Imuni sistem kao teorija zavere!
Ovo je priča o Sukobu dve suprostavljene teorije o ulozi bakterija u ljudskom životu.
Jedna je teorija moderne medicine, koja ima sanitarne procedure u bolnicama, gde medicinsko osoblje steriliše ruke i svu opremu koju koriste tako da ne dozvoljavaju da bakterije uđu u tela bolesnika, tj. da su mikrobi uzročnici takozvanih „infektivnih bolesti”.
Druga je Hamerova Nova nemačka medicina, koja tvrdi da ako nam se pojavi neka „infektivna bolest“ to znači da je to dobar znak da je proces izlečenja u toku. Tvorac ove teorije doktor Gerd Hamer, govorio je da o teoriji imunog sistema nema šta da misli jer nešto što medicina naziva imunim sistemom uopšte ne postoji?
Nakon što je ratnički duh i mentalitet antičke Grčke preživeo milenije i prožeo sve sfere života i stvarnosti današnjeg takozvanog modernog vremena, može se smatrati sasvim prirodnim da je taj duh morala prihvatiti i savremena medicina. A u tom prihvatanju joj je od najveće pomoći bila ona teorija klica, prema kojoj klice, to jest razne vrste mikroba, predstavljaju neprijatelje, protiv kojih je jadni čovek da bi opstao morao da izgradi sistem odbrane, baš kao i država u kojoj je živeo. Onda nije ni čudo da je teorija klica tako strasno prihvaćena od strane moderne medicine, jer se bez nje ne bi mogao i u medicini ustoličiti taj ratnički duh, tako da bi ona ostala, poput crne ovce, usamljena u stvarnosti, koja počiva na stalnim sukobima različitih interesa, nametanih najčešće nasilno, uz pomoć ratova i fizičke eliminacije onih koji nisu bili dovoljno fizički jaki da odbrane ne samo svoje interese, već i golo pravo na postojanje.
Kako bi čoveku, okruženom hordama opasnih nevidljivih neprijatelja, omogućila da biološki opstane, moderna medicina mu je dodelila odgovarajuću odbranu, kojoj je dala naziv: imuni sistem. Da bi se taj koncept podigao na još viši nivo izmišljena je nova naučna grana nazvana imunologija, čijim se osnivačem smatra Edvard Džener. Ta grana nauke je od vremena njenog osnivača, za više od dva veka, konstruisala u laboratorijama tako savršen model imunog sistema, da je pravo čudo kako čovek uopšte može da oboli, a kamoli umre, od neke takozvane zarazne bolesti, koje prema tumačenju savremenih medicinskih eksperata predstavljaju glavnu opasnost za opstanak ljudske vrste. Pogotovu kada se uzme u obzir da je ta imunologija u tim istim laboratorijama napravila i vakcine, najveći izum u njenoj istoriji, kako bi još više ojačala onaj imuni sistem u borbi protiv nevidljivih neprijatelja mikroba.
Borba za opstanak
Priča o toj borbi između imunog sistema i patogenih napadača nalikuje onim ratničkim pričama kojima su ispunjene stranice istorija svih zemalja sveta. I to kako po načinu na koji su organizovane vojske sukobljenih strana, tako i po strategijama, korištenim u bitkama, ali i po okrutnosti. Stoga ne bi bilo na odmet prikazati u kratkim crtama kako bi taj rat, koji se, prema tumačenju moderne medicine, vodi u ljudskim organizmima, trebao da izgleda.
Prema onome što se može naći u udžbenicima i ostaloj literaturi, koja pokriva tu granu nauke, čovekov imuni sistem se uglavnom sastoji od dva osnovna roda, a to su urođeni i stečeni imunitet.
