„Свако јутро поменем имена људи које волим, а списак је дуг. То је као када дозивате “савез душа”, тј. огромну енергију… Волим своју породицу, студенте у три земље света, и животиње које имам“,каже Мила Николић Алечковић у искреној исповести за ТРЕЋЕ ДОБА коју је забележила Невенка Стојчевић.
Верујем да је енергија драгих и несталих људи ту око нас, да се нигде не губи. Наша чула виде само мали део стварности
У детињству мој брат и ја смо, поред родитеља, били везани за три особе које су за нас представљале цео свет. Пре свих за Десанку Максимовић од које је мајка била нераздвојна и која ми је дала име, рекавши, знајући за руски корен мога оца: нека буде име које је и српско и руско у исто време! Други лик је био Бранко Ћопић, мајчин и очев кум, који се играо са нама и засмејавао нас. А трећи је био један високи ћутљив господин кога сам виђала у Удружењу књижевника где је мама била потпредседник (касније и председник), тада већ седи, Иво Андрић, за мене јако отмен и тајанствени чика!
Великим делом детињство смо проводили у Русији. Мајка је имала књиге за децу преведене на руски језик, а пошто рубља тада ван Русије није ништа вредела, они би јој уместо хонорара дали летовање на Криму. Тата би само рекао: Поздравите моју Русију! Много пута смо били у Јалти на Црном мору и то је најлепше време читавог мог живота, иако је везано за доба дугачких редова, и сиромаштва. Памтим да су ми се другови у школском разреду, у то време развода од Совјетске Русије где смо ми кобајаги били “запад”, смејали што сам летовала у СССР-у, док су они ишли по Европи. Иако нас је дала у српско-француско обданиште (мени је француски језик већ тада био као матерњи) , мајка је инсистирала да идемо у Русију, јер смо тамо имали родбину. Када бих се уплакана вратила из школе, само би ми мирно рекла: Немој да плачеш Мико, схватићеш једног дана колико је вредело твоје детињство на Криму… И данас, када се тога сетим, исплачем се.
Мајка је у то време веровала у “братство и јединство”, а мој отац, искрено речено, није. Отац Сава, рођен на Светог Саву, који је био из јако побожне српске породице завршио је Академију архитектуре и сликарства у Загребу као један од ретко даровитих у класи, али су његову сестру Виду касније ухватиле и на комаде искасапиле усташе у Старој Градишки. Он се од тога никада није опоравио и то се јако осећа у првој фази његовог сликарства. Тата је после Другог светског рата живео у некој врсти опозиције, све време понављајући да “Јасеновац није ослобођен ни 1945.” И то је , такође, обележило моје детињство, јер се сећам како га је мама у то време “покривала”.
Била сам меланхолично дете са “сепарационим страхом”, тужна сваки пут када бих негде путовала и када бих напуштала некога или нешто.
Младост и љубав у граду светлости
У осамнаестој години живота отишла сам у Њу Делхи код мајчине пријатељице, индијске песникиње Амрите Притам. Вежбајући у једном ашраму, добила сам титулу мајстора хата-јоге. И дан данас сам мајстор, али пошто знам да наша традиција не прихвата такву медитацију, свако јутро се молим као православна, а предвече радим само физички, али најтежи део јоге.
У мом родном граду Београду почела сам студије клиничке психологије и завршила их са високим просеком годину дана пре своје генерације, јер сам желела да путујем. После боравка на Пенсилванија Универзиту вратила сам се у Париз, то је било једино место на западу где сам се осећала добро. И тек ту почињу моје праве студије антрополошке психијатрије и философије.
Париз је град моје младости јер сам се ту први пут срећно заљубила, све друго су били промашаји. Мој први “невенчани пријатељ” био је Рус из емиграције кога и дан данас виђам, а он живи са сином Миланом.
У Паризу сам почела да размишљам ко сам и шта сам и вратила се свом архетипу. Никада нисам прихватала свет у коме све зависи од новца, јер је то зачарани круг: прљав новац може све да корумпира. Сећам се да смо и брат и ја као мали увек плакали када бисмо видели просјака на улици.
