Da li novo medicinsko jednoumlje o genetskom poreklu bolesti obezbeđuje izmišljanje novih procedura i tretmana za „spašavanje” već rođenih ljudskih bića, ali i sprečavanje rađanja bića, za koja se pregledom genetskog materijala utvrdi da će biti nesavršena, te stoga nedostojna rađanja.
Iz tvrdnje doktora Majka Stratona da rak nastaje usled greške u replikaciji DNK, zbog čega ćelije postepeno, iz normalnih prelaze u „nenormalne” i na kraju u „maligne”, te da se zbog toga mora raditi identifikacija svih gena raka i tako omogućiti pronalaženje specijalnih lekova za ciljano uništavanje specifičnih mutiranih gena, može se naslutiti da se iza svega toga kriju novi lekovi, novi tretmani i, naravno, novi biznisi.
U poslednjih dva veka je ona takozvana konvencionalna medicina, koju je u međuvremenu Džon Rokfeler prepakovao u alopatsku, iznedrila toliko mnogo dogmi da je već odavno u tom domenu ljudskog stvaralaštva prevazišla katoličku crkvu, misli se na onu njenu srednjovekovnu verziju. Tako da se već uveliko može reći da je to srednjovekovno doba, što se dogmi tiče bilo prosvetljujuće u odnosu na današnje mračno doba. Pored onih nedokazanih teorija i izmišljotina o virusima i mikrobima kao uzročnicima bolesti, pretvorenih u nedodirljive dogme, koji se mogu smatrati klasikom, u novije vreme sve istaknutije i zapaženije mesto na medicinskoj estradi zauzimaju teorije o genetskom poreklu bolesti.
Genetska moć medicinske dogme
Ta najnovija dogma počiva na tvrdnji da do nastanka raka dovode greške u replikaciji DNK, zbog čega ćelije postepeno, iz normalnih prelaze u „nenormalne” i na kraju u „maligne”. Ta tvrdnja je omogućila da se izmisle novi egzotični poduhvati savremene medicine, kao što su mapiranje kancerskih gena i sekvencionisanje genoma raka, po uzoru na projekat humanoggenoma.Za koordiniranje takvih poduhvata stvorene su ne samo nacionalne nego i međunarodne organizacije bombastičnih naziva, kao što je Međunarodni konzorcijumza istraživanje genoma kancera. Cilj je, kao što jasno kaže doktor Majk Straton (Mike Stratton) iz institutaWellcome Trust Sanger, da se „identifikacijom svih gena raka omogući pronalaženje novih lekova za ciljano uništavanje specifičnih mutiranih gena, kako bi pacijenti imali što više koristi od ovih novih tretmana”. Dakle, nije teško naslutiti da se iza svega kriju novi lekovi, novi tretmani i, naravno, novi biznisi.
Britanski naučnici su u jednom od takvih poduhvata otkrili 23.000 mutacija u slučajevima raka pluća, što je moralo da ostavi bombastičan utisak. Ali iza te bombastičnosti je nezapaženo prošao podatak, da sve te mutacije uopšte ne uzrokuju rak! Jedino se tvrdi da mutacije na genima BRCA1 i BRCA2 povećavaju rizik od kancera dojke kod žena. Pomenuti Konzorcijum je planirao mapiranje genoma još 1,500 različitih karcinoma dojke. „Što se više gena raka dojke mapira, to ćemo imati bolju predstavu o uzrocima bolesti”, sa ponosom tvrde promoteri tih poduhvata.
To lutanje pod maskom „prave nauke”, koje nije ništa drugo nego moderno vračanje, bi se moglo i oprostiti „naučnicima”, koji nemaju pametnija posla nego da izmišljaju besmislice, da se iza toga ne kriju nova medicinska zla. Jer se na osnovu tih hipotetičkih kancerogenih mutacija gena jadnim ženama preporučuju potpuno nepotrebne „preventivne” mere kao što je „preventivna mastektomija”, da bi se navodno spasile od hipotetičkog raka dojke, koji se nikada ne bi ni razvio. Druga „preventivna” mera je uništavanje markiranih ćelija raka, „jer ćelija raka je poput osobe, i mi je moramo ubiti da bismo živeli”, kako je u tipičnom medicinskom militarističkom žargonu jednom prilikom sa ushićenjem ustvrdila doktorka Dana Blankenhorn iz centra modernog i obećavajućeg naziva – Rethinking Health Care. Suvišno je naglašavati da se i iza tih preventivnih terapija, osim zla krije i veliki biznis.
