beogradu, odakle su naši pisci i te kako kad je u pitanju nestanak Jugoslavije žestoko reagovali. Eto, gde je pisac i režiser filma „Kosovski boj“? Ili ga se stide, ili su ga radili kao izvodjači radova. Nema ni mirnih protesta, glasa intelektualaca…?! Šta, uostalom i ja ovde radim za ovim kompjuterom. Možda ni ovo nije dovoljno?!

Paradoks je, naravno, i to da su svi više koristi videli od Kosova i Metohije od onih koji su zbog njega na svojim kućnim pragovima i ognjištima ginuli ili sa njih proterani. Oni su danas u izbegličkim šupama. Politički govori postigli su svoj cilj!

NAROD VEROVATNO MISLI DA SMO PONOVO POBEDILI NA KOSOVU.

Da li, zbilja, sa nama u Srbiji i zemljom Srbijom nešto nije uredu?!

Čini mi se da da!

Jer! Da li je logično da svi mi koji smo se do svega pre nekoliko godina zaklinjali u Kosovo i Metohiju, sada ćutimo. Kad kažem ćutimo, mislim da ćutimo na neobjašnjiv način. Evo, pade mi na pamet situacija od pre par godina kada je na medijima u Srbiji bila promocija filma o Hari Poteru. Stravično. Kada bi bar delić takve kampanje sproveli na temu iskazivanja naših kolektivnih osećanja prema Kosovu i Metohiji, da ne kažem prema našoj kolevci, slika bi bila sasvim drugačija. Uveren sam da u istoriji Kosova i Metohije postoje likovi koji se mogu obraditi tako da bar za jedan životni vek ostanu u narodnom sećanju kao njihovi. Uveren sam, i imam rukopis koji bi sutra mogao postati hit na temu Kosova, ali… ALI, ALI!

Da li to ikoga interesuje?! Da li je to još uvek zabranjeno biti inspirisan Kosovom i Metohijom?! Tita smo sahranili, komunizam je prošlost… nije valjda da ponovo iz senke vladaju te aveti. Uveren sam dalje, da smo drugačiji, da nismo zapali u tešku bolest gde je neophodan psihijatrijski pregled, u glavama mnogih naših umetnika, u svetu i u glavama Albanaca, bilo bi drugačije. Možda baš zahvaljujući nedostatku ovakvih kampanja i stvaralaštva (neka me neko uveri u suprotno), ti isti Albanci imaju više prostora za delovanje. Elegantno svetu i narodu serviraju svoj tvrd stav da je, ustvari sve to prirodna Albanija. Prirodna je odgovor na kolevka.

Pre nego bi se pokušao naći odgovor, pa tek onda rešenje za ovakvo stanje medju našim narodom, naravno trebalo bi kao sav normalan svet da odemo kod psihijatra. Svi, a to znači i zemlja Srbija. Da, baš tako! Ovakvo stanje svesti naroda, pa i države, a ona je taj narod, zahteva ozbiljne preglede. I dijagnoze. Kako je to naravno neizvodljivo, činjenica je dakle da konstatujemo.

Tamni vilajet naše svesti uzima maha. Situacija kada zaboravljamo na svoje korene i kada doživljavajući njihovo odumiranje ne osećamo nikakav bol niti patnju, ukazuje na činjenicu da je vreme da počnemo da se pozdravljamo sa svojim nacionalnim identitetom. Svedeno na primer čoveka kao osnove društva, to izgleda ovako. Kad čovek izgubi pamćenje društvo, lekari i rodbina, oko njega trude se da ga povrate. Da se seti kako se zove, ko mu je majka, žena, deca… Ne znam nikoga ko je zbog toga što je zaboravio, zanemario ili samo postao indiferentan na činjenicu da su Kosovo i Metohija izgubljeni kao njegova kolevka, otišao kod lekara i zatražio pomoć. Niti to očekujem. Niti će se to skoro desiti. Ali za očekivati je da moramo znati odgovor na sva gore pomenuta pitanja. Inače, dijagnoza je nacionalna tragedija.

Na svu sreću kao u Srbiji nije i u dijaspori. Koliko uspevam da pratim pisanu reč po našim klubovima i udruženjima u rasejanju, tamo zriju istinska osećanja. I možda će jednog dana otuda doći ta neophodna iskra. Bar toliko da tamo negde zaživi neki udžbenik ili istorijski pregled koji će govoriti o istini.

Voleo bih da bude tako, jer gajim nadu da će to biti zreliji i pravedniji, korektniji odnos prema činjenicama. Ovde u mojoj zemlji o kojoj se usudjujem eto tako govoriti, sve ukazuje na činjenicu da Srbija mora na pregled. I ne samo kada je u pitanju poslednja situacija sa rešavanjem statusa Kosova i Metohije. Evo, ilustracije radi, uzmimo ono vreme kada smo takodje morali da razmišljamo o pomoći psihijatra.

