(Објављено у ЕКСТРА МАГАЗИНУ, Бијељина, фебруара 2011. год.)
УЛИЧНИ БИОГРАФ ЗНА ВИШЕ
Милошевић се мене плашио – каже за ЕКСТРА др Живорад Жика Миновић, бивши директор и главни и одговорни уредник Политике, а у својој најновијој књизи „Улични биограф“ оспорава догадјаје и детаље из биографија политичара новије историје Србије које је као њихов биограф објавио Славољуб Ђукић називајући га „родоначелником жутог новинарства“.
Повод за овај разговор, помислићете је књига нашег саговорника „Улични биограф“ – књигом на књиге Славољуба Дјукића, која је, уназад месец дана, у Београду поделила јавност. Медјутим, њен аутор др Живорад Жика Миновић спада медју оне саговорнике за које не треба повод. Био је члан Централног комитета директор и главни уредник Политике у време успона Слободана Милошевића. А био је и јесте један од ретких који је веома брзо напустио спровођење политике Слободана Милошевића. Није то учинио ни под чијим притиском, већ из искреног уверења и убеђења, а под ризиком да изгуби главу. Једна је од ретких „фигура“ без које партија шаха измедју Србије и Слободана Милошевића не би могла да се разуме како треба. Био је центар моћи. Креирао је потезе тадашње политике, а када је, за разлику од многих, исказао довољно храбрости и напустио их и, чини ми се, отишао тамо где припада, звуцима „пиштаљки и шерпи“, од стране тадашње опозиције свесрдно је био прихваћен. Потом га дуго није било. Поуздано знам да је у том међувремену креирао програм и политику још једне странке. Та странка и данас је на политичкој сцени Србије.
И поред свега Жика Миновић је данас потпуно маргинализован и практично забрањен а ипак је сведок времена новије историје Србије и ових простора.
*Господине Миновићу, да ли сте Ви свесни улоге коју сте имали? Како је било бити сарадник човеку који је, како кажу, веома тешко прихватао мишљење других. Или је можда био другачији?
– Био сам свестан своје професионалне улоге у листу и у Компанији Политика која је у економском погледу била најјача новинска кућа у бившој СФРЈ. До пред крај осамдесетих година, тј. док се у Политику нису умешали политичари, у њој је могло да се ради нормално. Затим су почели политички ломови који су добрим делом ишли преко Политике и који су утицали и на Политикину и на моју судбину. Нисам био, како кажете, „сарадник човеку“, већ директор државне медијске куће коју је Милошевић хтео да држи и добрим делом је држао под својом контролом. Наше су улоге биле различите, моја новинарска и његова политичка, а он је желео да се све сведе на једну, његову улогу. Ја сам желео читаоце, а он власт. То су били велики неспоразуми између нас, који су се у неколико махова изразили у мојим јавним неслагањима са њим. Доиста, тешко је прихватао мишљење других. Могао вас је Милошевић и по два сата пажљиво слушати и са одобравањем климати главом, али је на крају морало да буде како он мисли. Ето, тако је, дакле тешко, било радити с њим.
*Како данас са поприличном временском дистанцом гледате и мерите ту моћ коју сте имали ?
– Данас сам још свеснији истине да то није била моја моћ већ моћ Политикине куће. Додуше, Милошевић је зазирао од мене и зато је решио да на чело Политике доведе некога ко ће га беспоговорно слушати.
*Били сте близу, веома близу у тренуцима када су исписиване многе историјске одлуке, повлачени одлучујући потези… Искусили смо их, али шта је са оним „пикантеријама“ које ви знате да ми не знамо?
– Био сам близу само у почетку, тј. пре него што је почео распад СФРЈ и ратови. О том периоду могу да сведочим и сведочио сам у својим књигама, а још више материјала се налази у мојим необјављеним дневницима. Дакле, када сам видео куда једна политика води тражио сам начин и тренутак да се са њом разиђем и то сам учинио 9. марта 1991. године. После тога више нисам био „близу“ тих „историјских“ одлука. Што се пак „пикантерија“ тиче, многе од њих су објављене, поготово у транскриптима прислушкиваних разговора. Моје прибележене „пикантерије“ можда и нису тако интересантне, јер сам бележио оно за шта сам сматрао да има аналитичку вредност. У сваком случају, „пикантерије“ те врсте говоре о непознатом Милошевићу.
