Имуни систем као теорија завере!
Ово је прича о Сукобу две супростављене теорије о улози бактерија у људском животу.
Једна је теорија модерне медицине, која има санитарне процедуре у болницама, где медицинско особље стерилише руке и сву опрему коју користе тако да не дозвољавају да бактерије уђу у тела болесника, тј. да су микроби узрочници такозваних „инфективних болести”.
Друга је Хамерова Нова немачка медицина, која тврди да ако нам се појави нека „инфективна болест“ то значи да је то добар знак да је процес излечења у току. Творац ове теорије доктор Герд Хамер, говорио је да о теорији имуног система нема шта да мисли јер нешто што медицина назива имуним системом уопште не постоји?
Након што је ратнички дух и менталитет античке Грчке преживео миленије и прожео све сфере живота и стварности данашњег такозваног модерног времена, може се сматрати сасвим природним да је тај дух морала прихватити и савремена медицина. А у том прихватању јој је од највеће помоћи била она теорија клица, према којој клице, то јест разне врсте микроба, представљају непријатеље, против којих је јадни човек да би опстао морао да изгради систем одбране, баш као и држава у којој је живео. Онда није ни чудо да је теорија клица тако страсно прихваћена од стране модерне медицине, јер се без ње не би могао и у медицини устоличити тај ратнички дух, тако да би она остала, попут црне овце, усамљена у стварности, која почива на сталним сукобима различитих интереса, наметаних најчешће насилно, уз помоћ ратова и физичке елиминације оних који нису били довољно физички јаки да одбране не само своје интересе, већ и голо право на постојање.
Како би човеку, окруженом хордама опасних невидљивих непријатеља, омогућила да биолошки опстане, модерна медицина му је доделила одговарајућу одбрану, којој је дала назив: имуни систем. Да би се тај концепт подигао на још виши ниво измишљена је нова научна грана названа имунологија, чијим се оснивачем сматра Едвард Џенер. Та грана науке је од времена њеног оснивача, за више од два века, конструисала у лабораторијама тако савршен модел имуног система, да је право чудо како човек уопште може да оболи, а камоли умре, од неке такозване заразне болести, које према тумачењу савремених медицинских експерата представљају главну опасност за опстанак људске врсте. Поготову када се узме у обзир да је та имунологија у тим истим лабораторијама направила и вакцине, највећи изум у њеној историји, како би још више ојачала онај имуни систем у борби против невидљивих непријатеља микроба.
Борба за опстанак
Прича о тој борби између имуног система и патогених нападача наликује оним ратничким причама којима су испуњене странице историја свих земаља света. И то како по начину на који су организоване војске сукобљених страна, тако и по стратегијама, кориштеним у биткама, али и по окрутности. Стога не би било на одмет приказати у кратким цртама како би тај рат, који се, према тумачењу модерне медицине, води у људским организмима, требао да изгледа.
Према ономе што се може наћи у уџбеницима и осталој литератури, која покрива ту грану науке, човеков имуни систем се углавном састоји од два основна рода, а то су урођени и стечени имунитет.
Милитаристички шмек имуног система се може запазити на самом почетку описа субјеката одбране. Припадници снага, које представљају урођени имунитет, називају се фагоцити, док се процес уз помоћ којег они врше своју функцију назива „фагоцитоза”, која буквално означава прождирање непријатељских војника или уљеза. То се може видети уколико се баци поглед на начин на који је та реч настала. Она је, наравно, изведена из грчких речи: phagein – што значи „да једе“, и cit – што значи „ћелија“. Тако да се сходно томе, они поменути „фагоцити” могу слободно назвати „ждерачима”. Да би се та страшна одбрамбена битка, која се перманентно, дан и ноћ, води у људским организмима, водила успешно ти фагоцити су подељену у неколико засебних врста.
