Pixabay
Piše:Prof Biljana Kovačević
Da ste me pre godinu dana priupitali koja je istina o meni neporeciva ili šta se uprkos promenama u mom životu ‒ ne menja, rekla bih da je to nenaklonost sportu. Nikad se nisam bavila sportom, fizička kultura bila je i u školi moja najveća neljubav, a moja bi baka ponekad simpatično, nekad i zabrinuto pitala mogu li joj pokazati kako trčim, nakon čega bih ‒ shvativši zahtev kao provokaciju ‒ tvrdoglavo i gordo uzvratila da za time nema potrebe, moje su trke drugačije, pa ću ostati u svome mestu, nepomerljiva. Baka je u mladosti igrala rukomet, takmičila se u vojvođanskoj ligi, pred smrt je bila spretna i savitljiva, te verujem da je moja sklonost tek ka šetnji bila ‒ izraz nedovoljne brige za sebe, ali kako razuveriti mlado čeljade koje misli da se popelo na vrh sveta, iako nije ‒ ni zakoračilo?
Tako što se ono pusti da kao i svi drugi ljudi poboli od jedne boljke za koju se imunitet sporo razvija, jer svaki je čovek sklon da uporno i rečito timari svoje lične istine koje i ne moraju biti istinite. Prepokrije ih tananom plahtom da ih vetrić ne uznemiri, a na se stavi tamne naočare koje će odbiti od sebe pogled sužnja ili varalice. Takvo čeljade, mada može biti i odrastao čovek, opstaje u sebi uprkos tome što bi mu van sebe ‒ a ovo treba razumeti jedino metaforički ‒ bilo mnogo bolje.
Od maja prošle godine ‒ eto dramskog obrta u ovoj priči ‒ postala sam vežbač Aleksandra Ristića. Kasnije mi je pričao, uvek je bio naklonjen treninzima, od malena se nekim sportom bavio, kasnije učio škole posvećene fizičkoj kulturi, potom, logično, postao trener, a odskora se preselio nedaleko od moga stana gde u udobnom i lepom prostoru uči ljude kako da povedu računa o svome zdravlju, svojoj kondiciji i ‒ sebi. Verujem da je u gradu koji pulsira kao košnica mnogo Aleksandara koji se zanimaju sportom, neke i poznajem, ali mislim da su retki oni koji bi mene mogli nagovoriti da i posle godinu dana vodim računa o svom telu i načinu ishrane, ne zato što priča o sportu nema smisla ‒ naravno da ima ‒ već zato što ona za mene dugo nije imala smisla.
Kako se onda priča menja ako je ona jedini trag o nama ‒ rekao bi Andrić ‒ ili naša jedina istina? Kako se čovek koji je na ivici ambisa ‒ bukvalno i nebukvalno ‒ odvraća od ruba? Ne tako što mu se priča poznata priča: život je lep, uskoro će proleće, maslačci niču, treba biti u dobroj formi, ostani, ne, već tako što se toj priči doda ono zbog čega će se ona sama početi menjati, sama od sebe ili po diktatu neke više sile. Ovo razumeju umni ljudi i ovo razume Aleksandar.
Naše promene ‒ duboke unutrašnje, ali i vidljive spoljašnje ‒ ne mogu se desiti nasilu, već onda kad dopustimo da se one dogode. Prethodiće im duševni titraji, preskakanja srca, pune kašine šećera, i bez obzira na to što znamo kako bismo se demona mogli osloboditi, to se ne zbiva zato što oslobođenje ‒ evo još jednog obrta ‒ uprkos tome što traži mir, traži i zajedništvo. Čovek u samoći misli na zlo ‒ kazao bi Ćosić ‒ a tek sa drugim koji ga razume i vidi, poželi da možda i ukroti svoje mane.
Aleksandar prepoznaje ljudske ponore, predoseća gde se čovek može saplesti i ne insistira na onome što od sebe ponajviše traži ‒ telesni sklad i fizičku besprekornost, već dopušta da iza svakog manje ili više kontrolisanog poteza ‒ svejedno da li se dižu teški tegovi ili radi naizgled laka vežba ‒ bude nesavršen čovek koji greši, u kojem je sve logično i ima smisla, bol mišića ili grozničava prehlada. On nije poštar koji raznosi sladunjave razglednice o bicepsima i tricepsima, prednjoj i zadnjoj loži, već neko ko će priznati da i njegova kolena nisu glatka, ali da vežba, jer tako se od njega otima sve ono što se u kosti kasnije može usaditi, a ne valja.
Nemali broj puta došla bih na trening možda ranjiva i bez volje, počinjala tromo, pa nevešto, ko zna kako je sve izgledalo u početku, ali činilo mi se da i tako nije loše, da može biti bolje, eto, s malo upornosti, polako.
Zato sam počela da volim fizičku kulturu i da se sladim plodovima ‒ ne samo svoga ‒ rada. Postalo mi je važno kako se hranim, da li sam doručkovala, kako sam završila dan, da li je prošlo nekoliko dana u nizu bez vežbe, ili sam navila sat u sedam ujutro kako bih pre svih drugih obaveza svratila u vežbaonicu. Možda zato što sam upoznala trenera koji razume više od onog što se kaže i vidi dalje od prvih slika.
Ili ni on nije u sportu samo zbog jednog ‒ da bude lepuškasti maneken ‒ već da upoznajući ljudsko telo i oblikujući ga skladno, razume čega sve u njemu ima, a to može biti u trenu zbunjujuće i neprijatno, no na kraju uvek ‒ iako se vežbanje nikad ne završava ‒ blistavo.
I to je to. (A. R.)