To medicinsko jednoumlje o genetskom poreklu bolesti, nije opasno samo zbog izmišljanja novih procedura i tretmana za „spašavanje” već rođenih ljudskih bića, već i procedura za sprečavanje rađanja bića, za koja se pregledom genetskog materijala utvrdi da će biti nesavršena, te stoga nedostojna rađanja. U tu svrhu „genijalni” genetičari su izmislili proceduru za proveru embriona na „nenormalne” gene. Preimplantacijaska genetska dijagnoza (PGD), tako se naziva krajnji proizvod te procedure, podrazumeva uzimanje ćelije iz embriona u osmoćelijskoj fazi razvoja, i njeno testiranje. Lekari bi tako mogli da odvoje zametak bez loših gena, kojemu bi se dozvolilo da nastavisvoj razvoj, a odbace sve one čiji genetski profil ukazuje na buduće probleme. PGD bi prema toj doktrini trebao da obezbedi rađanje samo onih beba koje ne nose izmenjen gen.
Dakle, pored toga što se sva navedena istraživanja i procedure nastale iz njih zasnivaju na fiks idejama i nedokazanim tvrdnjama da su „loši geni” nužno uzrok raka, medicina se čak, uprkos svom šturom i ograničenom znanju, usudila i da „poboljšava” ljudska bića. Moglo bi se stoga postaviti pitanje, šta će na to reći njihov tvorac? Sigurno mu neće biti drago, i možda ga ta drskost isprovocira da interveniše.
Šta su geni raka prema Novoj nemačkoj medicini?
Pošto se prema biološkim principima Hamerove Nove nemačke medicine ništa u prirodi ne dešava ni slučajno, ni kao proizvod neke greške, niti da se išta što se dešava može smatrati „neispravnim” ili „nenormalnim”, nije teško naslutiti da Hamerova medicina ima potpuno drugačije tumačenje genetike, to jest takozvanih genetskih mutacija i njihovog uticaja na telesne procese. Ona priznaje da se na genima dešavaju neke promene, ali ne kao rezultat slučajnih mutacija normalnih ćelija, koje u sebi nose „grešku”.
Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, Hamer je u svojoj publikaciji na nemačkom jeziku:„Vermächtnis einer Neuen Medizin“(Zaveštanje nove medicine) napisao: „Mi već znamo, da su, na primer, adenoidne ćelije raka mlečne žlezde, proizvedene samo za jednokratnu upotrebu, genetski različite od originalnih, autohtonih ćelija mlečne žlezde dojke. Tokom faze isceljenja, pošto je konflikt rešen, bakterije tuberkuloze uklanjaju isključivo ćelije raka koje više nisu potrebne, a originalne ćelije ostavljaju netaknute. Očigledno je da genetska razlika omogućava mikrobima da prepoznaju koje ćelije treba ukloniti, a koje moraju ostati”. Druge karakteristike koje omogućavaju mikrobima da prepoznaju ćelije raka su njihov oblik i veličina, zbog čega ih konvencionalna medicina označava, ili bolje rečeno, interpretira kao „zloćudne”.
Hamer objašnjava na takav način shvaćenu genetsku razliku između kancerogenih i normalnih ćelija činjenicom, da kancerogene ćelije imaju posebnu, specijalizovanu i privremenu funkciju tokom izvršavanja bilo kog od onih bioloških specijalnih programa. Dakle, on ne poriče da su genetske promene prisutne u svakom kanceru, i u svakoj drugoj takozvanoj bolesti, ali on tvrdi da su one deo prirodnih procesa, a ne grešaka i slučajnih mutacija, koje oni dobro plaćeni naučnici svakodnevno otkrivaju za potrebe farmaceutske industrije.
Ono što je važno naglasiti je da se genetske promene ne mogu dogoditi bez učešća mozga. Područje u mozgu koje kontroliše procese „bolesti”, takođe kontroliše i genetske promene u ćelijama organa povezanog sa konfliktom, koje predstavljaju izvorni „mozak organa”. Hamer je u svojim istraživanjima otkrio da su biološki specijalni programi prirode zapisani u svakoj ćeliji, i stoga su upisani u genetski kod. Na takav način objašnjena, smislena priroda programa za hitne intervencije opovrgava teoriju da su bolesti, a posebno rak, prouzrokovane „neispravnim genima”, i na dovoljno ubedljiv način dokazuje da je učenje o genetskom poreklu bolesti potpuno pogrešno.