*Ви чак у књизи „Улични биограф“ указујете на тода се из Дјукићевих биографија може стећи утисак да је он био фасциниран брачним паром Милошевић. Можда он зна нешто више, нешто боље?
– Тврдим заиста, ма колико то звучало контрадикторно, да је Ђукић био фасциниран Милошевићем иако је хтео да буде његов критичар. Ђукић је био фасциниран оним чиме ја нисам био. Због оног за шта је он био весео и еуфоричан, ја сам био тужан. С друге стране, он је писао о „Вођи“ и како се он „догодио“ на основу пресс-клипинга, што ће рећи да код Ђукића нема ничег што се већ не зна. Он је у Милошевићу видео вођу којег није успео да разуме, и отуда та фасцинација, а ја сам у њему видео само обичног човека који се изгубио у прејаким амбицијама и трагичним пројектима. То је унутрашња страна Милошевићеве биографије коју Ђукић није видео нити је могао да је види. Зато он зна „мање“ не само од мене, него и од многих других аутора или сведока.
*Где сте, када и у чему, у којим политичким потезима или промашајима Милошевића видели своју шансу да ствари мењате. Одакле Вам толико храбрости да му се супротстављате? Како сте му се супротстављали?
– Не спадам у људе који су „пуни себе“ и који сматрају да могу „мењати ствари“, поготово кад је реч о односу политичких снага. Али, морам да кажем да и сам нисам био свестан одакле је извирала моја грађанска храброст, све док у Београду 1988. године нисам срео Михаила Горбачова и, тако да кажем, више у очима него у речима видео да ће нешто из темеља почети да се мења. Док му је Милошевић жустро говорио о перспективама социјализма и комунизма, Горбачов је некако гледао кроз њега и преко њега, готово се чудећи шта чује од човека за којег су му рекли да напушта ту гвожђурију од истрошеног система. А кад је годину дана касније пао Берлински зид, који ничим није дотакао Милошевићеву тврдоглаву самоувереност, схватио сам да Србија губи шансу да буде прва на Истоку која ће ући у демократску транзицију. Одатле, из догађаја на Истоку, управо потичу извори моје енергије и храбрости да бар покушам да променим или исправим курс којим је била кренула Политика… Њу је захватила и преко ње протутњала националистичка олуја која је нарушила професионалне стандарде. Наравно, ни у чему ја нисам видео или желео „своју шансу“. Само сам осећао да и мене захвата талас промена, да је то крај некадашњих илузија, и да је тај психолошки осећај јачи од сваког страха од режима, по цену смењивања или хапшења, што се касније и догодило.
*Да ли сте ту своју храброст базирали на чињеници да Вам се он, поуздано знам, поверавао. Нарочито у време када је Мира ван Србије, на неком дужем путу?
– Милошевић се мени поверавао за неке ситније, ређе за стратешке потезе. Што се пак тиче Мирјане, то би била прича за себе. Тачно, било је неколико случајева у којима ми се поверавао у вези с темама о његовој супрузи, поготово у њеном одсуству, када ме је молио да никоме о томе не причам, али из људских разлога не могу о томе да говорим. То би можда било интересантно за Милошевићевог „биографа“ Славољуба Ђукића, али такво перје он није успео да скупи.
*Како данас гледате на политику коју је водио Слободан Милошевић?
– Без дилеме може да се каже да је то била погрешна и трагична политика.
*Како је он гледао на нас обичне смртнике. Да ли смо ми уопште постојали за њега. Или нам је можда говорио „жуто нам се пише“?!
– Најпре треба да се каже да после популистичке инкубације он сâм себе више није осећао као обичног смртника. Престао је да буде искрен, ако је то доиста и био пре тога. Иза Милошевићевог осмеха скривао се цинизам. Потцењивао је људе и волео да их оговара. Ослањао се на флоскулу о народној вољи, а народ у дубини душе није волео. У том погледу греше многи његови „аналитичари“. Са својим вишком бонапартизма и еуфоричног темперамента, кад је освојио полуге власти, више га нису интересовали „обични смртници“, па ни пријатељи који су му помагали да дође на власт. Био је довољан сам себи а пријатеље је трошио, употребљавао и остављао.
