.Ништа од онога што нам загорчава неће проћи простом чињеницом да пролази време и ближимо се крају који сабија горчину разливену по преосталом трајању.
. Шта ће бити после короне? Како ће изгледати свет после свега? Шта је нова парадигма и како ће се остваривати у нашој улици а како преко океана?
„У невољи стичи знање и чувај имање“! Мудрост је која обавезује. Пре свега да трагамо за скривеним просторима људскости из којих можемо излучити оно мало мотивације којa превагне врлини, а затим, да црне мисли одложимо. Обавезује нас и да нам знање помогне у фарисејској буци. ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ полазе од вере да је људскост неупитна и да јој промишљање само доприноси
Аутор:ЂОРЂЕ Д.СИБИНОВИЋ:
Отац је свирао виолину. Предратни ђак. Док је боловао болест непреболну, током моје јутарње посете, пре визите, открио ми је да је после педесет година схватио смисао и значење стиха из омиљене му песме о томе како „болан воли зору”. Иако, како је говорио, зором болови не пролазе. Данас, сваког секунда чујем насушне жеље савременика да што пре прође ова година. Више од тога, размишљао сам да завршни текст пандемијске сторије почнем управо том реченицом: само да прође без обзира шта ће доћи. Шта да прође? Живот! Знам шта долази. Смрт! Тако сам размишљао када сам млад и надобудан гласао против Милошевића. Наравно, не жалим за немуштим апaратчиком. За изгубљеним временом жалим. Сваки трен који прође, прошао је заувек и никада га више нећемо живети. Изанђала фраза коју лаковерно размењујемо за потпуно невину наду што зором долази а бол не односи.
Дакле, ништа од онога што нам загорчава неће проћи простом чињеницом да пролази време и ближимо се крају који сабија горчину разливену по преосталом трајању. Појединац ништа не зна. Он сазнаје појединости, уклапа их у егзистенцијални провизоријум и емитује трагове постојања сугеришући присутво и битност препознатљивостима које случајно делимо. Шта ће бити после короне? Како ће изгледати свет после свега? Шта је нова парадигма и како ће се остваривати у нашој улици а како преко океана? То нико од нас не зна и не може знати. А нас ништа мање од тих одговора не интересује. Могу само да замислим како је мајкама са повољно купљеним дипломама док са децом уче онлајн школу коју држе учитељице које ни своју школу у учионици нису научиле!?!? И тако даље. Сва знања и улоге које сам одиграо, грчевито се борећи за диплому о квалитету, за које сам веровао или су ме тако научили, да ће се сабрати у тачку ослонца и поуздање зрелих одлука, сада могу да одложим у картонске кутије преостале од селидбе и поклоним их сакупљачима секундарних сировина или рециклажним станицама којих још увек у нас нема или их нема довољно. И да се пред огледалом помирим са чињеницом да tabula rasa епохалног нихилизма прождрљиво гута све оне који одбију да приме вакцину а оне који ће се радо шприцати, предаје неком бољем добу у којем их чека „нова зора”. Није све тако црно. Припадам непоправљивим оптимистима. Није све што сам хришћанским, крутим, породичним, готово спартанским одгојем научио као вештину и врлину, пропало. Окренућу се томе. То ми је једино остало. Тишина.