Biologijagena
Što se genetike tiče, važno je napomenuti da su Hamerova istraživanja i otkrića čvrsto utemeljena u embriologiji. Proučavajući rast i razvoj ljudskog organizma, on je otkrio da postoji čvrsta veza između psihe, mozga i odgovarajućih organa. Zatim je utvrdio da sve to potiče i ima itekakve veze sa klicinim listovima, iz kojih se razvijaju sva tkiva i organi u telu. Klicini listovi su primarni slojevi ćelija, koji se formiraju tokom embriogeneze. Tu vezu je potvrdio i dokazao proučavajućitomografske snimke mozga.
Upoređujući lokaciju kontrolnog centra u mozgu, koji kontroliše biološki specijalni program, sa embrionalnim razvojem fetusa, Hamer je shvatio da sve organe koji potiču iz istog klicinog lista kontroliše isti deo mozga.Zbog urođene čvrste veze sa psihom, ćelije svakog klicinog sloja, u osnovi, „znaju” kako da odgovore na konflikt, sa ciljem da se olakša razrešenje. Tako, na primer, endodermne ćelije plućnih alveola počinju da se razmnožavaju u trenutku kad se pojavi „konflikt smrtnog straha”. Te dodatne ćelije, odnosno „kancerske ćelije” poboljšavaju kapacitet pluća, tokom pretnje opasne po život. To je razlog zašto karcinomi postoje otkad postoje i ljudi.
Zbog svega toga, ali najviše zbog na početku pomenutog sakaćenja žena i rezanja potpuno zdravih dojki na osnovu šupljih teorija samozvanih genetičara, nije na odmet predstaviti na koji način Hamerova nova medicina tumači rak dojke. Biološki konflikt vezan za mlečne žlezde je „konflikt brige za gnezdo”. Mlečne žlezde vode poreklo iz mezoderma, i kontroliše ih vrlo specifično područje u malom mozgu (prikazano na dijagramu). Baš kao što su endodermne ćelije plućnih alveola programirane da se umnožavaju u slučaju smrtnog straha, tako će i mezodermne ćelije mlečne žlezde početi da se umnožavaju istog trenutka, kad ženka doživi neočekivani konflikt „brige za gnezdo”, koji se tiče dobrobiti člana „gnezda”.
Svrha veće proizvodnje mleka, iz uvećanog tkiva mlečne žlezde je da proizvede više hraneza onoga kome je potrebna. Čak i ako žena ne doji, ovaj urođeni proces se ipak aktivira, jer je ženska dojka u biološkom smislu, simbol za brigu i negovanje. Ako konflikt traje duže, od umnoženih ćelija formira se tumor, ili rak mlečne žlezde. Međutim, kako smatra i tvrdi Hamer, rak ni u kom slučaju nije „zloćudni rast”, već predstavlja deo prirodnog biološkog procesa, koji ima smisla i svojstven je svakoj ženi. Taj proces je potpuno nezavisan od spoljašnjih faktora ili uverenja, a pogotovu nema nikakve veze sa genetskim mutacijama ili takozvanim lošim genima. To je sasvim prirodni odgovor, koji osigurava život i isti je kod ženki svih sisara.
Dakle, žena ne dobija rak dojke bez razloga, niti je pitanje slučajnosti hoće li biti zahvaćena leva ili desna dojka. Da li će se rak pojaviti u levoj ili desnoj dojci, određeno je ženinom biološkom lateralnošću. Ako, na primer, desnoruka žena trpi „konflikt brige” u vezi sa svojim detetom, biće pogođena njena leva dojka, jer ona biološki asocira svoje dete sa levom stranom svoga tela. Ovo je strana na kojoj ona prirodno drži svoju bebu, ostavljajući dominantnu desnu stranu slobodnom za manevrisanje. Kod levoruke žene situacija je obrnuta. Niti genetski, niti ne-genetski faktori ne mogu promeniti ovaj biološki princip.