ТЕЛЕФОН ИЗ ГРОБА
*Прву главу књиге „Улични биограф“ назвали сте „Телефон из гроба“ и ту преносите последњи разговор са Влајком Стоиљковићем бившим министром полиције. Зашто баш тај разговор?
– Зато што се из тог разговора видело да је Милошевићу много шта из Ђукићевог писања годило. Поготово што се Милошевић баш у Централном затвору у Београду сетио Ђукићевих књига. Преносим тај разговор у „Телефону из гроба“ којим је Влајко Стоиљковић наговестио своје самоубиство. Ипак ми је остало нејасно зашто је поменуо Ђукића у време кад овај још није био објавио своје „Политичко гробље“…
А да би читаоцима било јасније, књига почиње овако:
„Крајем априла 2001. године седео сам у канцеларији једног београдског директора, очекујући да дође са неког састанка. Ушла је секретарица и замолила да подигнем телефонску слушалицу. Каже, неко хоће да ме чује. Помислио сам да се то јавља директор ког сам очекивао, па сам упитао секретарицу да ли је то он. Загонетно је рекла: „Само ви узмите везу“. Узео сам.
Промукли глас се представио као Влајко Стоиљковић, бивши министар полиције. Последњи пут смо се срели седам година пре тога, у време када је био председник Привредне коморе Србије.
…Стоиљковићев глас звучао је као да долази са оног света. Само је рекао „здраво“ и одмах упитао да ли бих хтео да се састанемо у неком „неупадљивом ресторану, ако смеш“. Хтео је, каже, да ми нешто „објасни“. Одговорио сам му да смем да се састанем са њим, али да не желим да ми било шта објашњава и да наш сусрет не би имао никакве сврхе. „Ти и твоји налогодавци сте ми нанели много зла“, рекао сам. Као да није чуо то што сам му рекао, наставио је:
– Добро. Не морамо се видети. Уосталом, видећемо се ускоро на гробљу.
Тачно годину дана касније, на степеништу Савезне скупштине, чији је био посланик, извршио је самоубиство.
Зашто сам овом епизодом започео прву главу о књигама Славољуба Ђукића? Због још неколико реченица које је, не знам из којих разлога, преко телефона изговорио Стоиљковић. Обавестио ме је:
– Данас сам у затвору посетио Шефа. Он се чуди зашто га у медијима толико нападају и пишу да је био диктатор. Рекао ми је, ето, да је Славољуб Ђукић написао неколико књига о њему. Јесте га, казао ми је, тај новинар нападао за неке ствари али никад није тражио да се Ђукићеве књиге забране. Зар тако може да поступа неко ко је диктатор?
„Шеф“ је наравно био Слободан Милошевић, како су га обично звали њему блиски људи. Нисам имао никакав коментар на те Стоиљковићеве речи, али се и данас питам шта је био њихов прави смисао и зашто је баш мени то испричао. Можда је очекивао да ћу их пренети Ђукићу. Нисам му ту индикативну поруку никада „пренео“. Сада је, из мог дневника, наводим први пут. Енигма овог мишљења о Ђукићевој „политичкој биографији“ Милошевића остала је у „Шефовој“ имагинацији коју Стоиљковић, наравно, није ни разумео.
Касније сам схватио да је глас бившег министра полиције звучао као телефонски разговор из гроба. Био сам један од оних којима је Стоиљковић индиректно или директно најавио своју испланирану смрт. Мени та најава није била изненађујућа. Увек је некако деловао као човек који носи трансценденталну суицидност, као да долази из неке мрачне покрајине. Ја пак мислим да га је Персефона његове судбине вешто водила према гробу. То вођено самоубиство произвело је уздах олакшања код особе која је сугестибилно уклонила рискантног сведока и послушника. Све је, дакле, почело из Пожаревца, одакле је и Стоиљковић, и завршило се на тривијално пожаревачки начин у агонији паланачког духа.
