„…Истина о предметима разговора мора бити важнија од свежине реторичких тријумфа.“ „…Тија вода брег рони”, „Зец је бржи од корњаче, али она неупоредиво дуже живи“.
„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси.
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Више пута ми се догодило да ме веома достојни и талентовани саговорници позову неколико дана након садржајног разговора да ми изнесу аргументе којих се из неких разлога нису сетили док је дијалог трајао у директном преносу. Једнако су сви одавали признање брзини мојих мисли, бритким реченицама и веома чврстим и убедљивим логичким склоповима, али су, како обично наводе, били дужни да ме известе да су пропусте настале захваљујући њихој успореној природи, недовољној концентрацији да равномерно контролишу нивое разгранатог предмета, предоче другачије аргументе, до којих су дошли у миру и тишини самоће, у дијалогу са собом, накнадним размишљањем и анализом.
Дакле, ради се о феномену “накнадне памети”. Она није особито цењена у пољу живог програма па је зато користе кандидати склони учешћу у снимљеним и монтираним емисијама. “После битке, копље у трње” мудрост је старија од сензационализма али ствари нису баш тако јасне у вези са феноменом који ме окупира. Наиме, лепо је брзо мислити, ефектно говорити и убедљиво пласирати позитивну аргументацију у разговорма на теме које су важне и преко којих се стиче директна релеванција у актуелној збиљи, пољу компетенције, у односима моћи и доминације. Међутим, директан пренос сувише је оптерећен собом и тренутним ефектима који нису поуздани у односу на трајно стање ствари и могућност ослонца у временима која долазе и у којима ће се теме извесно поновити. Иако сам ватрени присталица тренутка, времена садашњег и магије непоновљивости, истина о предметима разговора мора бити важнија од свежине реторичких тријумфа. То нужно не значи да је боље мислити споро, са одложеним дејством методологије и процесуирања епистемиолошке и интелигибилне апаратуре али, ни побеђивати на турнирима брзог мишљења не значи ништа при стању ствари да све важно, битно и оно до чега смо домислили као победници, остаје непромењено, дакле, лоше и свакога дана све лошије. Брзина као својство долази од брзине мисли, њено претварање у социјалну бенефицију доказује интелигенцију али “тија вода брег рони”. Спораћи такође не мењају оно што се мора мењати. Зец је бржи од корњаче, али она неупоредиво дуже живи. Ко брзо мисли победи и осмехује се са трона, ко се задњи смеје, најслађе се смеје. Кад бих могао да успорим. Живим за брзину. Мисли. Макар и ако уместо мене упамте саговорнике који се сутра сете шта је требало јуче да кажу. Ко је следећи да разговарамо?