Na prikazanomtomografskom snimku mozga, mala crvena strelica koja poentira desnu stranu malog mozga, pokazuje područje koje kontroliše karcinom mlečne žlezde. Na osnovu pomenute lateralnosti i unakrsne veze između mozga i organa, lokacija Hamerovog fokusa ukazuje da je u pitanju leva dojka.
Uzimajući sve to u obzir, može se preporučiti onim ženama, koje se odluče da u životu ne koriste svoju reproduktivnu funkciju, da prouče Novu nemačku medicinu i ne odsecaju bespotrebno dojke, jer je, prema Hameru, nemoguće da im se desi „konflikt brige za gnezdo”, a stoga je i nemoguće da obole od kancera dojke.
Zašto se takozvane „nasledne” bolesti vrte u porodicama?
Današnji lekari, pripadnici medicinskog esnafa, oslanjajući se na one teorije genetičara da se mnoge bolesti javljaju zbog defektnih gena, su uvereni da postoje takozvane porodične bolesti, to jest bolesti koje se prenose genima sa jedne generacije na drugu. Za to lako nalaze dokaze, jer postoji mnogo evidentiranih slučajeva gde se ista bolest od koje je neko oboleo može naći kod njegovih predaka, i to u više generacija. Tako da nije baš lako progivurečiti takvim tvrdnjama i tumačenjima.
Takva tumačenja je pobio, ko bi drugi, nego Gerd Hamer. On to prenošenje bolesti sa generacije na generaciju tumači činjenicom da porodice dele iste kulturne i socijalne uslove, istu vrstu indoktrinacije, ista uverenja i verovanja, tako da pripadnici iste porodice često doživljavaju iste tipove konflikata, koji izazivaju iste „bolesti”.
On je to najslikovitije prikazao na primeru Lu-Gerigove i Hantingtonove bolesti, za koje konvencionalna medicina smatra da su „genetski poremećaji”, koji se prenose kroz generacije. To su veoma neugodne bolesti prouzrokovane, kako tumači zvanična medicina, degeneracijom motornih neurona, koje izazivaju gubitak motornih funkcija, ali i degradaciju kognitivnih funkcija u slučaju Hantingtonove bolesti.
Prema otkrićima doktora Hamera, biološki konflikt povezan sa mišićima je „nisam u stanju da pobegnem”, „osećam se vezano”, ili „osećam se zaglavljeno”, i rezultira paralizom mišića u fazi aktivnosti konflikta. Biološki smisao paralize je refleksna pomisao da se „pravim mrtav”, jer u prirodi, grabljivac često napada plen samo ako on pokušava da pobegne. Instiktivni odgovor je: „Kad već ne mogu da pobegnem, praviću se mrtav”, što dovodi do paralize koja traje sve dok traje „opasnost”.
Međutim, šok od dijagnoze i prognoze i zastrašujuća perspektiva vezanosti za invalidska kolica („osećam se zaglavljeno”), produžavaju konflikt i pogoršavaju stanje. Naravno, usađen strah koji potiče iz opšteg uverenja da je bolest genetskog porekla i stoga nasledna samo povećava osetljivost ugroženih pojedinca. Kćerka ili sin roditelja sa takvim mišićnim poremećajemsu prirodno mnogo podložniji doživljavanju konflikta „zaglavljenosti”. Ta saznanja mogu biti od koristi terapeutima bilo koje vrste u pokušaju da pomognu ljudima pogođenim tim strašnim bolestima, koje po Hameru i nisu bolesti, već posledica konflikta.
Ipak, čak i ako članovi porodice ili čitave generacije dožive isti tip konflikta, sam konfliktni šok (DHS) je uvek veoma lični doživljaj koji neće biološki percipirati svaki član porodice ili familije. Jer svaki čovek tokom života u većoj ili manjoj meri reprogramira onaj program koji mu je usađen u ranom detinjstvu. On na osnovu novih znanjakoriguje svoja uverenja, sistem vrednosti, očekivanja, ranjivost, što sve doprinosi razlikama u subjektivnoj percepciji i tumačenju konfliktne situacije.Ovo je razlog zašto bolesti ne mogu biti prenete na buduće generacije, niti mogu biti nasleđene od člana porodice ili pretka, ni genetski, niti „epigenetski”.
