„Zašto me đavo skrenuo na stranu samoobmane da je promišljanje sveta bolje od njegovog punjenja svakojakim sadržajima, svakog prema njegovim mogućnostima.“
„U nevolji stiči znanje i čuvaj imanje“! Mudrost je koja obavezuje. Pre svega da tragamo za skrivenim prostorima ljudskosti iz kojih možemo izlučiti ono malo motivacije koja prevagne vrlini, a zatim, da crne misli odložimo. Obavezuje nas i da nam znanje pomogne u farisejskoj buci. LOŠE STRANE STVARI polaze od vere da je ljudskost neupitna i da joj promišljanje samo doprinosi.
Autor:ĐORĐE D.SIBINOVIĆ:
Redovno pišem tekstove za knjigu „Loše strane stvari“. Mislio sam da napisani tekstovi prave ogradu od svega lošeg što je u njima opisano. Naivno verujući da sam sve loše ostavio u tekstovima i da je život posle njih očišćen od otrova, sustizao sam teme koje su se nametale kao hitne i neodložne za spas i čistio ih od njihovih rđavih strana. Mislio sam da je to najviše što je u godini korone moguće učiniti za sebe, za svet i teme koje nas drže grubo povezanim izvan logike i radosti. Kada sam završio jedan od tekstova, arhivirajući ga, uočio sam nešto strašno. Tekst sa istim naslovom (ali ne i istom sadržinom) napisao sam samo nekoliko dana ranije. Osetio sam nalet besa, pa autodestrukcije. Od samouništenja spasila me tuga koja ih je preplavila i zaustavila negde duboko u sebi i veoma plitko u meni. Pozvao sam lekara i uz simptomatsku sliku bolećivo zatražio utehu da se ne radi o početku staračke demencije. Razgovor se pretvorio u prijateljsku intimu i za ovaj tekst značajan je samo kao faza u spoznaji jedne od loših strana moje stvari.
Nisam bolestan. A šta jesam, i zašto se tako nešto dogodilo, meni, neumoljivom štreberu metodologije, hronologije i evidencije? Zanos sigurno nije. U zanosu pišem poeziju i po neki prozni pasaž. Ponavljanje, takođe nije jer je sadržina teksta drugačija. Nedostatak termina za označavanje najmanje je verovatan. Dakle, po sredi je najverovatnije nešto iz nadležnosti bečkog doktora. Šta bih njemu rekao na kauču za koji sam obilazeći njegov stan i ordinaciju utvrdio da je nekoliko brojeva manji od mojih dimenzija zbog čega nikada ne bih bio primljen za pacijenta? Tekstovi nisu moji čuvari. Lagao sam sebe da sa njima živim u skladnoj zajednici opstanka i da je u njima sve najbolje od mene namenjeno svemu najgorem od sveta koji nas svakodnevno iznenađuje svojim đavoljim rabotama. Nisam sebe nikada video kao opasnost za taj svet. Dugo već ne želim da ga menjam a moji sitničavi i blago zajedljivi kometari ne mogu aktivirati sveprisutne detektore demokratske i antiterorističke brige za ljudska i manjinska prava. Zašto me đavo skrenuo na stranu samoobmane da je promišljanje sveta bolje od njegovog punjenja svakojakim sadržajima, svakog prema njegovim mogućnostima? Možda je bolje da prestanem. Niko ne može da me razočara toliko bolno kao što mogu sam sebe. Potreba da se ponovim u kratkoj jedinici vremena otkriva potrošeni kapacitet. Teme su staza do ništavila.