Nadasve čuveni Slobodan Milošević je uspeo da obeležavajući šest vekova od Kosovske bitke – poraz Srba na Kosovu 1389. godine proglasi pobedom. Neko mnogo vešt se tada setio da nam je negde duboko u biću veoma draga i lako prihvatljiva osobina da od poraza pravimo pobedu. I ne samo kada je u pitanju Kosovska bitka. Tako je bilo i u Rambujeu. Diplomatski poraz, pa onda i bombardovanje proglasili smo pobedom i to objašnjavali našom doslednošću. Doduše oba primera proistekla su iz kuhinje jednog vladara, ali ako me sećanje ne vara oko njega su kada je takva politika stvarana bili isti saradnici i stvaraoci koji i danas imaju moć, vlast i uticaj. Neki su bili opozicija, danas su vlast. Ali ništa se nije promenilo. Ili!

U kampanji obeležavanja šest vekova Kosovske bitke umetnici koji su stvarali psihologiju poraz=pobeda danas sede u SANU. To bi moglo da se protumači i kao overa ispravnosti takve politike. Nikad se nisu ogradili od svoga rada u pomenute svrhe.

U poilitici političari koji su bili Miloševiću opozicija danas na vlasti isto rade. Pardon, još gore. U Ustav unose notornu laž. Kažu Kosovo i Metohija je sastavni deo Srbije. I još naglašavaju. Niko ne može da nam uzme Kosovo. Ono će večno biti i ostati i sastavni deo Srbije. Kad je tako kako kažu oni i Ustav zašto na Kosovu i Metohiji nema zastave Srbije, tj. države u čijem Ustavu piše čija je to teritorija. Zašto tamo nema njene policije, zašto Albanci sa Kosova i Metohije ne učestvuju na izborima u Srbiji?! Zašto tamo nema naših djaka, škola…

Onaj pre ovih, govorio je Srbima na Kosovu i Metohiji:„Niko ne sme da vas bije.“ Od tada do danas na Kosovu i Metohiji pobijeno ih je toliko da ni danas ne znamo koliko. I možda baš zato su i pobijeni.

Da li smo zbilja na pogrešnom koloseku?! Ne politčki, nego strateški kao narod koji treba da stvara zdrave generacije?!

Kako ćemo učiti decu?! Verovatno na osnovu Ustava. Ali šta će deca naučiti? Činjenice ili laži?! Jer to što piše u Ustavu ne odgovara stvarnom stanju.

Dakle, neko će morati da odgovara za širenje lažnih informacija. Uostalom Albanija će imati puno pravo da protestuje i zbog toga što u knjigama piše da je Kosovo i Metohija sastavni i neotudjivi deo Srbije. I uostalom, do tada, i već jeste na Kosovu rodjeno daleko više dece Albanaca nego Srba kojima po mestu rodjenja Kosovo jeste kolevka.

I pitam se. Da li se ovde neko pravi lud ili neko treba kod psihijatra?!

Nema odgovora, naravno. Ne može ni da ga bude, jer situacija je ista kao pre šest vekova. Tada smo navodno sačuvali nacionalni identitet, a izgubili Kosovski boj. Danas smo izgubili i bitku i nacionalni identitet a u stvari piše suprotno. Zvanično poraz=pobeda. Dijagnoza bolesno stanje. Psihijatri bi, siguran sam, imali još što šta da kažu. I, verujem, koristilo bi.

Pre nego i sam odem kod jednog od njih priznaću i pokušaću da u sledećoj činjenici nadjem objašnjenje za nakaradno i bolesno proglašavanje poraza pobedom. Mislim da činjenica da su Srbi star narod uveliko odredjuje ovakvo ponašanje. Takav narod nalazi se u posebnoj situaciji. Svestan je narod, više nego vlast, da nema priraštaja stanovništva. Svakog individualno to posebno tišti. Prirodnom potrebom borbe za opstanak narodu sa takvim stanjem svesti više odgovara servirana patologija poraz = pobeda jer im to održava moral. Čovek i kad umire bori se za život, ne za smrt. Makar i tako čovek u Srbiji oseća da će njegovo potomstvo opstati. On tada iz stvarnog i realnog beži u nerealno. I psihički je već pripremljen da prihvati pomenuta bolesna tumačenja jer su ona prihvatljivija, primamljivija od stvarnih. Zato naš narod voli da kaže. Fala Bogu, živi i zdravi smo ma kakvi da smo.

Veliku ulogu u mirenju sa takvim stanjima doprinelo je i ćutanje naučnika. Niko od njih da se pozabavi i javno polemiše. Mediji to ne smatraju tiražnim temama i eto opravdanja za sve. Jedina odbrana od svega je: Radjati! To je najjači motiv u borbi za svoje korene i identitet, nacionalni priraštaj.

Činjenica je i da većina stanovništa u Srbiji ne zna šta je naš nacionalni interes. Da li je to Kosovo u Srbiji ili Srbija bez Kosova. Za razliku od toga čitam i čitamo kao osnovni prioritet – Srbija u Evropi. Nigde ne piše sa ili bez Kosova i Metohije.

I još samo jedan detalj.

Kada su onomad sa Kosova krenule kolone prognanih za Srbiju, kada je Martinović nabijen na flašu, u Beogradu, ali i širom Srbije se plakalo. Oni koji su pili, utehu su nalazili u napijanju. Po kućama da ne govorim. Na licima prolaznika očaj. Danas ništa.

Ostaje nejasno. Da li za Kosovom i Metohijom nema više ko da plače ili narod misli da smo na Kosovu ponovo pobedili?!