Ове чињенице ми нису деловале загонетно. Помало ми је било чудно да у Централном затвору у Београду о писцу Милошевићеве биографије на тако благонаклон начин разговарају „Шеф“ и његов бивши министар полиције. Претпостављам да нисам био једини коме је Стоиљковић испричао овај разговор у затворској ћелији. Ваљда им је такав Ђукић био симпатичан, јер је Милошевић пажљиво рангирао и амнестирао своје опоненте, нарочито оне беневолентне, изван тргова, ако су уопште и били опоненти, негујући ту бојажљиву опозицију укоричену у хронику са пасажима који су, међу ћелијским зидовима, јачали његову тиранску енергију.
Ђукићеве књиге, дакле, Милошевић није забрањивао а мене је, због мог јавног отпора њему и његовом режиму, смењивао, прогонио и хапсио. Чак ни та истина није могла да умањи количину Ђукићевих безочности и инфамности према мени.“
*Да ли се плашите да књигу „Улични биограф“ читаоци схвате као Ваш обрачун са Славољубом Дјукићем, или је она покушај исправљања криве Дрине. Ево и зашто. Зато што се после толико година оно што је написао Дјукић прихватило као исправно.
– Немам разлога да се плашим, иако је метод Ђукићевог писања „човек на човека“ а мој начин је „књигом на књигу“. Дакле, то није био мој обрачун са Ђукићем већ са његовим погледима. Ти погледи су застарели у професионалном смислу, немају укус актуелности без обзира што се односе на прошлост. Такве књиге се одавно не пишу. Оне су старомодне, а Ђукић анахронични хроничар. Зато и не полемишем само са његовим погледима као таквим већ и са његовим мишљењима о другим људима који се налазе у тамном гету политичког гробља. Зато и није важно што је писао књиге о Милошевићу, већ чињеница да није умео да га објасни. Поготово што је у покушају осавремењивања своје хронике помешао прошлост и садашњост, али и своје емоције и рационалне чињенице.
Наравно одговор је опет у књизи.
„Ђукић наводи разна казивања или приче непоузданих сведока. Ни њему ни било ком другом аутору не желим да оспорим да бележи и објави то што је чуо. У трагању за историјском истином, међутим, веродостојност се не може утврдити на основу анегдота или неког чланка у Политици, као што то чини Ђукић са својим необавезним и олаким претпоставкама. За психолошко, дакле не само за политичко, објашњење тамних понора српске трагике ваља са пуним респектом анализирати унутрашњу, па и ирационалну, страну овог суноврата…“
„Ђукић не пише о ономе што јесте већ о ономе за шта он мисли да јесте.“
„Овај новинар се у ствари руга сопственој професији. Његова истраживања своде се на скупљање перја и иверја, често са тротоара, без обавезе да се проверава. Па се зато у тим књигама налази безброј нетачних тврдњи, често из шарлатанских извора и пуно бестидних обмана.“
„Кад је објавио „Политичко гробље“, своју последњу књигу, Славољуб Ђукић је пожурио да у неколико интервјуа објасни шта је хтео да каже. На питање новинара да ли се заиста може рећи да се налазимо у политичком гробљу одговорио је да је то „наша судбина“. Такву процену могло је да смисли само кратко памћење којим се, зарад неких неоригиналних хроника, покушало да се умањи сјај чувених журналистичких звезда овог поднебља.“
„Мислио сам, морам признати, да ће ме Ђукић, стари комуниста и борац Прве пролетерске, можда оставити на миру, бар у годинама које су касне и за њега и за мене. Помишљао сам и да ће о мени открити и понешто добро а о неким другим личностима написати нешто озбиљно. У таквим илузијама био сам решио да спалим већ стотине написаних страница поводом његових књига. Текстове тог новинара, заједно са клеветама, увредама, неистинама и неизлечивим ресантиманима, желео сам да препустим времену и амбициозном аутору. Тако сам мислио све док се није појавило „Политичко гробље“, његова последња књига.“
ПОГРЕШНА ИСТОРИЈА
*Изгледа да смо, када се прочита ваша књига, учили погрешну историју. Догадјаји, личности, политички потези, оцене и процене све је другачије у „Уличном биографу“ у односу на оно што Дјукић пише у „Политичком гробљу“.