Прво да се спомену неутрофили, најчешћи тип белих крвних ћелија, који први нападају стране освајаче. Они те варе лоше ћелије, а имају способност да их опколе и заробе, спречавајући их у њиховом продирању, док на лице места у помоћ не стигну „специјалци”, то јест „убице”. Следећа формација урођеног имуног или одбрамбеног система су макрофаги, који се стварају из специјалне врсте белих крвних ћелија званих моноцити, а за које се може рећи да делују у мирнодопским условима, и то локално у разним ткивима. У првој линији фронта „урођеника” су још еозинофили, који се везују за бактерије и паразите.
Свакако најодговорнију улогу у саставу урођених одбрамбених снага играју већ поменути „специјалци”, или „убице”. Они немају неко посебно стручно име, већ их зову једноставно „природне убице”. Те убице, након што препознају и закаче се за нападача, почињу да га једу док га не убију и потпуно не униште
Посебну и веома интересантну улогу у оквиру урођених снага играју базофили и мастоцити. Њихов задатак је да открију и препознају „антигене” нападача, те да након тога испусте специјалну супстанцу звану хистамин, који служи као нека врста аларма. Тај аларм попут окидача покреће операције уз помоћ којих се детектовани нападач изолује и уништава. Прво се према месту детекције усмерава већа количина крви са којом стижу егзекутори, то јест „убице”. Стога би се за базофиле и мастоците могло рећи да припадају извиђачким јединицама.
Припадници оног другог рода одбрамбене армије, стеченог имуног система, називају се лимфоцити. Та врста белих крвних зрнаца, је подељена у две засебне врсте, означене великим словима Б и Т. Главна њихова карактеристика је да су оспособљени да читају „антигене” нападача.
Када Б ћелије прочитају антиген новог нападача, оне онда стварају такозвана антитела са којима га или „убијају” или маркирају као „проблем”, како би се с њим обрачунале друге формације одбрамбених снага. Свака врста антитела има своје глобулине са којима попут кључа откључава протеине у патогеним микробима нападачима и тако их уништава. Да би се и лингвистички потврдила таква улога глобулина њиховом имену је додат префикс „имуно”, тако да је пуно име тог убојитог главног оружја одбрембених снага, имуноглобулин, и производи се у пет варијанти, како би се покрио читав спектар могућих нападача.
Они припадници одбрамбене армије, зване стечени имуни систем, који у свом имену имају слово Т, такозвани Т лимфоцити, се након стварања у коштаној сржи пребацују у малени орган, звани тимус, смештен иза грудне кости. Ту сазревају и стичу способност разликовања антигена појединих врста агресора, али и способност да не нападају сопствена ткива и здраве ћелије. Стога би се могло рећи да тимус представља касарну, или специјални центар за обучавање појединих родова одбрамбене војске.
Тако обучене, чим детектују стране ћелије, то јест агресоре, Т ћелије их нападају. Али, главну улогу у елиминацији непријатељских војника, играју елитне Т ћелије. Оне би се могле назвати командосима, или „убицама”. Дакле, као што се види, не може се без убица. А како би могло када се ради о рату. Оне за то користе посебну врсту оружја, такозване цитокине, који су вишенаменски и прилично софистицираног дејства, тако да ни онима који су их измислили и са њима наоружали елитне одбрамбене јединице није вероватно најјасније шта су све способни да ураде и која им је крајња сврха. Због такве убојитости „Т-убице” су много ефикасније од њихових сабораца „убица” из редова „урођеника”.
Несумљиво највећу генијалност имуног система, и то оног стеченог, представља способност меморисања. Можда ће се неко и разболети када се његов имуни систем први пута сретне са неким антигеном, али следећи пута када се појави неки микроб са тим истим антигеном нема шансе да поново оболи, јер је тај антиген меморисан и његов носилац ће бити по брзом поступку елиминисан. Како би се рекло, „јадна му мајка”, боље да се јадник није ни појављивао.
