Пише: Милорад Антонић:
На месту које је заузимала култура сада пише „забава“.
Данас плачем без суза. Јер, данас, „сузе падају на горе“.
Жене, изађите из кујне.
То су само неке од многих порука из 79 текстова аутора Ђорђа Д.Сибиновића објављиваних на овом порталу у рубрици ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ.
Нешто мање од годину дана,тачније пре 283 дана (22. марта 2020. године, Ђорђе Сибиновић ми је послао прилог ДО ЗИДА. Одабрао је Седму силу.
Писац је у тексту поручио:
„Дошли смо до зида. Али то није уникум овог времена, то је историјско понављање, наша је само феноменологија, специфичан дух времена у којем су се опште људске слабости које прериодично изазивају застој, деструкцију и нови почетак, јавиле као технолошко-идеолошке сензације. Доба без парадигме коју конституише генеричко биће мора да заврши у бесмислу и катаклизми немогућности да произведе нови облик постојања. Зато је овако. Жао ми је због тога. И такође, све што се икада десило и што се може десити, десило се свакој генерацији. Круг је затворен. Нема ничега више што се може видети или научити. Ради се само о томе ко жели и хоће да развија способности да све то види и разуме. Нико није паметнији и нико не види даље и дубље. Само постоје људи који то желе и они други. Дакле, и у нашем времену поновило се све што се икада у историји догодило. И то је то.“
Уследиле су реакције. Посетиоци портала тражили су од писца и песника који са својим читаоцима има веома активну комуникацију да реагује: „нема ко други ако неће писац“, “од вас то очекујемо“, „зашто је овако а не другачиеје“, „пробијте зид, очекујемо то”…!
Дочекали су. Ђорђе Д.Сибиновић је одлучио да на независном порталу Седма сила читаоцима изађе у сустрет. Два пута недељно у рубрици ЛОШЕ СТРАНЕ СТВАРИ саопштавао је ствари које се не могу прочитати у новинама и које откривају нашу скривену природу, указују, опомињу, али делују и подстицајно.Кратки есеји нису критизерски, индигнативни, него су конструктивни. Без критике, са иронијом, без очаја, са промишљањем, без милости према манама, у јасном раду и поретку смисла и логике.
Сибиновићеви текстови су филозофска распарва са тезама прилагођеним и усмереним на већину нас који гледамо а не видимо, чујемо а не слушамо, или чак слушамо али инаџијски радимо по своме. Анализирао је и указивао да зло никад није само! Прогнозирао, и био у праву, да ће љубав на дистанци нарочито кроз маске и рукавице оставити трагове, и упозорио да је тиме „љубав заустављена у могућем зачетку“,(види: https://www.sedmasila.rs/ljubav-u-doba-korone/. Питао се где је уништена душа, где је човек, пре свега! Наглашавао да више губимо као социјално дистанцирана бића, поготово ако прекорачимо дистанцу да нас прогласе криминалцима.
Сибиновић је у свом деветомесечном обраћању јавности проналазио лоше мисли и намере, понашања, зарђале и неуређене културне формате, чудне, непознате животу савременог човека, али нама веома пријемчиве.
Поручио нам је да „Слобода није дегустација апсолутних права него безгранична одговорност одрицања ради досезања људскости, позуданости и озарења чињеницом да ће свако од нас бити слободан само онолико колико слободе може да издржи а да због његове слободе не кане ни једна суза или кап крви. Нисте ви “слободни”, ви сте разобручени и покварени!“(види: https://www.sedmasila.rs/sloboda/ ).
Упозорио је: „Некада се режим у нашој земљи која се тада звала другим именом, много више интересовао и бринуо шта мисле, смерају и раде културњаци него криминалци. На месту које је заузимала култура сада пише „забава“. Данас плачем без суза. Јер, данас, „сузе падају на горе“. (види: https://www.sedmasila.rs/kultura/ ).
