„Зашто ме ђаво скренуо на страну самообмане да је промишљање света боље од његовог пуњења свакојаким садржајима, сваког према његовим могућностима.“
„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси.
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Редовно пишем текстове за књигу „Лоше стране ствари“. Мислио сам да написани текстови праве ограду од свега лошег што је у њима описано. Наивно верујући да сам све лоше оставио у текстовима и да је живот после њих очишћен од отрова, сустизао сам теме које су се наметале као хитне и неодложне за спас и чистио их од њихових рђавих страна. Мислио сам да је то највише што је у години короне могуће учинити за себе, за свет и теме које нас држе грубо повезаним изван логике и радости. Када сам завршио један од текстова, архивирајући га, уочио сам нешто страшно. Текст са истим насловом (али не и истом садржином) написао сам само неколико дана раније. Осетио сам налет беса, па аутодеструкције. Од самоуништења спасила ме туга која их је преплавила и зауставила негде дубoко у себи и веома плитко у мени. Позвао сам лекара и уз симптоматску слику болећиво затражио утеху да се не ради о почетку старачке деменције. Разговор се претворио у пријатељску интиму и за овај текст значајан је само као фаза у спознаји једне од лоших страна моје ствари.
Нисам болестан. А шта јесам, и зашто се тако нешто догодило, мени, неумољивом штреберу методологије, хронологије и евиденције? Занос сигурно није. У заносу пишем поезију и по неки прозни пасаж. Понављање, такође није јер је садржина текста другачија. Недостатак термина за означавање најмање је вероватан. Дакле, по среди је највероватније нешто из надлежности бечког доктора. Шта бих њему рекао на каучу за који сам обилазећи његов стан и ординацију утврдио да је неколико бројева мањи од мојих димензија због чега никада не бих био примљен за пацијента? Текстови нису моји чувари. Лагао сам себе да са њима живим у складној заједници опстанка и да је у њима све најбоље од мене намењено свему најгорем од света који нас свакодневно изненађује својим ђавољим работама. Нисам себе никада видео као опасност за тај свет. Дуго већ не желим да га мењам а моји ситничави и благо заједљиви кометари не могу активирати свеприсутне детекторе демократске и антитерористичке бриге за људска и мањинска права. Зашто ме ђаво скренуо на страну самообмане да је промишљање света боље од његовог пуњења свакојаким садржајима, сваког према његовим могућностима? Можда је боље да престанем. Нико не може да ме разочара толико болно као што могу сам себе. Потреба да се поновим у краткој јединици времена открива потрошени капацитет. Теме су стаза до ништавила.
