Да ли ново медицинско једноумље о генетском пореклу болести обезбеђује измишљање нових процедура и третмана за „спашавање” већ рођених људских бића, али и спречавање рађања бића, за која се прегледом генетског материјала утврди да ће бити несавршена, те стога недостојна рађања.
Из тврдње доктора Мајка Стратона да рак настаје услед грешке у репликацији ДНК, због чега ћелије постепено, из нормалних прелазе у „ненормалне” и на крају у „малигне”, те да се због тога мора радити идентификација свих гена рака и тако омогућити проналажење специјалних лекова за циљано уништавање специфичних мутираних гена, може се наслутити да се иза свега тога крију нови лекови, нови третмани и, наравно, нови бизниси.
У последњих два века је она такозвана конвенционална медицина, коју је у међувремену Џон Рокфелер препаковао у алопатску, изнедрила толико много догми да је већ одавно у том домену људског стваралаштва превазишла католичку цркву, мисли се на ону њену средњовековну верзију. Тако да се већ увелико може рећи да је то средњовековно доба, што се догми тиче било просветљујуће у односу на данашње мрачно доба. Поред оних недоказаних теорија и измишљотина о вирусима и микробима као узрочницима болести, претворених у недодирљиве догме, који се могу сматрати класиком, у новије време све истакнутије и запаженије место на медицинској естради заузимају теорије о генетском пореклу болести.
Генетска моћ медицинске догме
Та најновија догма почива на тврдњи да до настанка рака доводе грешке у репликацији ДНК, због чега ћелије постепено, из нормалних прелазе у „ненормалне” и на крају у „малигне”. Та тврдња је омогућила да се измисле нови егзотични подухвати савремене медицине, као што су мапирање канцерских гена и секвенционисање генома рака, по узору на пројекат хуманоггенома.За координирање таквих подухвата створене су не само националне него и међународне организације бомбастичних назива, као што је Међународни конзорцијумза истраживање генома канцера. Циљ је, као што јасно каже доктор Мајк Стратон (Mike Stratton) из институтаWellcome Trust Sanger, да се „идентификацијом свих гена рака омогући проналажење нових лекова за циљано уништавање специфичних мутираних гена, како би пацијенти имали што више користи од ових нових третмана”. Дакле, није тешко наслутити да се иза свега крију нови лекови, нови третмани и, наравно, нови бизниси.
Британски научници су у једном од таквих подухвата открили 23.000 мутација у случајевима рака плућа, што је морало да остави бомбастичан утисак. Али иза те бомбастичности је незапажено прошао податак, да све те мутације уопште не узрокују рак! Једино се тврди да мутације на генима БРЦА1 и БРЦА2 повећавају ризик од канцера дојке код жена. Поменути Конзорцијум је планирао мапирање генома још 1,500 различитих карцинома дојке. „Што се више гена рака дојке мапира, то ћемо имати бољу представу о узроцима болести”, са поносом тврде промотери тих подухвата.
То лутање под маском „праве науке”, које није ништа друго него модерно врачање, би се могло и опростити „научницима”, који немају паметнија посла него да измишљају бесмислице, да се иза тога не крију нова медицинска зла. Јер се на основу тих хипотетичких канцерогених мутација гена јадним женама препоручују потпуно непотребне „превентивне” мере као што је „превентивна мастектомија”, да би се наводно спасиле од хипотетичког рака дојке, који се никада не би ни развио. Друга „превентивна” мера је уништавање маркираних ћелија рака, „јер ћелија рака је попут особе, и ми је морамо убити да бисмо живели”, како је у типичном медицинском милитаристичком жаргону једном приликом са усхићењем устврдила докторка Дана Бланкенхорн из центра модерног и обећавајућег назива – Rethinking Health Care. Сувишно је наглашавати да се и иза тих превентивних терапија, осим зла крије и велики бизнис.
То медицинско једноумље о генетском пореклу болести, није опасно само због измишљања нових процедура и третмана за „спашавање” већ рођених људских бића, већ и процедура за спречавање рађања бића, за која се прегледом генетског материјала утврди да ће бити несавршена, те стога недостојна рађања. У ту сврху „генијални” генетичари су измислили процедуру за проверу ембриона на „ненормалне” гене. Преимплантацијаска генетска дијагноза (ПГД), тако се назива крајњи производ те процедуре, подразумева узимање ћелије из ембриона у осмоћелијској фази развоја, и њено тестирање. Лекари би тако могли да одвоје заметак без лоших гена, којему би се дозволило да настависвој развој, а одбаце све оне чији генетски профил указује на будуће проблеме. ПГД би према тој доктрини требао да обезбеди рађање само оних беба које не носе измењен ген.