Militaristički šmek imunog sistema se može zapaziti na samom početku opisa subjekata odbrane. Pripadnici snaga, koje predstavljaju urođeni imunitet, nazivaju se fagociti, dok se proces uz pomoć kojeg oni vrše svoju funkciju naziva „fagocitoza”, koja bukvalno označava proždiranje neprijateljskih vojnika ili uljeza. To se može videti ukoliko se baci pogled na način na koji je ta reč nastala. Ona je, naravno, izvedena iz grčkih reči: phagein – što znači „da jede“, i cit – što znači „ćelija“. Tako da se shodno tome, oni pomenuti „fagociti” mogu slobodno nazvati „žderačima”. Da bi se ta strašna odbrambena bitka, koja se permanentno, dan i noć, vodi u ljudskim organizmima, vodila uspešno ti fagociti su podeljenu u nekoliko zasebnih vrsta.
Prvo da se spomenu neutrofili, najčešći tip belih krvnih ćelija, koji prvi napadaju strane osvajače. Oni te vare loše ćelije, a imaju sposobnost da ih opkole i zarobe, sprečavajući ih u njihovom prodiranju, dok na lice mesta u pomoć ne stignu „specijalci”, to jest „ubice”. Sledeća formacija urođenog imunog ili odbrambenog sistema su makrofagi, koji se stvaraju iz specijalne vrste belih krvnih ćelija zvanih monociti, a za koje se može reći da deluju u mirnodopskim uslovima, i to lokalno u raznim tkivima. U prvoj liniji fronta „urođenika” su još eozinofili, koji se vezuju za bakterije i parazite.
Svakako najodgovorniju ulogu u sastavu urođenih odbrambenih snaga igraju već pomenuti „specijalci”, ili „ubice”. Oni nemaju neko posebno stručno ime, već ih zovu jednostavno „prirodne ubice”. Te ubice, nakon što prepoznaju i zakače se za napadača, počinju da ga jedu dok ga ne ubiju i potpuno ne unište
Posebnu i veoma interesantnu ulogu u okviru urođenih snaga igraju bazofili i mastociti. Njihov zadatak je da otkriju i prepoznaju „antigene” napadača, te da nakon toga ispuste specijalnu supstancu zvanu histamin, koji služi kao neka vrsta alarma. Taj alarm poput okidača pokreće operacije uz pomoć kojih se detektovani napadač izoluje i uništava. Prvo se prema mestu detekcije usmerava veća količina krvi sa kojom stižu egzekutori, to jest „ubice”. Stoga bi se za bazofile i mastocite moglo reći da pripadaju izviđačkim jedinicama.
Pripadnici onog drugog roda odbrambene armije, stečenog imunog sistema, nazivaju se limfociti. Ta vrsta belih krvnih zrnaca, je podeljena u dve zasebne vrste, označene velikim slovima B i T. Glavna njihova karakteristika je da su osposobljeni da čitaju „antigene” napadača.
Kada B ćelije pročitaju antigen novog napadača, one onda stvaraju takozvana antitela sa kojima ga ili „ubijaju” ili markiraju kao „problem”, kako bi se s njim obračunale druge formacije odbrambenih snaga. Svaka vrsta antitela ima svoje globuline sa kojima poput ključa otključava proteine u patogenim mikrobima napadačima i tako ih uništava. Da bi se i lingvistički potvrdila takva uloga globulina njihovom imenu je dodat prefiks „imuno”, tako da je puno ime tog ubojitog glavnog oružja odbrembenih snaga, imunoglobulin, i proizvodi se u pet varijanti, kako bi se pokrio čitav spektar mogućih napadača.
Oni pripadnici odbrambene armije, zvane stečeni imuni sistem, koji u svom imenu imaju slovo T, takozvani T limfociti, se nakon stvaranja u koštanoj srži prebacuju u maleni organ, zvani timus, smešten iza grudne kosti. Tu sazrevaju i stiču sposobnost razlikovanja antigena pojedinih vrsta agresora, ali i sposobnost da ne napadaju sopstvena tkiva i zdrave ćelije. Stoga bi se moglo reći da timus predstavlja kasarnu, ili specijalni centar za obučavanje pojedinih rodova odbrambene vojske.