Mala Ana i Daunov sindrom
Svakako da prosečnim pacijentima, korisnicima današnjih medicinskih usluga, neće biti lako da prihvate otkrića i tumačenja Gerda Hamera, pogotovu ona iz oblasti genetike, jer su tumačenja zvanične nauke i medicine duboko ukorenjena u njihovoj percepciji stvarnosti. Ali način na koji je Hamer lično izlečio jednu devojčicu rođenu sa Daunovim sindromom bi mogao da ih potakne da sa više ozbiljnosti počnu razmišljati o njegovim teorijama.
Ta devojčica se zvala Ana, a taj sindrom je veoma neprijatan, tako da je beba rođena sa njim osuđena da nikada ne odraste u normalnu osobu. Ana je smatrana potpuno nesposobnom, kako fizički, tako i mentalno. Lekari su joj dijagnostikovali čak 60% telesnih oštećenja. To je uključivalo i delimičnu paralizu nogu. U uzrastu od četiri ipo godine, njen mentalni razvoj i verbalne veštine bile su na nivou jednogodišnjaka. Anini roditelji su primenili sve zvanične tretmane za decu sa posebnim potrebama, ali oni nisu dali nikakve rezultate.
Anina majka, koja je i sama lekar, 1998. godine se obratila Hameru za savet, jer je čula da se on, osim kancerima, bavio i Daunovim sindromom. Da mu se obrati ponukalo ju je njegovo objašnjenje o tom sindromu iz pomenute knjige: „Zaveštanje Nove Medicine”: „Istraživaču priliči da bude skroman. Stoga se moramo ograditi od tvrdnje da bismo mogli izlečiti Dauna, tim pre, jer bi to mogli učiniti samo sami pacijenti, uz podršku svojih porodica. Ono što možemo reći je, da u svim simptomima Daunovog sindroma prepoznajemo prirodne specijalne biološke programe, sa kojima znamo šta nam valja činiti.To znači: ako sve te biološke programe dovedemo do faze isceljenja, to bi u svakom pojedinačnom slučaju dovelo do normalizacije, i stoga do izlečenja Dauna”.
Prvi korak je bio analiza snimaka Aninog mozga, kako bi se utvrdilo o kojim se konfliktima radi, jer kod Hamera suština svih telesnih problema je u konfliktima. Od nekolikosnimaka jedan je otkrio dva „slušna konflikta” , koja se mogu sažeti u „ja ovo ne želim da slušam!”, vidljiva kao oni Hamerovifokusi u područjima u kori velikog mozga, koja kontrolišu levo i desno unutrašnje uho.Dva slušna konflikta stavila su Anu u takozvanu „šizofrenu konstelaciju”, koja prema terminologiji Nove nemačke medicine,označava aktivne konflikte koji uključuju obe hemisfere mozga.
Da li konflikt utiče na levu ili desnu stranu moždane kore određeno je biološkom lateralnošću svake osobe, kao i vezom konflikta sa majkom/detetom ili partnerom. I u tom slučaju između mozga i organa također postoji unakrsna veza, kao u slučaju dojki.
Hamer je otkrio da je Anin prvi slušni konflikt bio je izazvan stalnom bukom pneumatskih čekića u zgradi u kojoj je njena majka radila tokom trudnoće. Budući da je Ana levoruka, njen prvi konflikt vezan za majku pogodio je levu hemisferu mozga, i njeno desno uho.Njen drugi slušni konflikt pokrenut je piskavim zvukom kružne testere kojom je sečeno drveće oko kuće. Ovi zvuci su bili prisutni tokom cele trudnoće, i koji mesec duže. Pored toga, Anin otac, graditelj crkvenih orgulja, često je koristio kružnu testeru u svojoj radionici smeštenoj uz kuću. Ovaj slušni konflikt vezan za oca, uticao je na slušno područje u desnoj hemisferi mozga, pogodivši njeno levo uho.
Ako su konflikti intenzivni, slušna konstelacija izaziva ekstremnu osetljivost i skoro nepodnošljiv bol tokom izloženosti jakim zvucima, posebno ako je osoba ponavljano izlagana zvučnim talasima frekvencija vezanih za konflikt. U takvim slučajevima se u terminima NNM govori o „šinama konflikta”. Na primer, kad bi Ana čula bilo kakvu glasnu buku, pljeskala bi se rukama po ušima. Još intenzivnije je reagovala na zvuk kružne testere.
