Ветар је завијао као бесни курјак. Померао је цреп. Као маћеха грубо распредао је крошње јабука и у вртлог упредао отпало грање. На прозоре је лепио разбацане новинске листове, кесе, лишће и расуту сламу. Лавеж чуваркуће деформисала је снага немилосрдног звучног насртаја.
Вук се окретао по соби као да се преслишава важне мисли и реченице. На сваком кораку проналазио је нешто за шта је помислио да ће им бити потребно. Контролисао је панику. Сакривао се од суочавања са растројством у којем се његово задржавање у кући претварало у страх који не може да савлада, савест коју не може да превазиђе и кривицу са којом се без обзира на казну спокојно мирио. Поново је вадио новчаник из унутрашњег џепа виндјакне. Прегледао је лична документа и власничке листове за имање. Гледао је укочен израз свог лица на фотографији, читао име оца, Огњен, датум рођења, 14. новембар хиљадудевестопедесетдруге године и време важења исправе. Препипавао је појас у којем је била зашивена уштеђевина. Ни једну ствар није ставио у торбу која је отоврена спремно чекала на столу.
Из дворишта је чуо њихов језик. Лакнуло му је. Род се иселио, дом се расточио, огњиште утулило, али кућа и он су били ту. Сео је за сто. Спустио торбу на под поред ноге. Закопчао јакну до грла. Капу је држао у руци.
Рафал је прекинуо лаваж. Чизма је пробила врата. Испред Вука постројиле су се четири фигуре. Главе су им биле повезане загасито ишараним марамама. Из џепова нашивених на маскирне панталоне провиривали су саржери са сјајним зрнима. О појасу су им висиле ручне бомбе. У рукама су држали аутоматске пушке. Са зелених јакни избијали су јарко црвени амблеми ишарани жутим словима и уоквирени црним флором. Један је имао густе бркове. Двојица израслу, неуредну браду. Један ништа.
Вук је изгубио свест пре него што је леђима додирнуо под. Долазио је себи гушећи се у масној крви. Бол у носу и чеоној кости одузимао му је вид. Подигли су га са пода и усправили испред стола. Наредили су му да се скине потпуно наг. Вук је посртао, премештао се са ноге на ногу тражећи равнотежу и положај тела који ће га одржати усправног. Ствари је ређао на столицу. Кошуљу и пуловер на седиште. Панталоне и јакну преко наслона.Чарапе је згужвао као крпењачу и спустио на вуницу. Остао је у доњим гаћама.
“И гаће”, из бркиног грла чуло се са грубим нагласком. Вук је погледао према строју и руке умирио поред тела. Уследио је оштар ударац у лице. Скинуо је и гаће.
Стајао је наг испред моћне силе. Брка је пришао шпорету на којем је било исписано име хероја из великог светског рата који је Вук купио преко синдиката док је радио у фабрици. Укључио је све четири рингле на максимум. Укључио је и рерну и благо одшкринуо вратанца. Његови другови из ранца су извадили оштро уже и њиме привезали Вукове руке за ноге а затим га ишутирали по поду до шпорета. Заједничким напором подигли су деформисану телесину и положили је на усијане плотне. Остатком ужета чврсто су привезали Вука за белу технику и продрмали његово тело да се увере да ли је акција савесно и сврсисходно спроведена. Вук је почео да гори у својој кући на свом шпорету.
“И да знаш, сачекали смо јефтинију струју”, на једнако лошем Вуковом језику изговорио је брка док је испаљивао рафале по таваници.
“Ви волите да будете јунаци. Сретне ти ране јуначе”.
Ветар је дувао све јаче.
