Сећање репортера:ЕПИСКОП ЈЕ ГЛАВНИ СТОЖЕР ЦРКВЕ,АЛИ АКО ЈЕ ТАЈ СТОЖЕР ТРУО,ШТА ЈЕ ТАК ОНДА СА ОНИМА КОЈИ СЕ ОКО ТОГ СТОЖЕРА ОКРЕЋУ

  • Пасивизација цвркве потиче углавном од вишег свештенства,а нећу да каежм да се и ниже свештенство пасивизирало и схватило своју пастирку дужност само као преживљавање.То су они који,већином мисле у душу не колико се изгубило већ колико су зарадили.

(Независне новине,Бања Лука,јануар/фебруар 1997.године..Време када је на просторима бивше Југославије врило.Нити се барут охладиио нити су страсти стишале се.Сви су имали свог  кривца.У медијима је то изгледало овако.Информација је приоизвести дезинформацију.Понкад би даш тако да напишем. Али где?! И тако некако  у том периоду превирања појавиле су се Независне новине у Бањалуци.Предводио их је сада већ покојни Жељко Копања.Ставовима и идејама биле су трн у оку, Београду,поготово.Скоро да је трњебало читати  Незавсине новине и знати шта се дешава у Београаду. Дакле тема на претек али простора мало.Жељко је инситирао на темама које никога не милују.Продавац Независних новина Зоран Кузмановић  ја покушавамо да  одаберемо нешто за следећи број.У том изнадишмо се. Зорану приђе свештено лице.Купи Независне новине.Погледам. Отац Жарко Гавриловић.Причао ми је за „Практичну жену“   тако лепу причу на тему мајке  уопште, посебно  спрке мајке .Био је прогнан зато што је  износио неке своје ставове  који се многима нису допадали. За њега су говорили да је увек имао шта да каже. Ево  само дела његових мисли и говора актуелних и данас после 23 године.

(Упокојио се  1 .јануара 2016.године)

Упућени кажу  да су ово тешки дани за Птравославље    и Српску православну  цркву.А све  је започело   поодавно,заправо онда када су се ставри почеле отаљавати,омаловажавати,када је завладао хаос. Изгзубљено је много  народа , убачена је мржња  међу људе који су  до јуче   живели  у љубави јер су једнокрвни без обзира што нису једноверни. Наш саговорник, отац др Жарко Гавриловић,теолог СПЦ све то је назвао пасивизацијом цркве. И то намјерном и однекуд диктираном!

С посебним задовољством овај најконтраверзнији теолог СПЦ одазвао се на овај разговор.

НН: Узимајући мир у руке, уз Божју помоћ, усудили смо се да на просторима РС и српски народ узмемо за руку и изведемо га из страдања,и рата на пут  благостања.У остваривању тог циља Ваша ријеч била би нам путоказ и благослов.

(Насјтарија фотографија српске војске стара 161 годину)

ГАВРИЛОВИЋ: Ја честитам на излажењу НЕЗАВИСНИХ НОВИНА и мислим да је то велики подухват у овом смутном времену када су се страсти код људи узбуркале .Нека вас драги  Бог благослови, не толико да  будете независни, колико дабудете објективни и истинољубиви јер онај који је везан за истину он није независан од истине. Питање је у односу чега независан, али сигурно је да у овом  времену лажи и полуистина треба  сачувати независност од тих полуистина да би човек могао да служи истини. Ја хоћу да кажем да нема благостања без духовне обнове, без обнове религије и морала. То су главне полуге цивилизације и културе човечантсва.Јер ако ће судија да прима  мито за суђење,и лекар плави коверат за лечење,и политичар провизију за намештање посла,ту нема ни праве  државе ни морала.А да би заиста  у нашем народу заживело благостање ми се морамо очистити и изнутра,морамо све,сав онај духовни смог који се у нама наталожио за  ових 50 до 60 годииа лутања да избацимо из себе  и да вратимо светосавски дух у нас саме и божји Христов лик.

