„Svako jutro pomenem imena ljudi koje volim, a spisak je dug. To je kao kada dozivate “savez duša”, tj. ogromnu energiju… Volim svoju porodicu, studente u tri zemlje sveta, i životinje koje imam“,kaže Mila Nikolić Alečković u iskrenoj ispovesti za TREĆE DOBA koju je zabeležila Nevenka Stojčević.
Verujem da je energija dragih i nestalih ljudi tu oko nas, da se nigde ne gubi. Naša čula vide samo mali deo stvarnosti
U detinjstvu moj brat i ja smo, pored roditelja, bili vezani za tri osobe koje su za nas predstavljale ceo svet. Pre svih za Desanku Maksimović od koje je majka bila nerazdvojna i koja mi je dala ime, rekavši, znajući za ruski koren moga oca: neka bude ime koje je i srpsko i rusko u isto vreme! Drugi lik je bio Branko Ćopić, majčin i očev kum, koji se igrao sa nama i zasmejavao nas. A treći je bio jedan visoki ćutljiv gospodin koga sam viđala u Udruženju književnika gde je mama bila potpredsednik (kasnije i predsednik), tada već sedi, Ivo Andrić, za mene jako otmen i tajanstveni čika!
Velikim delom detinjstvo smo provodili u Rusiji. Majka je imala knjige za decu prevedene na ruski jezik, a pošto rublja tada van Rusije nije ništa vredela, oni bi joj umesto honorara dali letovanje na Krimu. Tata bi samo rekao: Pozdravite moju Rusiju! Mnogo puta smo bili u Jalti na Crnom moru i to je najlepše vreme čitavog mog života, iako je vezano za doba dugačkih redova, i siromaštva. Pamtim da su mi se drugovi u školskom razredu, u to vreme razvoda od Sovjetske Rusije gde smo mi kobajagi bili “zapad”, smejali što sam letovala u SSSR-u, dok su oni išli po Evropi. Iako nas je dala u srpsko-francusko obdanište (meni je francuski jezik već tada bio kao maternji) , majka je insistirala da idemo u Rusiju, jer smo tamo imali rodbinu. Kada bih se uplakana vratila iz škole, samo bi mi mirno rekla: Nemoj da plačeš Miko, shvatićeš jednog dana koliko je vredelo tvoje detinjstvo na Krimu… I danas, kada se toga setim, isplačem se.
Majka je u to vreme verovala u “bratstvo i jedinstvo”, a moj otac, iskreno rečeno, nije. Otac Sava, rođen na Svetog Savu, koji je bio iz jako pobožne srpske porodice završio je Akademiju arhitekture i slikarstva u Zagrebu kao jedan od retko darovitih u klasi, ali su njegovu sestru Vidu kasnije uhvatile i na komade iskasapile ustaše u Staroj Gradiški. On se od toga nikada nije oporavio i to se jako oseća u prvoj fazi njegovog slikarstva. Tata je posle Drugog svetskog rata živeo u nekoj vrsti opozicije, sve vreme ponavljajući da “Jasenovac nije oslobođen ni 1945.” I to je , takođe, obeležilo moje detinjstvo, jer se sećam kako ga je mama u to vreme “pokrivala”.
Bila sam melanholično dete sa “separacionim strahom”, tužna svaki put kada bih negde putovala i kada bih napuštala nekoga ili nešto.
Mladost i ljubav u gradu svetlosti
U osamnaestoj godini života otišla sam u Nju Delhi kod majčine prijateljice, indijske pesnikinje Amrite Pritam. Vežbajući u jednom ašramu, dobila sam titulu majstora hata-joge. I dan danas sam majstor, ali pošto znam da naša tradicija ne prihvata takvu meditaciju, svako jutro se molim kao pravoslavna, a predveče radim samo fizički, ali najteži deo joge.
U mom rodnom gradu Beogradu počela sam studije kliničke psihologije i završila ih sa visokim prosekom godinu dana pre svoje generacije, jer sam želela da putujem. Posle boravka na Pensilvanija Univerzitu vratila sam se u Pariz, to je bilo jedino mesto na zapadu gde sam se osećala dobro. I tek tu počinju moje prave studije antropološke psihijatrije i filosofije.
Pariz je grad moje mladosti jer sam se tu prvi put srećno zaljubila, sve drugo su bili promašaji. Moj prvi “nevenčani prijatelj” bio je Rus iz emigracije koga i dan danas viđam, a on živi sa sinom Milanom.
U Parizu sam počela da razmišljam ko sam i šta sam i vratila se svom arhetipu. Nikada nisam prihvatala svet u kome sve zavisi od novca, jer je to začarani krug: prljav novac može sve da korumpira. Sećam se da smo i brat i ja kao mali uvek plakali kada bismo videli prosjaka na ulici.