Tako obučene, čim detektuju strane ćelije, to jest agresore, T ćelije ih napadaju. Ali, glavnu ulogu u eliminaciji neprijateljskih vojnika, igraju elitne T ćelije. One bi se mogle nazvati komandosima, ili „ubicama”. Dakle, kao što se vidi, ne može se bez ubica. A kako bi moglo kada se radi o ratu. One za to koriste posebnu vrstu oružja, takozvane citokine, koji su višenamenski i prilično sofisticiranog dejstva, tako da ni onima koji su ih izmislili i sa njima naoružali elitne odbrambene jedinice nije verovatno najjasnije šta su sve sposobni da urade i koja im je krajnja svrha. Zbog takve ubojitosti „T-ubice” su mnogo efikasnije od njihovih saboraca „ubica” iz redova „urođenika”.
Nesumljivo najveću genijalnost imunog sistema, i to onog stečenog, predstavlja sposobnost memorisanja. Možda će se neko i razboleti kada se njegov imuni sistem prvi puta sretne sa nekim antigenom, ali sledeći puta kada se pojavi neki mikrob sa tim istim antigenom nema šanse da ponovo oboli, jer je taj antigen memorisan i njegov nosilac će biti po brzom postupku eliminisan. Kako bi se reklo, „jadna mu majka”, bolje da se jadnik nije ni pojavljivao.
Ali ima u tom čudu zvanom imuni sistem još jedna, možda i veća genijalnost, a to je takozvani sistem komplemenata. Taj sistem sačinjava grupa od najmanje 30 proteina, koji rade u kaskadama, tako što jedan pokreće onog iza njega, a taj opet onog iza sebe i tako sve do poslednjeg. Njihova uloga je da na taj način organizovani i sinhronizovani pomažu antitelima u eliminaciji patogena, direktno ih ubijajući, ili ako ih nema dovoljno, onda ih obeležavaju, kako bi olakšali posao rezervnim snagama kada stignu iz pozadine da ih lako prepoznaju i unište.
Kao što se vidi, savremena medicina je svojim imunološkom teorijama uspostavila savršenu paralelu između onoga što se događa u ljudskom organizmu i onoga što se dešava u svetu koji ga okružuje. Za opisivanje ta dva sveta koriste se iste reči: napad, odbrana, ubice, neprijatelji, uništavanje, proždiranje. Nigde ni traga od harmonije, koja bi kao kosmički princip trebala da vlada kako u prirodi, tako i u ljudskim telima.
A šta je o svemu tome mislio doktor Gerd Hamer?
Ako se prilikom ovog pokušaja da se rekonstruiše i slikovito prikaže način na koji funkcioniše takozvani humani imuni sistem potkrala poneka greška ili nepreciznost, to ne bi trebalo da se uzme previše ozbiljno, jer i samu teoriju imunog sistema ne treba uzimati za ozbiljno, ukoliko se prihvati ono što je o njoj govorio doktor Gerd Hamer. Da ste ga, dok je bio živ, upitali šta misli o teoriji imunog sistema, on bi odgovorio kratko da nema o tome šta da misli, jer nešto što medicina naziva imunim sistemom uopšte ne postoji.
U prvih 2,5 milijarde njenog postojanja planetu Zemlju su od živih bića naseljavali jedino mikrobi. Nakon toga postepeno su se stvarale složenije životne forme, koje danas nazivamo biljkama, životinjama i ljudima. Procenjuje se da je broj mikroba, koji nastanjuju ljudsko telo i žive u zajednici koja se naziva mikrobioma, četiri puta veći od broja ćelija tog tela. Zahvaljujući njihovom simbiotskom odnosu sa ljudskim organizmom i vitalnoj ulozi koju igraju u održavanju njegovih tkiva i organa, mikrobi su neophodni za održavanje ne samo ljudskih života, nego i života bilo kog organizma koji nastanjuju.