Дакле, поред тога што се сва наведена истраживања и процедуре настале из њих заснивају на фикс идејама и недоказаним тврдњама да су „лоши гени” нужно узрок рака, медицина се чак, упркос свом штуром и ограниченом знању, усудила и да „побољшава” људска бића. Могло би се стога поставити питање, шта ће на то рећи њихов творац? Сигурно му неће бити драго, и можда га та дрскост испровоцира да интервенише.
Шта су гени рака према Новој немачкој медицини?
Пошто се према биолошким принципима Хамерове Нове немачке медицине ништа у природи не дешава ни случајно, ни као производ неке грешке, нити да се ишта што се дешава може сматрати „неисправним” или „ненормалним”, није тешко наслутити да Хамерова медицина има потпуно другачије тумачење генетике, то јест такозваних генетских мутација и њиховог утицаја на телесне процесе. Она признаје да се на генима дешавају неке промене, али не као резултат случајних мутација нормалних ћелија, које у себи носе „грешку”.
Средином осамдесетих година прошлог века, Хамер је у својој публикацији на немачком језику:„Vermächtnis einer Neuen Medizin“(Завештање нове медицине) написао: „Ми већ знамо, да су, на пример, аденоидне ћелије рака млечне жлезде, произведене само за једнократну употребу, генетски различите од оригиналних, аутохтоних ћелија млечне жлезде дојке. Током фазе исцељења, пошто је конфликт решен, бактерије туберкулозе уклањају искључиво ћелије рака које више нису потребне, а оригиналне ћелије остављају нетакнуте. Очигледно је да генетска разлика омогућава микробима да препознају које ћелије треба уклонити, а које морају остати”. Друге карактеристике које омогућавају микробима да препознају ћелије рака су њихов облик и величина, због чега их конвенционална медицина означава, или боље речено, интерпретира као „злоћудне”.
Хамер објашњава на такав начин схваћену генетску разлику између канцерогених и нормалних ћелија чињеницом, да канцерогене ћелије имају посебну, специјализовану и привремену функцију током извршавања било ког од оних биолошких специјалних програма. Дакле, он не пориче да су генетске промене присутне у сваком канцеру, и у свакој другој такозваној болести, али он тврди да су оне део природних процеса, а не грешака и случајних мутација, које они добро плаћени научници свакодневно откривају за потребе фармацеутске индустрије.
Оно што је важно нагласити је да се генетске промене не могу догодити без учешћа мозга. Подручје у мозгу које контролише процесе „болести”, такође контролише и генетске промене у ћелијама органа повезаног са конфликтом, које представљају изворни „мозак органа”. Хамер је у својим истраживањима открио да су биолошки специјални програми природе записани у свакој ћелији, и стога су уписани у генетски код. На такав начин објашњена, смислена природа програма за хитне интервенције оповргава теорију да су болести, а посебно рак, проузроковане „неисправним генима”, и на довољно убедљив начин доказује да је учење о генетском пореклу болести потпуно погрешно.
Биологијагена
Што се генетике тиче, важно је напоменути да су Хамерова истраживања и открића чврсто утемељена у ембриологији. Проучавајући раст и развој људског организма, он је открио да постоји чврста веза између психе, мозга и одговарајућих органа. Затим је утврдио да све то потиче и има итекакве везе са клициним листовима, из којих се развијају сва ткива и органи у телу. Клицини листови су примарни слојеви ћелија, који се формирају током ембриогенезе. Ту везу је потврдио и доказао проучавајућитомографске снимке мозга.
Упоређујући локацију контролног центра у мозгу, који контролише биолошки специјални програм, са ембрионалним развојем фетуса, Хамер је схватио да све органе који потичу из истог клициног листа контролише исти део мозга.Због урођене чврсте везе са психом, ћелије сваког клициног слоја, у основи, „знају” како да одговоре на конфликт, са циљем да се олакша разрешење. Тако, на пример, ендодермне ћелије плућних алвеола почињу да се размножавају у тренутку кад се појави „конфликт смртног страха”. Те додатне ћелије, односно „канцерске ћелије” побољшавају капацитет плућа, током претње опасне по живот. То је разлог зашто карциноми постоје откад постоје и људи.