За њега је важно да у руци има било какав папир, изјаву, стенограм или записник, не питајући се да ли су ти текстови аутентични, односни редиговани или у неком смислу ауторизовани. Тако су се у његовим рукама нашли и тобоже оригинални стенограми са разних партијских (комунстичких) састанака писани у ствари рукама заинтересованих лица. Да апсурд буде већи, није тачан чак ни тзв. извод из једног стенограма у коме он наводи сопствене речи. Ниједна, апсолутно ниједна, изјава из његових „стенограма“ стављена у моја уста, није тачна. Што је још срамније, приписује ми чак и туђе изјаве. Цитирајући туђу лаж и приписујући је мени, он прави двоструку лаж. Једном сам му скренуо пажњу на такве његове „изворе“, најављујући да ћу против њега поднети тужбу за клевету, па је после тога једну од тих лажи избацио у новом издању књиге. Али то је мало значило, јер је у следећим књигама старим неистинама додовао нове фалсификате. Онда сам схватио да у менталитету неких људи, међу које спада и Ђукић, живе пориви који се не могу исправити демантијима или оповргнути кривичним тужбама. Ти пориви су у психолошком смислу најближи прикривеној или отвореној мржњи за коју мислим да треба да остане само у људима који је носе, можда и муче, уз надање да ће она ишчилети у неком новом политичком гробљу. Звучи неутешно, али то не значи да треба да одустанем од садашње одбране од ове тако насртљиве новинарске манипулације.
*Утисак је да је јавност обманута. Да ли је и како, колико нетачно Дјукић представљао историјске догадјаје, личности…? Приписујте му да су његове хронике „обојене комплексом подваљивања било о чему да је реч”. Замерате што пише као „доста неупућен човек, опседнут цицварићским погледом на политичке догађаје”, као и, на пример: „Покушао је да прави паралеле између хрватског Маспока и српског либерализма да би, како кажете, открио ’шта се иза брда ваља’“.
Ви кажете да се, по Дјукићевом мишљењу, „Хрватска тих седамдесетих година оријентисала на националну еманципацију, која је израсла у масовни покрет, а Србија више на политичку и економску модернизацију. Тврдите да Дјукић говори о националистичкој агресивности у Хрватској и „умереној“ политици у Србији, сугеришући хрватско-српски спор, да би се на крају зачудио зашто је Јосип Броз обе стране ставио у исту политичку раван.” Шта је истина?
– Већ у Вашем питању се налазе неки одговори. А што се тиче истине, Ђукић је није нашао а није успео ни да је разуме. Није реч само о нетачностима, већ и о површностима и олаком суђењу о људима и догађајима. Поготово се то односи на његове аналогије о маспоку у Хрватској и либерализму у Србији. О либерализму је тачно оно што су говорили и писали Латинка Перовић и Марко Никезић, а не Ђукић. Новинарска импресија је далеко од правог објашњења.
*Ни Добрицу Ћосића не штедите? Конкретно Вук Драшковић вам се јавно захваљује што сте му у време фамозних „Одјека и реаговања“ омгућили да без икаквих накнадних интервенција, на целој страни, објави отворено писмо Добрици Ћосићу у којем га критикује што добошари над ратовима и несрећама на простору бивше Југославије. И није Драшковић једини који каже да је Полтика тада била више проевропска него сада.
– Добрицу Ћосића помињем у вези с Ђукићевим разматрањима и тврдњама. Морам да признам да ми се комплементарност њихових погледа наметала као тема из које извиру све националне контроверзе у којима се Србија нашла протеклих деценија. Никада нисам размишљао на такав начин, иако је Политика, стицајем трагичних околности, била запљуснута идејама „оца нације“ и његовог Екермана. Отуда је било и логично да објавим отворено писмо Вука Драшковића. То је било време када су у Политици почеле да се догађају, како кажете, проевропске промене. Због тога ме је Милошевић сменио са места главног уредника Политике.