Prema vladajućoj medicinskoj dogmi, da bi se zaštitili od opasnog uticaja patogenih mikroba potrebno je vlastito telo i okolinu u kojoj se živi održavati sterilnim, to jest očišćenim od svih vrsta mikroba. Medicina također smatra da je placenta u kojoj boravi fetus potpuno sterilna, tako da novorođena beba, nakon 9 meseci boravka u sterilnoj materici, dolazi na svet potpuno čista, bez ikakvih mikroba. Međutim, najnovija istraživanja su otkrila da je sredina u kojoj fetus provodi vreme pre rođenja itekako bogata raznim vrstama bakterija. I ne samo to, tuberkulozna mikobakterija, koja igra veoma važnu ulogu u nekim biološkim procesima u organizmu, je pronađena u majčinom mleku.
Teorija da su neke bolesti uzrokovane patogenim mikrobima predstavlja jednu od najvažnijih doktrina moderne medicine, koja se zasniva na činjenici da su određene vrste mikroba prisutne u blizini takozvanih „obolelih” organa ili tkiva. Tako da se simptomi kao što su otok, groznica, zapaljenje, gnoj i bol pripisuju delovanju mikroba, koji se shodno tome smatraju uzročnicima takozvanih „infektivnih bolesti”. Na tome se zasniva medicinska paradigma da uvećavanje broja mikroba iznad normalnih vrednosti predstavlja dokaz „virulentnih infekcija”.
dok Hamerova medicina tvrdi da je to dobar znak da je proces izlečenja u toku
Prema principima Hamerove Nove nemačke medicine takozvane „infektivne bolesti” se javljaju u drugom delu sprovođenja Specijalnog biološkog programa u kojem organizam koristi mikrobe za optimizaciju završne faze oporavka, to jest izlečenja. Za obavljanje svojih biološki programiramih aktivnosti ti mikrobi zahtevaju toplu sredinu, pa se zbog toga javlja zapaljenje i groznica, čija posledica je porast telesne temperature. Mikrobi također zahtevaju kiselu sredinu. A sve se to postiže prelaskom organizma u takozvano vagotonično stanje u kojem se krvni sudovi šire, što kao posledicu ima i povećanje temperature tela. Stoga izbijanje „infekcije” nije uzrokovano poremećajem pH faktora usled pogrešne ishrane ili dejstvom mikroba, već predstavlja programiranu tranziciju iz aktivne konfliktne faze u fazu izlečenja.
Mikrobi su u suštini endemski i žive u potpunoj harmoniji sa organizmima ekološkog miljea u kojem obitavaju i razvijaju se milionima godina. Hamerova medicina ima objašnjenje za simptome, koji se mogu pojaviti kod osoba na putovanjima, naročito kroz tropske krajeve, a koji nastaju usled susreta tela sa novim nepoznatim mikrobima. Ti simptomi ne predstavljaju „bolest”, za koju konvencionalna medicina smatra da je uzrokovana novim zaraznim mikrobima, već znak da je u toku proces izlečenja poremećaja uzrokovanog konfliktom, koji je ta osoba imala tokom boravka u stranoj zemlji. Organizam će koristiti te mikrobe za lečenje pogođenog organa, ali pošto nije naviknut na te nove mikrobe, simptomi tokom procesa izlečenja mogu ponekad biti izraženiji nego obično. Zvanična medicina od toga pravi veliki problem, zastrašujući te putnike da se čuvaju tih opasnih „egzotičnih mikroorganizama”, izmišljajući čak i vakcine, kao zaštitu protiv njih, koje putnici moraju da prime pre polaska na putovanje.
Ono što je najvažnije u tom Hamerovom konceptu je da je rad mikroba u organizmu dirigovan iz mozga i da je ontogenetski povezan sa embrionskim slojevima zametka, što znači da organi i tkiva povezani sa određenim embrionskim slojem imaju svoju vrstu mikroba koja se angažuje u procesu izlečenja poremećaja izazvanih određenim konfliktima. Različite vrste mikroba su specijalizovane za određene operacije u tom procesu. Tako gljivice i mikobaterije učestvuju u razgradnji i čišćenju ćelija i ostalih materija nakon što je završena aktivna faza procesa tokom rešavanja konflikta. Dok je uloga bakterija da regenerišu oštećenja u tkivima.
