ПИШЕ: НАТАЛИЈА ВОЈИМИРОВИЋ
Ових дана (и година ) се осећам бас као сироти пуковник . Не могу тачно да се сетим када је почело ,више сам осећала него знала да се породица растурила .
После смрти мога оца, завладала је чудна тишина. До тада је било веома бучно ,весело ,славили су се сви рођендани одраслих и деце,крсна слава ,годишњица брака мојих родитеља ,рођење деце,крштење . Викендом није било повода али бака је за своје унуке спремала колаче а тетка је водила децу у позориштанце,па на Ташмајдан у парк касније ,на вожњу бродићем па је и викенд био у знаку породице. Претерујеш-боље изађи са фрајером –рече мој отац који је увек и на сваком месту говорио оно што мисли. Али тата види како су мале ,хоћу да ме памте шта смо све радили ,како смо се зезали! Адолесцентно доба је тражило нова правила . Деца су расла а старији су одлазили по реду и тамо где треба. Карта у једном правцу. Мала дигресија-паде ми напамет једна певачица кад су је питали новинари, који сачекују по аеродромима Ајде молим Вас , па мајка имала сто година ,здрава права сељанка,дочекала дубоку старост- што плачете ”Онда она извуче из рукава кеца –ма шта кеца –покер кечева одушевила ме је. “Шта је теби дете ,па не сахрањујем ја њене године ,него живот са њом ,успомене ,сећања како ме одгајила тамо на селу жртвовала се ,плачем за својом мајком !” Ућута млади новинар који је то постао после ношења кофера на том истом аеродрому. Понекад сам пожелела мало мира да би могла да пишем. А онда- цела деценија у којој смо се видјали само два пута годишње . Моја мајка је вешто крила осећања ,навикнута на одласке док је мој тата био на положају . Како кажу –пази шта желиш –можда ти се и оствари. Говориле смо једна другој –сасвим нормално је да деца одлазе у брак,у живот ,добијају своју децу ,али сам знала да лажем себе. Онај који те не зове и не мисли на тебе-те не поштује и не воли –није му стало. И тачка ! Рецимо зову блиски рођаци из Канаде – „па како сте ,шта има ново “ Од те реченице мајке ми ,облива ме ледени зној . Мислим у себи ,не зови ме молим те –зови ме кад те требам ,зови кад сам очајно сама ,кад морам маму да пресвучем а она се отима од болова. А онда по оној чувеној “ да од горег има горе “ – откривам да увек може још горе. Обе смо се разболеле у исто време . 25 дана нам нико није отворио врата осим доставе хране и лекова.
Ноћу ми се причињавало да чујем кораке свог оца. Глава ми је горела. Стављала сам хладне облоге тетурала по стану ,правила супе. Једном је мама спавала 40 сати. Толико је била слаба. Мене није болело то што ме плућа разарају мене је болео овај матрикс ,како би то рекла моја омиљена списатељица М.Б.М.
И тако… Прошло је време инкубације ,сатурације , дехидратације и других латинских, ситно куцаних дијагноза и мишљења.
Шта зна вирус шта је 7 сати чекања . Излази докторка . „Жао ми је ,физички не могу да стигнем да Вас све прегледам ,дођите сутра „ Пажљиво покренух једну ногу па другу ,видим ходам. Ок супер .
“Да ли си преносива “?-зазвони телефон. “Тешко- мораћеш да донесеш виљушкар или несто слично”
“Мислим да ли ћеш ме заразити – то питам ! И желим да предам поклон твојој мами “
Види ,ја мислим да хоћу.Два месеца је прошло али то није довољно времена никад се не зна ! ( У себи псујем пријатељицу ,о пријатељица ! како то гордо звучи! Да ли има нека која ме није продала ?) Чујем глас моје мајке из кухиње “стварно сине нема смисла ,има и кафе и колача да послужим ?” Мама -ја нисам син – ја сам ћерка ! А однедавно нисам сигурна у то. Кажу стручњаци да смо сви и једно и друго и треће. Дакле друштва је било и биће али кад опет будем имала лове .Не брини – нећемо моћи да их истерамо -сећаш се прошлог пута? Волели су нас до задњег петопарца. До тада, ево књиге за вечност .Срећан ти рођендан мама !