Пролазећи кроз трагове наших живота које су за протекла 283 дана препознавали текстови Ђорђа Сибиновића приметно је да читаоци позитивно регаују кад их „дирне“ у врлине ,вредности и сличне „вештине“. У тексту ВЕШТИНА,ВРЛИНА (види: https://www.sedmasila.rs/vestina-vrlina/ ) он каже: „Можда би могли да вежбамо вештине уместо да богу, оцу, цару и председнику доказујемо да смо разумели како њихове треба да постану и наше вредности.“
Сибиновић је показао да му ни случајно не промичу лоше стране ствари и токови времена у коме делује. Напротив. У кратким есејима он делује филозофијом бунта и означеном метом на ЛОШЕ СТРАНЕ СТАВРИ. Откуд толика депонија ЛОШИХ СТРАНА СТВАРИ међу нама, у народу свесном, постојаном, трајном, али чини се нечим нагриженом до мере која је одавно црвена линија. До зида! Сигуран је да само живећи живот можемо знати и имати то и појаснио: „Шта је онда лоша страна ствари људи без година? Како шта је лоша страна те ствари! Шта може да се деси горе од тога да умре човек без година?!“ (види: https://www.sedmasila.rs/ljudi-bez-godina/ ) .
Сибиновић непрестано инситира да у нашим животима, са стварима такве каве су нас у последњим деценијама задесиле и опчиниле, морамо наћи места у разуму и моралу. Пре свега. Писац препознаје и очекује извесност. И ништа више. Понекад је она код њега проткана сликама како је некад било тако лако постићи велико осећање задовољства :“Веома су ми живе слике детињства у којима потпуно искрено и безрезервно делимо сендвиче у школском дворишту, јурцамо за лоптом, халапљиво гутамо хладну воду са чесме и знојави поред терена причамо где ће нас тата водити за викенд.“ (види: https://www.sedmasila.rs/vinogradari/).И бити здрав, живети у животу где је највећи домет на лествици породичног успеха био имати фићу. Сибиновић је урбани човек, момак асфалта, у детињству и раној младости шабачког а затим, до дана данашњег, дорћолског, и он се нужно залаже за вредновање квалитета. Али и за осећања. Упитао се: “Није ми јасно како се феноменолошка функционалност промене положаја жена може најбоље разумети уз експликацију рецепта динстања жабе. “И позвао жене: “Жене, изађите из кујне.“ (види: https: // www.sedmasila.rs/spikovana-jagnjetina/. ) Добио је невероватну подршку .
Култура је код Ђорђа Сибиновића увек у орбити. Колико му је стало и колико му је жао што на местима где је писало „култура“ сада пише „забава“ и колико штете производи (види: https://www.sedmasila.rs/kultura/ ).
Награде за књижевни рад Сибиновић је схватио као вакцину против опуштања. Зато увек наглашава да је љубав основ жвота. У једном од 79 текстова пишући о свом деди (види: https: //www .sedmasila.rs/deda/ каже: Оставио ми је укус неустрашивости од света и зебњу преиспитивања због свега што чиним и што би он могао да сазна тамо где је отишао…“: Сигуран сам да је његов текст Деда баш због тога имао неколико десетина хиљада прегледада.
Мислим да су његов успех, поруке које остављају поприличан траг дубоко укорењене у његову филозофију да ако не волиш искрено не можеш ни да живиш. Било шта! Камен, жену, свеједно!
И кад смо већ код емоција. Ми који држимо портале у комуникацији са посетиоцима увек у реакцијама очекујемо позитиван или негативан однос према садржају текста. Понамање очекујемо анализе и мишљења о ауторима. Али, како на адресу нашег портала тако и на адресе портала „Корени“, “Чупава келераба“, “Балканска геопотика“, “Политички“ и многи други који су преносли ове текстове Ђорђа Сибиновића стизале су поруке које га управо доживљавају као „темељног борца за правденост “, “искреност је нешто што вас обасјава“, он је за многе, „стрелац без копља али са смртоносним убодом“.