Али има у том чуду званом имуни систем још једна, можда и већа генијалност, а то је такозвани систем комплемената. Тај систем сачињава група од најмање 30 протеина, који раде у каскадама, тако што један покреће оног иза њега, а тај опет оног иза себе и тако све до последњег. Њихова улога је да на тај начин организовани и синхронизовани помажу антителима у елиминацији патогена, директно их убијајући, или ако их нема довољно, онда их обележавају, како би олакшали посао резервним снагама када стигну из позадине да их лако препознају и униште.
Као што се види, савремена медицина је својим имунолошком теоријама успоставила савршену паралелу између онога што се догађа у људском организму и онога што се дешава у свету који га окружује. За описивање та два света користе се исте речи: напад, одбрана, убице, непријатељи, уништавање, прождирање. Нигде ни трага од хармоније, која би као космички принцип требала да влада како у природи, тако и у људским телима.
А шта је о свему томе мислио доктор Герд Хамер?
Ако се приликом овог покушаја да се реконструише и сликовито прикаже начин на који функционише такозвани хумани имуни систем поткрала понека грешка или непрецизност, то не би требало да се узме превише озбиљно, јер и саму теорију имуног система не треба узимати за озбиљно, уколико се прихвати оно што је о њој говорио доктор Герд Хамер. Да сте га, док је био жив, упитали шта мисли о теорији имуног система, он би одговорио кратко да нема о томе шта да мисли, јер нешто што медицина назива имуним системом уопште не постоји.
У првих 2,5 милијарде њеног постојања планету Земљу су од живих бића насељавали једино микроби. Након тога постепено су се стварале сложеније животне форме, које данас називамо биљкама, животињама и људима. Процењује се да је број микроба, који настањују људско тело и живе у заједници која се назива микробиома, четири пута већи од броја ћелија тог тела. Захваљујући њиховом симбиотском односу са људским организмом и виталној улози коју играју у одржавању његових ткива и органа, микроби су неопходни за одржавање не само људских живота, него и живота било ког организма који настањују.
Према владајућој медицинској догми, да би се заштитили од опасног утицаја патогених микроба потребно је властито тело и околину у којој се живи одржавати стерилним, то јест очишћеним од свих врста микроба. Медицина такођер сматра да је плацента у којој борави фетус потпуно стерилна, тако да новорођена беба, након 9 месеци боравка у стерилној материци, долази на свет потпуно чиста, без икаквих микроба. Међутим, најновија истраживања су открила да је средина у којој фетус проводи време пре рођења итекако богата разним врстама бактерија. И не само то, туберкулозна микобактерија, која игра веома важну улогу у неким биолошким процесима у организму, је пронађена у мајчином млеку.
Теорија да су неке болести узроковане патогеним микробима представља једну од најважнијих доктрина модерне медицине, која се заснива на чињеници да су одређене врсте микроба присутне у близини такозваних „оболелих” органа или ткива. Тако да се симптоми као што су оток, грозница, запаљење, гној и бол приписују деловању микроба, који се сходно томе сматрају узрочницима такозваних „инфективних болести”. На томе се заснива медицинска парадигма да увећавање броја микроба изнад нормалних вредности представља доказ „вирулентних инфекција”.
док Хамерова медицина тврди да је то добар знак да је процес излечења у току
Према принципима Хамерове Нове немачке медицине такозване „инфективне болести” се јављају у другом делу спровођења Специјалног биолошког програма у којем организам користи микробе за оптимизацију завршне фазе опоравка, то јест излечења. За обављање својих биолошки програмирамих активности ти микроби захтевају топлу средину, па се због тога јавља запаљење и грозница, чија последица је пораст телесне температуре. Микроби такођер захтевају киселу средину. А све се то постиже преласком организма у такозвано ваготонично стање у којем се крвни судови шире, што као последицу има и повећање температуре тела. Стога избијање „инфекције” није узроковано поремећајем pH фактора услед погрешне исхране или дејством микроба, већ представља програмирану транзицију из активне конфликтне фазе у фазу излечења.