Gljivice i mikobakterije su prisutne u krvi pre takozvane „infekcije”, ili završnog procesa izlečenja, kako ga je nazivao Hamer, da bi bili spremni za akciju kada taj proces započne. Ukoliko ona prva aktivna faza traje duže, stvaraju se tumori i kanceri, koje gljivice i mikobakterije razgrađuju i uklanjaju, pa se stoga nazivaju „mikro-hirurzima”. Ono što je posebno interesantno je da neke od mikobakterija, kao što je tuberkulozna bakterija, ukoliko se unesu u organizam preko usta ili disanjem, one se deponuju dok ne dođe vreme da se kao „hirurzi” uključe u proces razgradnje i uklanjanja viška materijala.
Taj višak se uklanja iz organizma preko creva, bubrega i pluća, ali i preko znoja tokom onih noćnih preznojavanja. Ukoliko je faza izlečenja intenzivna ta preznojavanja mogu biti prekomerna i praćena groznicom. Dakle, simptomi koje zvanična medicina tumači kao posledicu infekcija uzrokovanih dejstvom patogenih mikroba, Hamerova medicina smatra dobrim znakom da je proces izlečenja u toku.
A što se tiče bakterija, čija je uloga da regenerišu tkiva oštećena u aktivnoj fazi razrešenja konflikta, njih ima više vrsta, od kojih je svaka zadužena za različite organe i tkiva. Bakterija zvana stafilokoka je zadužena za rekonstrukciju koštanog tkiva, streptokoka regeneriše nekrotizovano tkivo jajnika i učestvuje u saniranju oštećenja u grlu, pneumokoka obnavlja bronhije, gonokoka je odgovorna za urogenitalni trakt, a bakterija zvana helikobakter pilori radi na popravci oštećenja u stomaku. Treba napomenuti da se bakterije angažuju u regeneraciji tkiva samo u slučaju da oštećenja sežu duboko u tkivo. Ako su oštećenja neznatna saniranje se vrši bez bakterija.
Sukob dve suprostavljene teorije o ulozi bakterija u ljudskom životu se na najslikovitiji način može sagledati posmatrajući sanitarne procedure u bolnicama, gde medicinsko osoblje steriliše ruke i svu opremu koju koriste tako da ne dozvoljavaju da potrebne i korisne bakterije uđu u tela bolesnika i tamo učestvuju u opisanim procesima izlečenja, prema tumačenju Hamerove medicine. Ali, još interesantniji je slučaj sa bakterijom Staphylococcus aureus, poznatijom po imenu zlatna stafilokoka, koja je stekla imunitet na jednu vrstu antibiotika iz porodice penicilina, tako da zvanična medicina ne poseduje oružje za borbu protiv nje, što medicinsko osoblje drži u stalnom strahu od izbijanja i širenja opasnih „zaraznih infekcija”. Međutim, ta okolnost je, prema tumačenju Hamerove medicine, dobro došla mnogim pacijentima, kojima zlatna stafilokoka pomaže u procesu izlečenja.
Inače, upotreba antibiotika u takozvanom lečenju zapaljenja i infekcija predstavlja ne samo jednu od najvećih zabluda savremene medicine, već ljudskim organizmima itekako otežava procese izlečenja, ubijajući bakterije, čija uloga u tim procesima je veoma važna. Stoga se ne retko dešava da se u nekim delovima tela razviju benigni tumori i polipi i to baš zbog nedostatka bakterija potrebnih za njihovu razgradnju i uklanjanje, koje su uništene antibioticima. Tako da je ponekad za uklanjanje tih tumora i polipa potrebno angažovati one prave hirurge, što čitavu proceduru čini ne samo rizičnijom, nego i mnogo skupljom u odnosu na onaj prirodni način uklanjanja uz pomoć bakterijskih mikro-hirurga.