Prema Hamerovom tumačenju, ako je dete u konstelaciji dok je još u razvoju, sazrevanje deteta se obično zaustavlja u dobu kad drugi konflikt zahvati drugu hemisferu mozga. Međutim, sazrevanje je samo stavljeno na čekanje. Kada se jednom jedna hemisfera oslobodi konflikta, dete vrlo brzo nadoknadi propušteno. Pokazaće se da će to biti slučaj i sa Anom.
Na osnovu svog sveobuhvatnog istraživanja, Hamer je utvrdio da simptomi Daunovog sindroma nastaju kao posledica bioloških konfliktnih šokova koje fetus trpi tokom embrionalnog razvoja, tačnije, tokom prvog tromesečja trudnoće.U ljudskoj psihi, „slušni konflikti” su u vezi sa drevnim biološkim kodovima, koji signaliziraju potencijalne opasnosti ili pretnje. Tokom trudnoće, fetus može da doživi biološke konflikte isto kao i novorođenče, odojče, dete ili odrasla osoba. Intrauterine „slušne konflikte”, kako se stručno nazivaju, može da izazove glasna muzika koja para uši, zvuk kosilice, bučne alatke kao što je bušilica koja se drži blizu trbuha, stalna glasna ulična buka, posebno od kamiona, motorcikala i trkačkih automobila, ili, u Aninom slučaju, zvuk motorne testere i pneumatskih čekića. Vikanje i vrištanje u neposrednom okruženju takođe može da provocira konflikt. U utrobi, svaki od tih zvukova se čuje posebno glasno, jer je tečnost u amnionskoj vreći mnogo bolji provodnik zvuka od vazduha, tako da deluje kao pojačalo zvuka.
Prirodno, svako dete je drugačije, što je i razlog zašto glasni zvuci ne dovode automatski do „slušnih konflikata”, ili bilo kakvih drugih konflikata kod svakog novorođenčeta.Neka deca su osetljivija od drugih. Ako bi konfliktitrebalo da se dese, onda subjektivno iskustvo određuje koji se simptomi manifestuju kao rezultat određenog šoka. Ovo je i objašnjenje zašto svako dete sa Daunovim sindromom ima svoju sopstvenu kombinaciju simptoma.
Rezultatima svojih istraživanja razvoja fetusa Hamer je ostavio malo sumnje u to da se tokom trudnoće fetus oseća i ponaša drugačije od novorođenčeta, uključujući i odgovor fetusa na buku. Trudnica često oseća trzaj ili udarac fetusa posle iznenadnog glasnog zvuka, na primer, pošto se zalupe vrata. Stoga bi zvuk koji fetus čuje u materici za vreme ultrazvučnog pregleda, mogao biti daleko štetniji nego što se misli. Pošto konvencionalna medicina pretpostavlja da rizik rađanja deteta sa Daunovim sindromom naglo raste posle 35. godine starosti, starijim majkama sepreporučuje da se češće podvrgavaju ultrazvučnim pregledima. Česte ultrazvučne procedure mogu stoga biti pravi razlog zašto žene ove starosne grupe imaju veću verovatnoću da rode dete sa Daunovim sindromom.
Kako bi pomogli Ani da reši svoje slušne konflikte, roditelji su sve učinili da iz njenog neposrednog okruženje uklone glasnu buku, posebno piskavi zvuk kružne testere. Ovo je za njenog oca bio zaista veliki izazov, jer je njegovo zanimanje graditelja orgulja zahtevalo upotrebu testere.
Roditelji su bili bogato nagrađeni za napore koje su učinili, pridržavajući se Hamerovih uputstava. U roku od nekoliko meseci, Anin mentalni i fizički razvoj izuzetno se poboljšao. Narasla je punih 10 cm, njeno lice je postepeno gubilo karakterističnecrte osobe sa Daunom, hodala je normalno, bila u stanju da izgovara kompletne rečenice, a strah od glasnih zvukova je nestao. Počela je da ide u vrtić, gde se potpuno uklopila kao normalno dete.Do tada se takav izuzetan oporavak smatrao nemogućim. Za Anine roditelje, to je bila stopostotna potvrda tačnosti Hamerovih otkrića.