Због свега тога, али највише због на почетку поменутог сакаћења жена и резања потпуно здравих дојки на основу шупљих теорија самозваних генетичара, није на одмет представити на који начин Хамерова нова медицина тумачи рак дојке. Биолошки конфликт везан за млечне жлезде је „конфликт бриге за гнездо”. Млечне жлезде воде порекло из мезодерма, и контролише их врло специфично подручје у малом мозгу (приказано на дијаграму). Баш као што су ендодермне ћелије плућних алвеола програмиране да се умножавају у случају смртног страха, тако ће и мезодермне ћелије млечне жлезде почети да се умножавају истог тренутка, кад женка доживи неочекивани конфликт „бриге за гнездо”, који се тиче добробити члана „гнезда”.
Сврха веће производње млека, из увећаног ткива млечне жлезде је да произведе више хранеза онога коме је потребна. Чак и ако жена не доји, овај урођени процес се ипак активира, јер је женска дојка у биолошком смислу, симбол за бригу и неговање. Ако конфликт траје дуже, од умножених ћелија формира се тумор, или рак млечне жлезде. Међутим, како сматра и тврди Хамер, рак ни у ком случају није „злоћудни раст”, већ представља део природног биолошког процеса, који има смисла и својствен је свакој жени. Тај процес је потпуно независан од спољашњих фактора или уверења, а поготову нема никакве везе са генетским мутацијама или такозваним лошим генима. То је сасвим природни одговор, који осигурава живот и исти је код женки свих сисара.
Дакле, жена не добија рак дојке без разлога, нити је питање случајности хоће ли бити захваћена лева или десна дојка. Да ли ће се рак појавити у левој или десној дојци, одређено је женином биолошком латералношћу. Ако, на пример, деснорука жена трпи „конфликт бриге” у вези са својим дететом, биће погођена њена лева дојка, јер она биолошки асоцира своје дете са левом страном свога тела. Ово је страна на којој она природно држи своју бебу, остављајући доминантну десну страну слободном за маневрисање. Код леворуке жене ситуација је обрнута. Нити генетски, нити не-генетски фактори не могу променити овај биолошки принцип.
На приказаномтомографском снимку мозга, мала црвена стрелица која поентира десну страну малог мозга, показује подручје које контролише карцином млечне жлезде. На основу поменуте латералности и унакрсне везе између мозга и органа, локација Хамеровог фокуса указује да је у питању лева дојка.
Узимајући све то у обзир, може се препоручити оним женама, које се одлуче да у животу не користе своју репродуктивну функцију, да проуче Нову немачку медицину и не одсецају беспотребно дојке, јер је, према Хамеру, немогуће да им се деси „конфликт бриге за гнездо”, а стога је и немогуће да оболе од канцера дојке.
Зашто се такозване „наследне” болести врте у породицама?
Данашњи лекари, припадници медицинског еснафа, ослањајући се на оне теорије генетичара да се многе болести јављају због дефектних гена, су уверени да постоје такозване породичне болести, то јест болести које се преносе генима са једне генерације на другу. За то лако налазе доказе, јер постоји много евидентираних случајева где се иста болест од које је неко оболео може наћи код његових предака, и то у више генерација. Тако да није баш лако прогивуречити таквим тврдњама и тумачењима.
Таква тумачења је побио, ко би други, него Герд Хамер. Он то преношење болести са генерације на генерацију тумачи чињеницом да породице деле исте културне и социјалне услове, исту врсту индоктринације, иста уверења и веровања, тако да припадници исте породице често доживљавају исте типове конфликата, који изазивају исте „болести”.
Он је то најсликовитије приказао на примеру Лу-Геригове и Хантингтонове болести, за које конвенционална медицина сматра да су „генетски поремећаји”, који се преносе кроз генерације. То су веома неугодне болести проузроковане, како тумачи званична медицина, дегенерацијом моторних неурона, које изазивају губитак моторних функција, али и деградацију когнитивних функција у случају Хантингтонове болести.