Važno je još napomenuti da su nezavisna istraživanja pokazala da je nakon samo jedne terapije antibioticima organizmu potrebno godinu dana da obnovi mikrobiomu, to jest ponovo stvori sve potrebne bakterije.
Prema Hamerovoj medicini uloga onih belih krvnih ćelija leukocita i limfocita, od kojih je zvanična medicina napravila nemilosrdne ratnike, je da pomažu mikrobima u njihovom radu na izlečenju. Zavedena lažnim slikama „biološkog rata”, koji se vodi u ljudskim organizmima, koje je sama konstruisala, zvanična medicina interpretira porast broja belih krvnih zrnaca – „ćelija ubica”, kao imuni odgovor, sa ciljem da se unište napadači, to jest, da se bori protiv „infekcije”. Dok oni globulini bez prefiksa „imuno” ne predstavljaju oružje za detekciju i uništavanje bakterija, već supstancu koju te bakterije u saradnji sa leukocitima i limfocitima koriste za popravku oštećenih tkiva. Na sličan način izmišljanje takozvanih „autoimunih bolesti”, u kojima imuni sistem napada sopstveno tkivo, pokazuje u kolikoj meri je zvanična nauka zaslepljena vlastitim pogrešnim verovanjima i dogmama.
Epilog
Ako bi se svrha predočenog teksta trebalo da svede na opredeljivanje između dva tumačenja uloge bakterija u ljudskim organizmima, onda bi se taj zadatak na prvi pogled mogao učiniti izuzetno teškim, jer su ta dva tumačenja dijametralno suprotna, praktično se međusobno isključujući. Međutim, uzimajući u obzir da je tumačenje konvencionalne medicine na prilično prostački način militarizovano i „politizovano”, kao što je navedeno na samom početku ove priče, onda to opredeljivanje možda i ne bi trebalo da bude tako teško, pogotovu ako se uzme u obzir da Hamerov pristup umesto ratobornosti, kao osnovni princip nudi kooperaciju i simbiozu, što bi na daleko realniji način moglo da predstavlja sliku svega onoga što se događa ne samo u prirodi, nego i u čitavom kosmosu.
Ukoliko se, posmatrani u tom svetlu, mikrobi shvate kao deo jednog harmoničnog sistema u kojem ne postoji nikakva borba, a shodno tome ni potreba da se neko od nekoga brani, onda medicinska akademska konstrukcija „imunog sistema”, zamišljenog kao „odbrambeni sistem”, postaje potpuno besmislena, kao što gubi bilo kakav smisao i sama reč „infekcija”.
Onda bi se na osnovu toga teorija „imunog sistema” mogla čak smatrati i „teorijom zavere”, pod kojom se, prema Vikipediji, podrazumeva pokušaj objašnjenja nekog događaja ili situacije delovanjem nekih stranih zlih i moćnih aktera, najčešće sa političkom motivacijom, a koje je zasnovano na predrasudama ili nedostatku dokaza. A to je sve više nego očigledno u slučaju teorije da mikrobi, na čelu sa bakterijama, predstavljaju zloćudnu pretnju ljudskim organizmima, u kojima se naslućuju oni zli i moćni akteri. Kao što je također očigledno da ta teorija ne samo da nije nikada dokazana, nego da predstavlja običnu dogmu, što je mnogo više od predrasude.
Dok su se one klasične teorije zavera uglavnom pokazale kao tačne, to jest, uklanjanjem iz njihovog naziva reči „teorija”, pretvorene su u prave zavere, dotle je ovu medicinsku zaveru o postojanju imunog sistema veoma teško dokazati da je tačna, ukoliko se prihvati tvrdnja doktora Gerda Hamera da „ništa u prirodi nije besmisleno, maligno ili bolesno.”