Микроби су у суштини ендемски и живе у потпуној хармонији са организмима еколошког миљеа у којем обитавају и развијају се милионима година. Хамерова медицина има објашњење за симптоме, који се могу појавити код особа на путовањима, нарочито кроз тропске крајеве, а који настају услед сусрета тела са новим непознатим микробима. Ти симптоми не представљају „болест”, за коју конвенционална медицина сматра да је узрокована новим заразним микробима, већ знак да је у току процес излечења поремећаја узрокованог конфликтом, који је та особа имала током боравка у страној земљи. Организам ће користити те микробе за лечење погођеног органа, али пошто није навикнут на те нове микробе, симптоми током процеса излечења могу понекад бити израженији него обично. Званична медицина од тога прави велики проблем, застрашујући те путнике да се чувају тих опасних „егзотичних микроорганизама”, измишљајући чак и вакцине, као заштиту против њих, које путници морају да приме пре поласка на путовање.
Оно што је најважније у том Хамеровом концепту је да је рад микроба у организму диригован из мозга и да је онтогенетски повезан са ембрионским слојевима заметка, што значи да органи и ткива повезани са одређеним ембрионским слојем имају своју врсту микроба која се ангажује у процесу излечења поремећаја изазваних одређеним конфликтима. Различите врсте микроба су специјализоване за одређене операције у том процесу. Тако гљивице и микобатерије учествују у разградњи и чишћењу ћелија и осталих материја након што је завршена активна фаза процеса током решавања конфликта. Док је улога бактерија да регенеришу оштећења у ткивима.
Гљивице и микобактерије су присутне у крви пре такозване „инфекције”, или завршног процеса излечења, како га је називао Хамер, да би били спремни за акцију када тај процес започне. Уколико она прва активна фаза траје дуже, стварају се тумори и канцери, које гљивице и микобактерије разграђују и уклањају, па се стога називају „микро-хирурзима”. Оно што је посебно интересантно је да неке од микобактерија, као што је туберкулозна бактерија, уколико се унесу у организам преко уста или дисањем, оне се депонују док не дође време да се као „хирурзи” укључе у процес разградње и уклањања вишка материјала.
Тај вишак се уклања из организма преко црева, бубрега и плућа, али и преко зноја током оних ноћних презнојавања. Уколико је фаза излечења интензивна та презнојавања могу бити прекомерна и праћена грозницом. Дакле, симптоми које званична медицина тумачи као последицу инфекција узрокованих дејством патогених микроба, Хамерова медицина сматра добрим знаком да је процес излечења у току.
А што се тиче бактерија, чија је улога да регенеришу ткива оштећена у активној фази разрешења конфликта, њих има више врста, од којих је свака задужена за различите органе и ткива. Бактерија звана стафилокока је задужена за реконструкцију коштаног ткива, стрептокока регенерише некротизовано ткиво јајника и учествује у санирању оштећења у грлу, пнеумокока обнавља бронхије, гонокока је одговорна за урогенитални тракт, а бактерија звана хеликобактер пилори ради на поправци оштећења у стомаку. Треба напоменути да се бактерије ангажују у регенерацији ткива само у случају да оштећења сежу дубоко у ткиво. Ако су оштећења незнатна санирање се врши без бактерија.
Сукоб две супростављене теорије о улози бактерија у људском животу се на најсликовитији начин може сагледати посматрајући санитарне процедуре у болницама, где медицинско особље стерилише руке и сву опрему коју користе тако да не дозвољавају да потребне и корисне бактерије уђу у тела болесника и тамо учествују у описаним процесима излечења, према тумачењу Хамерове медицине. Али, још интересантнији је случај са бактеријом Staphylococcus aureus, познатијом по имену златна стафилокока, која је стекла имунитет на једну врсту антибиотика из породице пеницилина, тако да званична медицина не поседује оружје за борбу против ње, што медицинско особље држи у сталном страху од избијања и ширења опасних „заразних инфекција”. Међутим, та околност је, према тумачењу Хамерове медицине, добро дошла многим пацијентима, којима златна стафилокока помаже у процесу излечења.