Према открићима доктора Хамера, биолошки конфликт повезан са мишићима је „нисам у стању да побегнем”, „осећам се везано”, или „осећам се заглављено”, и резултира парализом мишића у фази активности конфликта. Биолошки смисао парализе је рефлексна помисао да се „правим мртав”, јер у природи, грабљивац често напада плен само ако он покушава да побегне. Инстиктивни одговор је: „Кад већ не могу да побегнем, правићу се мртав”, што доводи до парализе која траје све док траје „опасност”.
Међутим, шок од дијагнозе и прогнозе и застрашујућа перспектива везаности за инвалидска колица („осећам се заглављено”), продужавају конфликт и погоршавају стање. Наравно, усађен страх који потиче из општег уверења да је болест генетског порекла и стога наследна само повећава осетљивост угрожених појединца. Кћерка или син родитеља са таквим мишићним поремећајемсу природно много подложнији доживљавању конфликта „заглављености”. Та сазнања могу бити од користи терапеутима било које врсте у покушају да помогну људима погођеним тим страшним болестима, које по Хамеру и нису болести, већ последица конфликта.
Ипак, чак и ако чланови породице или читаве генерације доживе исти тип конфликта, сам конфликтни шок (ДХС) је увек веома лични доживљај који неће биолошки перципирати сваки члан породице или фамилије. Јер сваки човек током живота у већој или мањој мери репрограмира онај програм који му је усађен у раном детињству. Он на основу нових знањакоригује своја уверења, систем вредности, очекивања, рањивост, што све доприноси разликама у субјективној перцепцији и тумачењу конфликтне ситуације.Ово је разлог зашто болести не могу бити пренете на будуће генерације, нити могу бити наслеђене од члана породице или претка, ни генетски, нити „епигенетски”.
Мала Ана и Даунов синдром
Свакако да просечним пацијентима, корисницима данашњих медицинских услуга, неће бити лако да прихвате открића и тумачења Герда Хамера, поготову она из области генетике, јер су тумачења званичне науке и медицине дубоко укорењена у њиховој перцепцији стварности. Али начин на који је Хамер лично излечио једну девојчицу рођену са Дауновим синдромом би могао да их потакне да са више озбиљности почну размишљати о његовим теоријама.
Та девојчица се звала Ана, а тај синдром је веома непријатан, тако да је беба рођена са њим осуђена да никада не одрасте у нормалну особу. Ана је сматрана потпуно неспособном, како физички, тако и ментално. Лекари су јој дијагностиковали чак 60% телесних оштећења. То је укључивало и делимичну парализу ногу. У узрасту од четири ипо године, њен ментални развој и вербалне вештине биле су на нивоу једногодишњака. Анини родитељи су применили све званичне третмане за децу са посебним потребама, али они нису дали никакве резултате.
Анина мајка, која је и сама лекар, 1998. године се обратила Хамеру за савет, јер је чула да се он, осим канцерима, бавио и Дауновим синдромом. Да му се обрати понукало ју је његово објашњење о том синдрому из поменуте књиге: „Завештање Нове Медицине”: „Истраживачу приличи да буде скроман. Стога се морамо оградити од тврдње да бисмо могли излечити Дауна, тим пре, јер би то могли учинити само сами пацијенти, уз подршку својих породица. Оно што можемо рећи је, да у свим симптомима Дауновог синдрома препознајемо природне специјалне биолошке програме, са којима знамо шта нам ваља чинити.То значи: ако све те биолошке програме доведемо до фазе исцељења, то би у сваком појединачном случају довело до нормализације, и стога до излечења Дауна”.
Први корак је био анализа снимака Аниног мозга, како би се утврдило о којим се конфликтима ради, јер код Хамера суштина свих телесних проблема је у конфликтима. Од неколикоснимака један је открио два „слушна конфликта” , која се могу сажети у „ја ово не желим да слушам!”, видљива као они Хамеровифокуси у подручјима у кори великог мозга, која контролишу лево и десно унутрашње ухо.Два слушна конфликта ставила су Ану у такозвану „шизофрену констелацију”, која према терминологији Нове немачке медицине,означава активне конфликте који укључују обе хемисфере мозга.
Да ли конфликт утиче на леву или десну страну мождане коре одређено је биолошком латералношћу сваке особе, као и везом конфликта са мајком/дететом или партнером. И у том случају између мозга и органа такођер постоји унакрсна веза, као у случају дојки.