Oni genetski eksperti su utvrdili da sva deca sa Daunovim sindromom imaju na 21-om paru hromozoma pridružen i treći hromozom. Stogadanašnja medicinasmatra da je taj dodatni hromozom uzrok Dauna, i odgovoran za njegove različite simptome. Najčešći tip je takozvana „slobodna trizomija 21”, u kojoj svaka ćelija osobe sa Daunom ima 47 hromozoma, umesto 46. Ani je dijagnostikovan taj hromozomski tip.
Iz pisma koje je nakon desetak godina Anina majka poslala doktoru Hameru i njegovim saradnicima može se sagledati epilog priče o Ani.
„Zaista sam veoma srećna što mogu da vam kažem da se Ana razvija na najbolji mogući način. Ani je sada 15 godina, i redovno pohađa srednju školu. Može da čita i piše (iako malo greši), i prilično je dobra sa digitronom i kompjuterom. Njena društvena integracija u školi je odlična. Ana je draga, slatka, otvorena i komunikativna devojka, koja vrlo spretno savladava svakodnevne zadatke u svom životu. Što se njenog izgleda tiče, mnogi ljudi uopšte ne opažaju da ona ima Daunov sindrom.
Ovo me dovelo do pitanja gena. Pre dve godine, pregled je, na zaprepašćenje svih uključenih osoba pokazao, da Ana još uvek ima kompletnu slobodnu trizomiju 21.
Ovo je revolucionarno! Činjenica da se Anino stanje tako značajno poboljšalo, iako ona još uvek ima treći hromozom na 21-om paru, je čvrst pokazatelj da simptomi Daunovog sindroma nisu posledica trizomije 21, već biloških konflikata doživljenih pre rođenja. To je pre svega dokaz da su simptomi Dauna reverzibilni, ako se reše uzročni slušni konflikti.”
Epilog epiloga
Od tada je prošlo petnaest godina. Ako danas uz pomoć pretraživača Gugl pokušate saznati nešto o Daunovom sindromu, na bilo kom jeziku, dobićete uglavnom uniformne informacije da je to neizlečiva bolest, uzrokovana navedenim hromozomskim defektom. Ni pomena da je još pre nekoliko decenija doktor Gerd Hamer našao „lek” i da ta bolest nema nikakve veze sa hromozomima. Ali ako uz reči Daunov sindrom ukucate i ime Gerd Hamer, onda će te ipak moći saznati da je „lek” davno pronađen, pa čak i naći priču o maloj Ani.
Zaključak
Možda nas ova priča o besmislenosti potrage za genetskim defektima na suptilan način podseća da se prisetimo eksperimenta koji je izveo ruski naučnik Petar Garjajev. On je u tom eksperimentu posmatrao dva zametka iste žabe. Jedan je stavio u komoru potpuno izolovanu od spoljašnjeg elektromagnetnog okruženja, u kojoj je vladalo samo gravitaciono polje. Drugi je imao normalne uslove. Na kraju eksperimenta iz prvog zametka se razvilo čudovište, dok se iz drugog razvila normalna žaba. Dakle, nametao se zaključak da geni nisu dovoljni da bi se živo biće normalno razvijalo. Potrebno je još nešto. Garjajev smatra da to nešto dolazi iz kosmosa preko elektromagnetnih talasa, stvarajući uslove za talasni metabolizam, kako ga je on nazvao. Hamer je ukazao da se tim talasnim metabolizmom upravlja uz pomoć specijalnih bioloških programa, koordiniranih iz mozga. A slučaj male Ane je pokazao da geni, čak i kada su defektni, ne moraju da negativno utiču na razvoj organizma.
A iz priče o medicini i njenim dogmama i zabludama se može izvući još jedan zaključak, a to je da čak i takva medicina može da igra korisnu ulogu u čovekovom životu. Ona nas opominje da svoj život shvatimo kao jednu veliku istraživačku avanturu, u kojoj, ukoliko je nadmudrimo i izbegnemo njene zamke, možemo, ne samo opstati, nego i napredovati u svom razvoju. A da je moguće nadmudriti prefriganu medicinu, pokazuje detalj o pretraživaču Gugl, koji nam govori da se do istine, bez obzira kako vešto sakrivena bila, ipak može doći. Ta večita igra skrivalica sigurno da obogaćuje naše živote novim dimenzijama. Jer, kada bi sve od samog početka bilo jasno i očigledno, i kada ne bi bilo nikoga da nas iskušava, testira i skriva od nas tajne, život bi izgubio ne samo svoju lepotu, nego i smisao.