НН: На основу онога што прочитају у новинама људи формирају своје мишљење, ставове, односе одлуке…Риеч и савет свештених лица, поготово у РС посебно се уважава. Шта је народу на просторима на којима је доживио пакао сада најнеопходније?

ГАВРИЛОВИЋ: У одговору на прво питање ја сам већ нешто од тога напоменуо. Да би човек био прави човјек он мора да личи на Бога. Обично се говори постоји човеколики мајмун што је сасвим погрешно ако  је по неким сулудим теоријама  мајмун предак човека онда предак ие може личити на потомка. А ако би смо ми вратили лик Божји у нас само  ми бисмо тиме пеказали  право лице свакоме другоме народу и били бисмо у маломе  Свети Сава. Свети Сава  је налазио највеће разумевање на Светој Гори где  су били сви народи, такорећи  света, посебно православни народи, а било је тамо Копта, и Арапа, дакле било  је и оних који не припадају нашој вери .Међутим, он је  био свима слуга да би тако угодио Богу. Ако заиста желимо да имамо мир са Богом ми морамо да имамо и мир са људима. Не може неко д нема мира са Богом, а да има мир са људима. И сва ова црвоточина, сав овај јад мржње који се излива међу нашим народима, подстакнут је сулудим политичарима, онима који уместо да преговарају хватају се за мач уместо прво да исцрпе оне мирољубиве начине разрешавања створених проблема,олако проливају крв, врше силовања, отимачину… Све је то остатак оних обезбожених Брозових комуниста. Разуме се српски народ у РС морао је да брани свој голи живот и кад је био већ иападнут није било дилеме више да ли треба да се брани или не. Само и ту се треба бранити витешки,имајући у виду чојство и јунаштво.Па према томе ми морамо успоставити равнотежу између нас и наше околипе, између нас Срба и народа који живе са нама и само нам драги Бог може помоћи да избацимо мржњу која је главни отров у нама самима. Ја се не плашим што српски народ страда, брани себе и тако страда.Ја се само плашим да српски народ не изневери своје славне претке и да не учини неки злочин и недело које није достојно нашег имена и племена у историји. Према томе, упућени смо на овим просторнма да живимо у миру и љубави једни са друрима, разуме се то не зависи само од нас: за свађу је увек потребно двоје.То зависи и од  друге стране и других иарода који живе са нама, који су до сада, углавном испољили  било верски фанатизам и фундаментализам, било очигледну мржњу према једнокрвном народу. Јер ми смо једнокрвни народ и ако нисмо, стицајем историјских околности, једноверни.

              Да Свети Петар није узимао пушку у руке да се бори против    

                       Турака, не  би  сачувао ии своју цркву.

НН: Црква је сада у прилнци да више буде са својим народом? Да ли и колико она тај свој задатак испуњава?

ГАВРИЛОВИЋ:     Ја лично мислим да црква не ради довољно. На жалост наша црква, пре свега, није довољно организована и не види се жеља, нарочито код вишег свештенства, да се она правилно организује и да се ухвати у коштац са многим емисарима са истока и запада пре свега са сектама међу којима има и сатаниста. Постоји стега и спутавање нарочито у   СР Југославији где је још увек владајућа гарнитура атеистичка, служе се комунистичким методама: хвала Богу што је владајућа структура у РС верујућа, вратила је Србе својим коренима; веронауку увела у школе и на тај начин помогла деци да дођу до сазнања своје вере. Срби су у овом веку углавном одвајани од својих духовних Корена, нарочито од своје вере. А не познајући своју веру постали су лак плен секташа и међу њима нарочито сатаниста. Дакле, Срби који имају часну, православиу, најслободоумнију веру, веру  која се спутава и веру која испуњава човекове жеље и аспирације за нашу сопствену добробит. Наша вера никада није учила своје следбенике да мрзе друге народе и то је једна од најузвишенијих одлика једног народа.Срби ни данас не мрзе друге народе и ако има народа  који заиста мрзе Србе.Ја кажем  да ми као народ не мрзимо друге народе ,иако наравно има појединаца који се разликују од општих особина народа.

