Pixabay
Пише:Проф Биљана Ковачевић
Да сте ме пре годину дана приупитали која је истина о мени непорецива или шта се упркос променама у мом животу ‒ не мења, рекла бих да је то ненаклоност спорту. Никад се нисам бавила спортом, физичка култура била је и у школи моја највећа нељубав, а моја би бака понекад симпатично, некад и забринуто питала могу ли јој показати како трчим, након чега бих ‒ схвативши захтев као провокацију ‒ тврдоглаво и гордо узвратила да за тиме нема потребе, моје су трке другачије, па ћу остати у своме месту, непомерљива. Бака је у младости играла рукомет, такмичила се у војвођанској лиги, пред смрт је била спретна и савитљива, те верујем да је моја склоност тек ка шетњи била ‒ израз недовољне бриге за себе, али како разуверити младо чељаде које мисли да се попело на врх света, иако није ‒ ни закорачило?
Тако што се оно пусти да као и сви други људи поболи од једне бољке за коју се имунитет споро развија, јер сваки је човек склон да упорно и речито тимари своје личне истине које и не морају бити истините. Препокрије их тананом плахтом да их ветрић не узнемири, а на се стави тамне наочаре које ће одбити од себе поглед сужња или варалице. Такво чељаде, мада може бити и одрастао човек, опстаје у себи упркос томе што би му ван себе ‒ а ово треба разумети једино метафорички ‒ било много боље.
Од маја прошле године ‒ ето драмског обрта у овој причи ‒ постала сам вежбач Александра Ристића. Касније ми је причао, увек је био наклоњен тренинзима, од малена се неким спортом бавио, касније учио школе посвећене физичкој култури, потом, логично, постао тренер, а одскора се преселио недалеко од мога стана где у удобном и лепом простору учи људе како да поведу рачуна о своме здрављу, својој кондицији и ‒ себи. Верујем да је у граду који пулсира као кошница много Александара који се занимају спортом, неке и познајем, али мислим да су ретки они који би мене могли наговорити да и после годину дана водим рачуна о свом телу и начину исхране, не зато што прича о спорту нема смисла ‒ наравно да има ‒ већ зато што она за мене дуго није имала смисла.
Како се онда прича мења ако је она једини траг о нама ‒ рекао би Андрић ‒ или наша једина истина? Како се човек који је на ивици амбиса ‒ буквално и небуквално ‒ одвраћа од руба? Не тако што му се прича позната прича: живот је леп, ускоро ће пролеће, маслачци ничу, треба бити у доброј форми, остани, не, већ тако што се тој причи дода оно због чега ће се она сама почети мењати, сама од себе или по диктату неке више силе. Ово разумеју умни људи и ово разуме Александар.
Наше промене ‒ дубоке унутрашње, али и видљиве спољашње ‒ не могу се десити насилу, већ онда кад допустимо да се оне догоде. Претходиће им душевни титраји, прескакања срца, пуне кашине шећера, и без обзира на то што знамо како бисмо се демона могли ослободити, то се не збива зато што ослобођење ‒ ево још једног обрта ‒ упркос томе што тражи мир, тражи и заједништво. Човек у самоћи мисли на зло ‒ казао би Ћосић ‒ а тек са другим који га разуме и види, пожели да можда и укроти своје мане.
Александар препознаје људске поноре, предосећа где се човек може саплести и не инсистира на ономе што од себе понајвише тражи ‒ телесни склад и физичку беспрекорност, већ допушта да иза сваког мање или више контролисаног потеза ‒ свеједно да ли се дижу тешки тегови или ради наизглед лака вежба ‒ буде несавршен човек који греши, у којем је све логично и има смисла, бол мишића или грозничава прехлада. Он није поштар који разноси сладуњаве разгледнице о бицепсима и трицепсима, предњој и задњој ложи, већ неко ко ће признати да и његова колена нису глатка, али да вежба, јер тако се од њега отима све оно што се у кости касније може усадити, а не ваља.
Немали број пута дошла бих на тренинг можда рањива и без воље, почињала тромо, па невешто, ко зна како је све изгледало у почетку, али чинило ми се да и тако није лоше, да може бити боље, ето, с мало упорности, полако.
Зато сам почела да волим физичку културу и да се сладим плодовима ‒ не само свога ‒ рада. Постало ми је важно како се храним, да ли сам доручковала, како сам завршила дан, да ли је прошло неколико дана у низу без вежбе, или сам навила сат у седам ујутро како бих пре свих других обавеза свратила у вежбаоницу. Можда зато што сам упознала тренера који разуме више од оног што се каже и види даље од првих слика.
Или ни он није у спорту само због једног ‒ да буде лепушкасти манекен ‒ већ да упознајући људско тело и обликујући га складно, разуме чега све у њему има, а то може бити у трену збуњујуће и непријатно, но на крају увек ‒ иако се вежбање никад не завршава ‒ блиставо.
И то је то. (А. Р.)