Иначе, употреба антибиотика у такозваном лечењу запаљења и инфекција представља не само једну од највећих заблуда савремене медицине, већ људским организмима итекако отежава процесе излечења, убијајући бактерије, чија улога у тим процесима је веома важна. Стога се не ретко дешава да се у неким деловима тела развију бенигни тумори и полипи и то баш због недостатка бактерија потребних за њихову разградњу и уклањање, које су уништене антибиотицима. Тако да је понекад за уклањање тих тумора и полипа потребно ангажовати оне праве хирурге, што читаву процедуру чини не само ризичнијом, него и много скупљом у односу на онај природни начин уклањања уз помоћ бактеријских микро-хирурга.
Важно је још напоменути да су независна истраживања показала да је након само једне терапије антибиотицима организму потребно годину дана да обнови микробиому, то јест поново створи све потребне бактерије.
Према Хамеровој медицини улога оних белих крвних ћелија леукоцита и лимфоцита, од којих је званична медицина направила немилосрдне ратнике, је да помажу микробима у њиховом раду на излечењу. Заведена лажним сликама „биолошког рата”, који се води у људским организмима, које је сама конструисала, званична медицина интерпретира пораст броја белих крвних зрнаца – „ћелија убица”, као имуни одговор, са циљем да се униште нападачи, то јест, да се бори против „инфекције”. Док они глобулини без префикса „имуно” не представљају оружје за детекцију и уништавање бактерија, већ супстанцу коју те бактерије у сарадњи са леукоцитима и лимфоцитима користе за поправку оштећених ткива. На сличан начин измишљање такозваних „аутоимуних болести”, у којима имуни систем напада сопствено ткиво, показује у коликој мери је званична наука заслепљена властитим погрешним веровањима и догмама.
Епилог
Ако би се сврха предоченог текста требало да сведе на опредељивање између два тумачења улоге бактерија у људским организмима, онда би се тај задатак на први поглед могао учинити изузетно тешким, јер су та два тумачења дијаметрално супротна, практично се међусобно искључујући. Међутим, узимајући у обзир да је тумачење конвенционалне медицине на прилично простачки начин милитаризовано и „политизовано”, као што је наведено на самом почетку ове приче, онда то опредељивање можда и не би требало да буде тако тешко, поготову ако се узме у обзир да Хамеров приступ уместо ратоборности, као основни принцип нуди кооперацију и симбиозу, што би на далеко реалнији начин могло да представља слику свега онога што се догађа не само у природи, него и у читавом космосу.
Уколико се, посматрани у том светлу, микроби схвате као део једног хармоничног система у којем не постоји никаква борба, а сходно томе ни потреба да се неко од некога брани, онда медицинска академска конструкција „имуног система”, замишљеног као „одбрамбени систем”, постаје потпуно бесмислена, као што губи било какав смисао и сама реч „инфекција”.
Онда би се на основу тога теорија „имуног система” могла чак сматрати и „теоријом завере”, под којом се, према Википедији, подразумева покушај објашњења неког догађаја или ситуације деловањем неких страних злих и моћних актера, најчешће са политичком мотивацијом, а које је засновано на предрасудама или недостатку доказа. А то је све више него очигледно у случају теорије да микроби, на челу са бактеријама, представљају злоћудну претњу људским организмима, у којима се наслућују они зли и моћни актери. Као што је такођер очигледно да та теорија не само да није никада доказана, него да представља обичну догму, што је много више од предрасуде.
Док су се оне класичне теорије завера углавном показале као тачне, то јест, уклањањем из њиховог назива речи „теорија”, претворене су у праве завере, дотле је ову медицинску заверу о постојању имуног система веома тешко доказати да је тачна, уколико се прихвати тврдња доктора Герда Хамера да „ништа у природи није бесмислено, малигно или болесно.”