НН: Црква није ту да би се бавила политиком, па ипак неко или нешто се све више уплиће у то. Зашто и  да ли је црква више у политнци него што би требала бити?

ГАВРИЛОВИЋ: Црква не би смела примарно да се бави политиком, тј. није препоручљиво да  свештено лице на уштрб литургије или вршења свештено радње и тих светих дужности, да се бави политиком.Али ако је бављење политиком критика владајуће олигархије, која вуче цео народ у амбис, онда је црква упућена својим позивом да се бави политиком, то јест да се бави корекцијом политике. Да није критиковао царски двор Свети Јован Крститељ не би био посечен: да Господ није критиковао владајућу олигархију ,било духовну или световну у Јудеји, не био био разапет; да Свети Петар није узимао пушку у руке да се бори против Турака, не би сачувао ии своју цркву. Па знамо, такође, да је прота Матија Ненадовић био председник владе у то време. Осим тога нема никаквог канона који забрањује да се свештенослужитељи баве и политиком, не толико као политиком колико као службом своме народу. Ако се поштени људи не баве политком, онда ће се  њоме бавити сви они непоштени мафијаши. С друге стране, у свим конвенцијама, у свим правним актима у свету свештеник није изопштен из заједнице, он има сва права као и други да бира и да буде биран. Ми се, чак, позивамо на гласање приликом избора, јер на то имамо право. Ми, свако понаособ од свих нас, морамо утицати на владајућу структуру да она буде што исправнија, што коректнија. Дакле црква треба да буде савест друштва. Ко би, рецимо, римском папи  забранио да се бави политиком.Он је исто тако у врхунцу црквене организације,говорим о католичком свету.Ко би једном Ајатолаху забранио да се бави политком.

(Свети Сава најзначајнја личност наше историје је налазио највеће разумевање на Светој Гори

У православне народе убачен је комунистички синдром ,да се црква не сме бавити политком,а да се политичари смеју абвити црквом. Па смо имали такав парадокс да су безбожни комунистички политичари чак бирали патријарха или као што сада у Црној Гори раде безбожни људи и некрштени,који припадају исламској заједници,па бирају митрополита Црне Горе.Куд ће већи парадокс од тога.

НН: Ако је наше свештенетво превише  или чак мало али непотребно умешано у политику, значи ли то да је оно нзгубнло на својој моралности?

ГАВРИЛОВИЋ:Има једна пословица која каже: какав нам је народ, такво нам је и свештеиство. Јер свештенство није пало са неба, него је поникло  из народа. Па ако је народ морално уздигнут, онда је и свештенство. Гледајући наше свештенство, из прошлог века све до доласка комуниста, који су побили најчеститије и најбоље свештенике, гледајући то свештенство како је било здраво, часно, расно, витешко, како су то били духовници којима није могло ни да се приђе, а камоли да се подмићује, потхрањује са неком страшћу онда можемо да кажемо да смо ми данас као свештеници приземни. Комунизам је доста утицао на свештенство да оно није  на моралној висини свога задатка. Ја сам то и раније рекао, и понављам то и сада, да никада у историји нисмо имали слабије више свештенство. А то се одражава на целокупан живот цркве.Питате ме како и зашто? Па зато што дух овога света и сатане у овом свету иде као лав ричући, како се то каже у Светом писму и тражећи где ће кога да добије и превари. Он то чини на разне начине као што је то чинио нашим прародитељима у рају, нудећи сласти овога света, угодности живота, материјална добра која засењују  желимо да се духовно усавршавамо, све што више товаримо материјалних добара на себе, што више мислимо о овоземаљским страстима и угодностима, све више сасе- цамо крила нашем духу да лети ка вечноти. Према томе, мислим да нам свима предстоји духовна обнова, али обнова  изнутра да ми  сами себе очиститмо. Јер ако  свака домаћица очисти своју кућу, цео град ће бити чист. Највећа револуција је она коју је Господ донео на овај свет – да се изврши револуција срца, душе и духа. Ми смо имали револуционаре који су желели да изврше револуцију преко других и преко друштва, али она је била кратког даха и завршила се у крви и насиљу, а требало је обрнуто: да више буде еволуција, с тим што ћемо једни друге поправљати и исправљати исто као белутци када се крећу у води и тару се и глачају један о другог, па су онда глатки и не могу један  другог да повреде. А ми, ми будући да нисмо глатки, да нисмо изглачани а и не можемо бити док је у нама егоизам и сладокуство, ми услед тога бивамо храпави и повређујемо једни друге, верујући више у зло него у добро тако да данас може неко да прича о неком човеку да је сјајан, слабо ће ко у то да верује. Чак ако каже  за некога да је светитељ,одговориће му,да је мало таквих и да их нема. Али ако  неко каже неко зло за другог човека, већина ће то одмах да прими као истину. То је та наша највећа трагедија што смо због атеизма окренути ка злу, ка сатани, уместо да смо се окренули ка добру, истини и љубави, ка Богу и цветлости.