Jedno vreme, kao studentu u Parizu, stipendija mi je istekla i nisam imala skoro ništa. Jela sam svaki drugi dan, ili sam pila samo mleko. I pored velike francuske kulture, osetila sam šta znači taj svet surovog kapitalizma koji vas za tren izbriše čim ispadnete iz ritma. Tada sam prošla kroz zaista tešku fazu, ali moja majka je bila, kako mi kažemo, jako prozorljiva, pozvala me je jednog dana telefonom. Očajno sam joj rekla: mama, vraćam se, dosta mi je svega, ovde sve zavisi samo od novca..”, a ona koja mi je uvek govorila da se vratim u svoju zemlju, tada me je začudila: “Hajde Miko, nešto će se možda lepo desiti…” Verovatno je sanjala. Malo posle toga upoznala sam Iva Bataja i moj se život potpuno promenio. Iv je bio Francuz koji je, čim bi neko dirnuo bilo kog Srbina, odmah pozivao na dvoboj! Iako ima slavne pretke, Iv i danas za sebe kaže da je francuski seljak pravoslavne vere. Preko njega sam upoznala zemlju slavne Orleanke, danas antiglobalističku, hrabru Francusku kojoj pripadaju pukovnik Bario, major Binel i mnogi drugi.
Odbrana mog doktorata na Sorboni pred punom salom 1994. godine trajala je skoro pet sati! Naš Veca Gajić iz crkvenog hora grmeo je hodnicima Sorbone “Mnogaja ljeta!”
Moj svet su duhovnost i stvaralaštvo
Danas živim između tri zemlje, Francuske, Srbije i Rusije (gde imam porodicu). Iza sebe imam nekoliko knjiga, oko 100 stručnih radova, oko 600 političkih analiza i predavanja sve do Pekinga. Nisam zaboravila ni majku ni oca, imam nekoliko svezaka pesama koje ću štampati tek u starosti, nekoliko muzičkih kompozicija i seriju svojih crteža. To je moj dug majci pesniku i ocu slikaru. A psihologiju i medicinu sam možda dužna rođenom majčinom ujaku, nekadašnjem dekanu medicinskog fakulteta prof. Paji Trpincu. Takođe, otac Mileve Marić Ajnštajn, Miloš, je brat moje bake po majci. Ne verujem u definitivnu podelu nauke i umetnosti. U stvari, ja sebe prosto definišem kao stvaraoca, jer se bavim i jednim i drugim.
Pamtim svoje snove i imam hrpu svezaka o njima. Sigurna sam da nismo sami u kosmosu, da ima još mnogo života. Verujem da je energija dragih i nestalih ljudi tu oko nas, da se nigde ne gubi. Naša čula vide samo mali deo stvarnosti. Sebi sam dala zadatak da sprovedem seriju parapsiholoških istraživanja koja sam počela još u Francuskoj. Moja slika sveta je: duhovnost i lečenje stvaralaštvom. Sve je na ovom svetu psihologija. Vlast je samo psihološka, druge nema. Nikoga ne potcenjujem, nijednog vidovitog čoveka, želim to da istražim. Inače, moja matična kuća je Svetsko društvo za psihopatologiju ekspresije i art terapiju sa sedištem u Parizu, a letos sam bila predsednik svetskog Kongresa SIPE, kolege iz sveta ukazale su mi veliko poverenje.
Znam da za ljudima ostaju samo dar, delo i trag. Ne poslanički mandati, nego pesma, slika, muzika, sagrađeni most. Zato se moja emisija na TV Kopernikusu i zove: Besmrtnost i stvaralaštvo sa Milom Alečković .
Svako jutro pomenem imena ljudi koje volim, a spisak je dug. To je kao kada dozivate “savez duša”, tj. ogromnu energiju. Slažem se sa Dostojevskim da čovek u suštini, ako nešto zgreši, uvek sam sebe prvi kazni. Iako sam verujuća, kada posmislim na smrt i nestanak i dalje osećam intenzivnu tugu, a postoje i bele noći kada se dobro isplačem.
Uprkos tome, osećam se kao da imam dvadeset godina. Bog zna koju dušu stavlja u koje telo ! Ne volim lažan luksuz, ni razmetanje, sve što imam u kući, delo je ruku mojih roditelja i mojih: portreti i slike su tatini, knjige su majčine, enterijer moj. Volim svoju porodicu, studente u tri zemlje sveta, i životinje koje imam.
U suštini, jednostavna sam, sportski tip i to ću ostati do kraja života. Ali, čeka me još velika borba i u struci i za Srbiju! U nju tek krećem i metaforički sam je nazvala : “Srbija Mila”!
Za vaš časopis reći ću: Desanka Maksimović je govorila da postoji: prva, druga, treća, četvrta i večna mladost. Znači, imamo još dosta vremena! A moj omiljeni naučnik, koga predajem studentima, otac ruske neurofiziologije, Behtejerev, govorio je prosto: Smerti njet!