*Вас ће вечно пратити мишљење јавности да знате ко је аутор „пасквила“, како га Ви називате „Војко и Савле“. Кажете да је Дјукић, у овом „полицијско-политичком скандалу“ који је „подметнут Политици“ „до краја бранио, и данас брани, људе који су је и створили и подметнули. „Открите нам тајну. Ко је према вашим сазнањима аутор тог пасквила?
– Дјукић је тражио само моју одговорност и оставку, игноришући јавне доказе о томе како је настао тај скандал. Да је било само до мене, радо бих поднео оставку, али сам напред објаснио разлоге зашто ми ти није било допуштено. Све сам то документовано приказао у мојим књигама „Гојко и Павле, историја извесних и неочекиваних узрока Осме седнице“ (2007), „Дан почиње с Политиком?“ (2008) и у другом издању студије „Политичка паланка“ (2008).
А што се аутора тиче, по мом мишљењу једини прави аутор „Војка и Савла“ је Драгиша Павловић, председник Градског комитета Београда. Свако други може да буде само помагач у том „ауторском“ послу за који није био потребан писац.
ОКУЖЕНИ МИНОВИЋ
Па ипак чудно је. Осим што је Вук Драшковић указао на то да Миновић као да нема право да каже како је било, нико други о томе не размишља. Миновић то у „Уличном биографу“ овако објашњава.
„Ризикујући свакојака тумачења, морам да кажем још нешто. Неке новинарске колеге, пре свега Славољуб Ђукић, Александар Ненадовић и Миодраг Маровић, написале су о мени доста опаких и злобних коментара, неаргументованих тврдњи, или текстова у којима су се мешали истина и неистина. Ваља се замислити над мотивима и идејама таквих новинара који су, по неком комунистичком хабитусу, навикли да им други као на длану поклањају независност. Тај мутни синдром помешане прошлости и садашњости, дух подсвесне ауторитарности и скупљача питања без одговора, вечити су амблеми професионалних ожиљака и инфериорних фрустрација. Кад се човек нађе у магли таквог менталитета, који не прашта и не заборавља, мора се борити да нађе морални излаз. Поготово када се, по сили емотивне деструкције, за предмет опсервације узима само оно пре а не и оно после, ако се, кад је реч о мени, узимају само осамдесете а не и за мој случај сасвим друкчије деведесете. Не морају временски периоди једни друге да поништавају, али су разлике настале из различитих околности нешто што изискује пажљиво анализирање.
Тако се догађа да моји острашћени „хроничари“, какав је пре свих Ђукић, прескачу оно после (отпор и раскид с режимом Милошевића) и са снажним ресантиманом се враћају на оно пре, јер им је у политичке и лукративне сврхе то потребно. Прескачу, дакле, мој раскид с илузијама да би се вратли своме једином извору – прошлости и то не зато да би је тумачили већ да би је кривотворили или употебили за своје осветничке циљеве. На такав начин провалија не може да се прескочи. Они нису желели да виде ништа добро у свему што сам радио, па чак и онда кад је то, као што сам цитирао, видео свет ван Србије.“
„Увек сам мислио да није морално ни људски ловити у човеквој души само оно што је у њој и у човеку погрешно и промашено а избегавати да се каже оно што је добро и племенито. Ниједан од тих мојих „критичара“, на челу са Ђукићем, није нашао за сходно да макар једном речју, па и без навођења мог имена, помене храброст да се усред ратне трагедије организује, рекао бих чиста срца, људски величанствена акција за помоћ грађанима Сарајева.