НН: Познаваоцима правог стања ствари у Православљу нису непознати догађаји у Шамбезију (Швајцарска). Реч је, да подсетим  читаоце о томе ,да последњих година Цариградска црква настоји да у односима са аутокефалноним православним црквама оживи права која су неканонска и као таква одавно одбачена. Ради се дакле о јачању познатих папскнх претензија у односу на цео свет, јер римски епископ жели да и на Истоку постоји „папа“, наспрам којег он има канонско право првевства.Тај документ су, како су новине објавиле ,потписали  владика Иринеј Буловић и јеромонах др Игњатије. Значи ли то да би наша Српска православна црква тиме суделовала у нарушавању вековног ка-нонског црквеног устројства и јединства?

ГАВРИЛОВИЋ: – Питате ме за Шамбези?! Епископи који су избором и хиротонијом позвани да чувају саборност цркве и да ништа не раде у своје име, ти епископи , дакле понекад, крше ту саборност и на тај начин излажу се канонима православне цркве да буду лишени чина. Јер онај епископ који наруши црквену саборност, он се аутоматски одлучује од цркве и свргава са звања и чина епископа. Чак и кад то званично црква не уради, као што то данас црква и не ради, јер многи од архијереја имају „путера на глави”, тражећи исправност других у канонском погледу, а сами је не испољавају. Али ако би црква то рашчишћавала била би то срећна околност. У новинама се пише за поједине  епископе  ово и оно, нико то на Сабору не расправља а рецимо ми смо имали ситуацију да су браћа архијереји, поучени Брозом, тражили рашчињења у српском народу у дијаспори. Па да ли због тога, а ја мислим да само због тога што то безбожни Броз тражи, не би ни могли, јер кад се неко лиши свештеничког и епископског чина, ту нема више благодети код онога ко се канонски одвојио од Цркве. Према томе,поменути потпис епископа у Шамбезију да се српска дијаспра почињава Цариградској патријаршији јесте нелегадан, незаконит ,антиканонски акт. Васељеиски патријарх је у једном ропству, мислим на турско, а он жели да влада целом дијас пором која није у његовој надлежиости. Уствари он је  иако васељенски патријарх само primus interpares/први међу равнима/. Он  јесте васељенски иатријарх,он представља православле у свету, али фактички његова власт је симболична у односу на друге помесне цркве, па су до сада, народи који су примили хришћанство имали своју, помесну цркву; То више нису националне цркве већ помесне.