Кад говорим о константи код Ђорђа Сибиновића да у професији коју је сам изабрао (напустио адвокатуру прихватио највећу губитничку занимацију писање) нема напуштања линије терета у одговрности, сласти у љубави, поноса у поштењу, узвишености због искрености, понекад се може помислити да је аутор скептичан. Међутим из текстова који нису могли а да у деветомесечном присуству не буду повод озбиљном промишљању, не осећа се горчина скептичности. Напротив, и када „убада“, Сибиновић изазива позитивна опсећања. Већина реакција на такве текстове су „браво“, „коначно и то је неко рекао“, и сл. Ни један текст од више стотина реакција није имао нити један негативан коментар.
Ђорђе Сибиновић жали за неким временима, људима који су отишли, поготово. У анталогијском тексту „РАЗВРАТ“ (види: https://www.sedmasila.rs/razvrat-2/ ). рефлеткор наше пажње усмерава на конфузна времена која долазе. У већини текстова види промашене потезе људи. …. За разлику од његових колега, властима и политичарима скоро да се не обраћа, поготво не на начин „за и против“, јер га политика не интересује. Она је за њега девојка која се удала. Ђорђе је, дакле, скептик само толико колико искрено мисли да се неке ствари никада неће десити и ако се чине нормалним и неизоставним. Али то је реалност! Записао је: „Губимо памћење на све што је важно јер немамо шта да запамтимо…“ (види:https://www.sedmasila.rs/pamcenje/ )
То није скептицизам! Напротив!
Довољно да буде све јасно. Са ким ако не у складу са собом, природом и Богом, можемо остварити тај унутрашњи мир, врхунску кретивност, спасити душу од разних штеточина, бити и остати човек ,у транзиционој бујици или у обиљу света из Шехерезаде. Не смета њему скептицизам колико му сметају промене у нама, али још више и оне које никако да се десе.
Његово „боцкање“ на погрешано усмерење људског разума, тезе о значају писане речи, однос према религији…и ЛОШИМ СТРАНАМА СТАВРИ има за циљ да у читаоцима покрене разноврсне процесе. А скептицизам, мрзовоља, мржња, љубомора, несклад са собом и природонм….очигледно зауставља најважније и најкорисније од свих процеса у људима. Било да је реч о филозофији или животу. Свеједно.
Деветомесечни рад са двонедељним уласком у ринг са ЛОШИМ СТРАНАМА СТАВРИ поново је пред нама у форми истоимене књиге. Између осталих на то су указали и досадашњи читаоци ових текстова.
Јер, ЛОШЕ СТРАНЕ СТАВРИ нису само текстови о 79 лоших страна ствари. Остаће за размишљање да ли је аутор ушао у овај ринг понет и инспирисан реакцијама или је, као код сваког умног и мислећег човека његова филозофска и визионарска мисао досегла „до зида“ кад се не може више ћутати! Баш тад на почетку пандемије. Може ли уметничка визија повући у правцу више вековног понављања сугестија које нису биле довљне људима да трајно промене понашање?! Исто као што су велике епидемије у свету харале на почетку векова – сваких 100 година: Велика куга у Марсеју 1720. године. Прва пандемија колере 1817. године, шпанска горзница из 1918. године. Први заражени човек вирусом Ковид 19 регистрован је 2019. гдоине. Све то чини гомилу наших заборава и враћа на почетак постојања бришући колективно памћење човечанства. Да ли управо о томе Сибиновић говори као о најлошијој ствари нашег случаја?! О томе да су наше лоше стране ствари, укључујући Ковид 19, наш армагедон. Заправо Сибиновић се бори са лошим странама ствари које нас вуку уназад баш као што је и Албер Ками романом „Куга“ покушао да се литерарно одупре не само неизбеђно најављеној смрти, већ и идеји о њој.
Нико не жели армагедон али га лоше стране ствари трагично призивају. Сибиновић види даље. Једном речју, описана лепота ружнога изазвана пандемијом, страхом од апокалиптичког краја света, наша површност живљења веома тешког живота, немарност, кораци уназад, погледи у погрешном правцу…све је то опасније него што мислимо.
Једном приликом Ђорђе ми је рекао: „Онако је како Бог хоће, а то је увек најбоље за све нас“!
Хвала њему и читаоцима, што су непристрасном подршком заједно исписали занимљиво и вредно сведочанство о томе како смо се поновили у пандемији лоших страна наших ствари.
Седма сила је имала част!