Нико од таквих новинара није нашао за потребно да напише макар једну људску реч о тој помоћи… Прешли су са подсмехом преко тога и наставили да пишу о мени као „грешнику“, као што су радили и одмах после мог отпора режиму у лето 1992. Зашто би њих, са пуним џеповима девизног новца, интересовала судбина трагичног Сарајева кад су им, у њиховој салонској хладовини, важније реченице којима се у српској Блитви на профитерски начин промовишу као „аналитичари“ пост фацтум? Међу онима који су у холу зграде НИП Политика донели више од 200 тона хране за Сарајево нема ниједног имена из чувене групе тих мојих лажних биографа, давно извежбаних режимских, комунистичких, новинара. На потпуно исти начин се понашају српски режим и његови људи, на челу са Брачним паром, којима је рат послужио за богаћење и пљачку.“
Миновић Дјукића и њему сличне данас подсећа:
ТВ Политика је у наставцима емитовала прилоге о Сарајеву, чији је аутор била Драгана Јоксимовић. Она и новинар Мухарем Дурић били су водитељи те вишечасовне емисије под називом „Сарајево којег више нема“. Та емисија је кренула са почетком рата у БиХ. Све што се догађало око помоћи Сарајеву емитовано је на ТВ Политици, чији је главни уредник тада био Зоран Предић. У тој емисији су учествовале познате личности свих националности. Емитована је песма „Писмо пријатељу“ коју је певао Кемал Монтено. Стихове и музику написали су Златан Фазлић и Златко Арсланагић. Једна строфа ове песме гласи: Ако питаш гдје сам сада / Не идем из овог града / Све је моје овдје остало / Ако питаш како ми је / Све би ти се само казало / Никоме се не поновило. Ђорђе Балашевић је певао Само да рата не буде.
Током ових емисија ТВ Политике преко екрана су се назирали ликови Милошевића и Туђмана. Деца су на Тргу Републике у Београду доносила празне гранате и певала Ево ти срце на длану. ТВ Политика је у то време била најгледанија и најслушанија станица. Једино је она у Београду водила снажну и упечатљиву антиратну кампању.“
ТВ Политика је, то су, уосталом и врапци знали, поготово Милошевић, па је тим чудније како то није знао и његов биограф, била снажно упориште против рата. Зна се и за иницијативу Миновића за помоћ грађанима Сарајева која је почела у лето, односно одмах после почетка рата у Босни 1992. а завршила се у јесен те године.
„Нико од државних „комесара“ није дошао да види какав је одзив грађана на ову акцију НИП Политика а камоли да било шта помогне. Обавештени смо да им се није допадала наша иницијатива. У врху власти у Србији се од почетка с подозрењем гледало на ову акцију. Нерадо се гледало на демократско отварање Политикине куће, али је у моралном и људском смислу деловало застрашујуће то што се тако гледало и на хуманитарну акцију НИП Политика за помоћ Сарајеву. Томе свакако треба додати да су већ тада почеле малверзације са хуманитарном помоћи које су правили неки министри и представници званичне српске власти.
У исто време та власт је хушкала Србе из БиХ против НИП Политике, због чега је дошло до неколико јавних скандала. Један од њих је био и коментар информативне агенције Срна, из „српског Сарајева“, 2. децембра 1992. године, у коме се нападају „хуманитарци Политике“ који „не схватају како је у муслиманско Сарајево практично немогуће ући“. Акција помоћи је названа „нехотично или намјерно смишљеном утопијом“, а смислили су је „ТВ-Политичари“. Али, без обзира на опструкције и директна ометања да се акција реализује, помоћ је ипак стизала тамо где је била и намењена. Снажне и храбре емисије ТВ Политике о Сарајеву подсећале су на сценарио филма Маргерит Дирас „Хирошимо, љубави моја“. А онда смо због тога били нападнути од српских власти с обе стране Дрине, посебно од режима у Београду који се још није био пресвукао у лажно одело миротворца.“
Ето тако мисли и у свом „Уличном биографу пише“ др Живорад Жика Миновић, књизи која је заратила са чаршијом у Београду. Изгледа да јој је судбина иста као и аутору. Маргинализују је јер како објаснити чињеницу да ју је за сат времена купило десет љубитеља оваквог штива а онда се на необјашњиив начин у тој истој књижари није појавила у наредних двадесет дана. Продавци кажу да је „нешто затајило“ без обзира што је интересовање било велико.
То и јесте суштина овдашњег односа политичке моћи и размишљања према онима који знају више. Ништа што личи на велико, макар то било и знаје, историја свеједно, није упутно јер може постати интересантно. И масовно. Таман посла да нарасте веће од највећега! Уосталом, како би то било да један отписани човек и једна књига па још кад се зове „Улични биограф“ знају више!?