Хамер је открио да је Анин први слушни конфликт био је изазван сталном буком пнеуматских чекића у згради у којој је њена мајка радила током трудноће. Будући да је Ана леворука, њен први конфликт везан за мајку погодио је леву хемисферу мозга, и њено десно ухо.Њен други слушни конфликт покренут је пискавим звуком кружне тестере којом је сечено дрвеће око куће. Ови звуци су били присутни током целе трудноће, и који месец дуже. Поред тога, Анин отац, градитељ црквених оргуља, често је користио кружну тестеру у својој радионици смештеној уз кућу. Овај слушни конфликт везан за оца, утицао је на слушно подручје у десној хемисфери мозга, погодивши њено лево ухо.
Ако су конфликти интензивни, слушна констелација изазива екстремну осетљивост и скоро неподношљив бол током изложености јаким звуцима, посебно ако је особа понављано излагана звучним таласима фреквенција везаних за конфликт. У таквим случајевима се у терминима ННМ говори о „шинама конфликта”. На пример, кад би Ана чула било какву гласну буку, пљескала би се рукама по ушима. Још интензивније је реаговала на звук кружне тестере.
Према Хамеровом тумачењу, ако је дете у констелацији док је још у развоју, сазревање детета се обично зауставља у добу кад други конфликт захвати другу хемисферу мозга. Међутим, сазревање је само стављено на чекање. Када се једном једна хемисфера ослободи конфликта, дете врло брзо надокнади пропуштено. Показаће се да ће то бити случај и са Аном.
На основу свог свеобухватног истраживања, Хамер је утврдио да симптоми Дауновог синдрома настају као последица биолошких конфликтних шокова које фетус трпи током ембрионалног развоја, тачније, током првог тромесечја трудноће.У људској психи, „слушни конфликти” су у вези са древним биолошким кодовима, који сигнализирају потенцијалне опасности или претње. Током трудноће, фетус може да доживи биолошке конфликте исто као и новорођенче, одојче, дете или одрасла особа. Интраутерине „слушне конфликте”, како се стручно називају, може да изазове гласна музика која пара уши, звук косилице, бучне алатке као што је бушилица која се држи близу трбуха, стална гласна улична бука, посебно од камиона, моторцикала и тркачких аутомобила, или, у Анином случају, звук моторне тестере и пнеуматских чекића. Викање и вриштање у непосредном окружењу такође може да провоцира конфликт. У утроби, сваки од тих звукова се чује посебно гласно, јер је течност у амнионској врећи много бољи проводник звука од ваздуха, тако да делује као појачало звука.
Природно, свако дете је другачије, што је и разлог зашто гласни звуци не доводе аутоматски до „слушних конфликата”, или било каквих других конфликата код сваког новорођенчета.Нека деца су осетљивија од других. Ако би конфликтитребало да се десе, онда субјективно искуство одређује који се симптоми манифестују као резултат одређеног шока. Ово је и објашњење зашто свако дете са Дауновим синдромом има своју сопствену комбинацију симптома.
Резултатима својих истраживања развоја фетуса Хамер је оставио мало сумње у то да се током трудноће фетус осећа и понаша другачије од новорођенчета, укључујући и одговор фетуса на буку. Трудница често осећа трзај или ударац фетуса после изненадног гласног звука, на пример, пошто се залупе врата. Стога би звук који фетус чује у материци за време ултразвучног прегледа, могао бити далеко штетнији него што се мисли. Пошто конвенционална медицина претпоставља да ризик рађања детета са Дауновим синдромом нагло расте после 35. године старости, старијим мајкама сепрепоручује да се чешће подвргавају ултразвучним прегледима. Честе ултразвучне процедуре могу стога бити прави разлог зашто жене ове старосне групе имају већу вероватноћу да роде дете са Дауновим синдромом.
Како би помогли Ани да реши своје слушне конфликте, родитељи су све учинили да из њеног непосредног окружење уклоне гласну буку, посебно пискави звук кружне тестере. Ово је за њеног оца био заиста велики изазов, јер је његово занимање градитеља оргуља захтевало употребу тестере.