Српска православна црква није националоистичка  нити национална, него помесна, те су према томе овде нарушени канони. Како ће се епископи од тога одбранити, ја то не знам. Али овим је нарушена саборност цркве као и тиме што последње саопштење Светог архијерејског сабора нису потписали сви архијереји, тако да онај ко није потписао Заједничко саборско саопштење он је себе сам свргао са епископског положаја, јер је нарушио саборност цркве. Епископи су дужни да се приклоне вољи већине ако су у мањини и да на тај начин све одлуке Сабора испуњавају, без обзира да ли су их они желели, да ли су их потписали или нису потписали, дужни у да се придржавају тих одлука. Међутим, из догађаја око најновијег саопштења Сабора видимо да поједини епископи то не чине.

НН: Ако је тако, а очигледно је, шта се то онда дешава у СПЦ? Је ли то кошмар, неред…?

ГАВРИЛОВИЋ:     Ја мислим да нема довољно реда, дисциплине како код нижег тако и код вишег свештенства. Атрофија духовности код нас је настулила оног момента када су више црквене власти, под притиском нижих и виших државних комунистичких олигархија, протежирали поједине свештенике или епископе који нису били достојни свога чина и звања. И та атрофија, та рђа која је  тада настала  још увек није очишћена.Постоји много, рекао би, некоординираних акција у СПЦ. Мене не плаше разна струјања у цркви, јер струјања међу људима морају да постоје и као што, постоје водена, магнетска и космотска струјања, тако и овде постоје струјања и она су неопходна. А и не може доћи до правог решења ако не постоји струјање и различитост. Али и ако постоји различитост када се донесе нека одлука она мора да се испоштује. Тако је у СПЦ било одувек. Епископ би требало да буде огледало Бога. Он је главни стожер око кога се окреће цео парохијски и црквени живот. Па ако је тај стожер труо, шта ће тек бити са онима који се око тог стожера окрећу? Где ће они „одлетети”?

НН: Да ли је црква пасивизирана?

ГАВРИЛОВИЋ: – Јесте! Ја мислим да јесте и то сам више пута рекао. Мислим да пасивизација потиче углавном од вишег свештенства, а нећу да кажем да се и ниже свештенство пасивизирало и схватило своју пастирску дужност само као преживљавање. То су они који, већином мисле у душу не колико се изгубило већ колико су зарадили, они који не воде рачуна колико су им верујућих душа узели секташи, колико су комунисти погазили све што нам је свето. Црква је тенденциозно пасивизирана и са истока и са запада и као да има неко у врху цркве који, за рачун Ватикана, ради то што се  ради.Наша деца не знају ништа о својој вери,а сви други народи имају веронауку у школама и цркви. Деца се морају верски просвећивати не зато не зато да би постала верујућа колико због тога да буду упозната са својом културом и цивилизацијом, па и вером и тако се заштитила од однарођења. Ја нисам зато да се диже устанак против државе, али подсећам да нам је неопходно духовно просвећивање.

НН: Шта је по Вама, превасходан српски иационални интерес?

ГАВРИЛОВИЋ: – То је економско, нациоиално и духовно повезнвање српског народа, духовно оживљавање на светим просторима. Ми морацо националним консензусом дефинисати наш национални  програм, националне приоритете решити проблем наталитета, јер ако не будемо имали деце на ове просторе доћи ће други народи и населити их. Превасходно је важна духовна обнова српског народа тако да се на прво место стави Бог, а на друго човек; да прво божја кућа буде светиња, па онда наша кућа, пошто ми имамо и нашу домаћу цркву, како каже Свето писмо – породицу. А ако будемо бранили своју веру како треба  знаћемо да бранимо и своју породицу.

НН: А утеха?

ГАВРИЛОВИЋ: – Доћи ће време када ће сасвим јасно бити да се не може срећа човјечанства заснивати на насиљу, на крви као што је то до сада рађено преко комунизма и локалних ратова, при чему је српски народ нарочито у РС страдао.

Razgovarao:Milorad Antonić

Podelite sa drugima:

Povezani članci