Родитељи су били богато награђени за напоре које су учинили, придржавајући се Хамерових упутстава. У року од неколико месеци, Анин ментални и физички развој изузетно се побољшао. Нарасла је пуних 10 цм, њено лице је постепено губило карактеристичнецрте особе са Дауном, ходала је нормално, била у стању да изговара комплетне реченице, а страх од гласних звукова је нестао. Почела је да иде у вртић, где се потпуно уклопила као нормално дете.До тада се такав изузетан опоравак сматрао немогућим. За Анине родитеље, то је била стопостотна потврда тачности Хамерових открића.
Они генетски експерти су утврдили да сва деца са Дауновим синдромом имају на 21-ом пару хромозома придружен и трећи хромозом. Стогаданашња медицинасматра да је тај додатни хромозом узрок Дауна, и одговоран за његове различите симптоме. Најчешћи тип је такозвана „слободна тризомија 21”, у којој свака ћелија особе са Дауном има 47 хромозома, уместо 46. Ани је дијагностикован тај хромозомски тип.
Из писма које је након десетак година Анина мајка послала доктору Хамеру и његовим сарадницима може се сагледати епилог приче о Ани.
„Заиста сам веома срећна што могу да вам кажем да се Ана развија на најбољи могући начин. Ани је сада 15 година, и редовно похађа средњу школу. Може да чита и пише (иако мало греши), и прилично је добра са дигитроном и компјутером. Њена друштвена интеграција у школи је одлична. Ана је драга, слатка, отворена и комуникативна девојка, која врло спретно савладава свакодневне задатке у свом животу. Што се њеног изгледа тиче, многи људи уопште не опажају да она има Даунов синдром.
Ово ме довело до питања гена. Пре две године, преглед је, на запрепашћење свих укључених особа показао, да Ана још увек има комплетну слободну тризомију 21.
Ово је револуционарно! Чињеница да се Анино стање тако значајно побољшало, иако она још увек има трећи хромозом на 21-ом пару, је чврст показатељ да симптоми Дауновог синдрома нису последица тризомије 21, већ билошких конфликата доживљених пре рођења. То је пре свега доказ да су симптоми Дауна реверзибилни, ако се реше узрочни слушни конфликти.”
Епилог епилога
Од тада је прошло петнаест година. Ако данас уз помоћ претраживача Гугл покушате сазнати нешто о Дауновом синдрому, на било ком језику, добићете углавном униформне информације да је то неизлечива болест, узрокована наведеним хромозомским дефектом. Ни помена да је још пре неколико деценија доктор Герд Хамер нашао „лек” и да та болест нема никакве везе са хромозомима. Али ако уз речи Даунов синдром укуцате и име Герд Хамер, онда ће те ипак моћи сазнати да је „лек” давно пронађен, па чак и наћи причу о малој Ани.
Закључак
Можда нас ова прича о бесмислености потраге за генетским дефектима на суптилан начин подсећа да се присетимо експеримента који је извео руски научник Петар Гарјајев. Он је у том експерименту посматрао два заметка исте жабе. Један је ставио у комору потпуно изоловану од спољашњег електромагнетног окружења, у којој је владало само гравитационо поље. Други је имао нормалне услове. На крају експеримента из првог заметка се развило чудовиште, док се из другог развила нормална жаба. Дакле, наметао се закључак да гени нису довољни да би се живо биће нормално развијало. Потребно је још нешто. Гарјајев сматра да то нешто долази из космоса преко електромагнетних таласа, стварајући услове за таласни метаболизам, како га је он назвао. Хамер је указао да се тим таласним метаболизмом управља уз помоћ специјалних биолошких програма, координираних из мозга. А случај мале Ане је показао да гени, чак и када су дефектни, не морају да негативно утичу на развој организма.
А из приче о медицини и њеним догмама и заблудама се може извући још један закључак, а то је да чак и таква медицина може да игра корисну улогу у човековом животу. Она нас опомиње да свој живот схватимо као једну велику истраживачку авантуру, у којој, уколико је надмудримо и избегнемо њене замке, можемо, не само опстати, него и напредовати у свом развоју. А да је могуће надмудрити префригану медицину, показује детаљ о претраживачу Гугл, који нам говори да се до истине, без обзира како вешто сакривена била, ипак може доћи. Та вечита игра скривалица сигурно да обогаћује наше животе новим димензијама. Јер, када би све од самог почетка било јасно и очигледно, и када не би било никога да нас искушава, тестира и скрива од нас тајне, живот би изгубио не само своју лепоту, него и смисао.