Једно време, као студенту у Паризу, стипендија ми је истекла и нисам имала скоро ништа. Јела сам сваки други дан, или сам пила само млеко. И поред велике француске културе, осетила сам шта значи тај свет суровог капитализма који вас за трен избрише чим испаднете из ритма. Тада сам прошла кроз заиста тешку фазу, али моја мајка је била, како ми кажемо, јако прозорљива, позвала ме је једног дана телефоном. Очајно сам јој рекла: мама, враћам се, доста ми је свега, овде све зависи само од новца..”, а она која ми је увек говорила да се вратим у своју земљу, тада ме је зачудила: “Хајде Мико, нешто ће се можда лепо десити…” Вероватно је сањала. Мало после тога упознала сам Ива Батаја и мој се живот потпуно променио. Ив је био Француз који је, чим би неко дирнуо било ког Србина, одмах позивао на двобој! Иако има славне претке, Ив и данас за себе каже да је француски сељак православне вере. Преко њега сам упознала земљу славне Орлеанке, данас антиглобалистичку, храбру Француску којој припадају пуковник Барио, мајор Бинел и многи други.
Одбрана мог доктората на Сорбони пред пуном салом 1994. године трајала је скоро пет сати! Наш Веца Гајић из црквеног хора грмео је ходницима Сорбоне “Многаја љета!”
Мој свет су духовност и стваралаштво
Данас живим између три земље, Француске, Србије и Русије (где имам породицу). Иза себе имам неколико књига, око 100 стручних радова, око 600 политичких анализа и предавања све до Пекинга. Нисам заборавила ни мајку ни оца, имам неколико свезака песама које ћу штампати тек у старости, неколико музичких композиција и серију својих цртежа. То је мој дуг мајци песнику и оцу сликару. А психологију и медицину сам можда дужна рођеном мајчином ујаку, некадашњем декану медицинског факултета проф. Паји Трпинцу. Такође, отац Милеве Марић Ајнштајн, Милош, је брат моје баке по мајци. Не верујем у дефинитивну поделу науке и уметности. У ствари, ја себе просто дефинишем као ствараоца, јер се бавим и једним и другим.
Памтим своје снове и имам хрпу свезака о њима. Сигурна сам да нисмо сами у космосу, да има још много живота. Верујем да је енергија драгих и несталих људи ту око нас, да се нигде не губи. Наша чула виде само мали део стварности. Себи сам дала задатак да спроведем серију парапсихолошких истраживања која сам почела још у Француској. Моја слика света је: духовност и лечење стваралаштвом. Све је на овом свету психологија. Власт је само психолошка, друге нема. Никога не потцењујем, ниједног видовитог човека, желим то да истражим. Иначе, моја матична кућа је Светско друштво за психопатологију експресије и арт терапију са седиштем у Паризу, а летос сам била председник светског Конгреса СИПЕ, колеге из света указале су ми велико поверење.
Знам да за људима остају само дар, дело и траг. Не посланички мандати, него песма, слика, музика, саграђени мост. Зато се моја емисија на ТВ Коперникусу и зове: Бесмртност и стваралаштво са Милом Алечковић .
Свако јутро поменем имена људи које волим, а списак је дуг. То је као када дозивате “савез душа”, тј. огромну енергију. Слажем се са Достојевским да човек у суштини, ако нешто згреши, увек сам себе први казни. Иако сам верујућа, када посмислим на смрт и нестанак и даље осећам интензивну тугу, а постоје и беле ноћи када се добро исплачем.
Упркос томе, осећам се као да имам двадесет година. Бог зна коју душу ставља у које тело ! Не волим лажан луксуз, ни разметање, све што имам у кући, дело је руку мојих родитеља и мојих: портрети и слике су татини, књиге су мајчине, ентеријер мој. Волим своју породицу, студенте у три земље света, и животиње које имам.
У суштини, једноставна сам, спортски тип и то ћу остати до краја живота. Али, чека ме још велика борба и у струци и за Србију! У њу тек крећем и метафорички сам је назвала : “Србија Мила”!
За ваш часопис рећи ћу: Десанка Максимовић је говорила да постоји: прва, друга, трећа, четврта и вечна младост. Значи, имамо још доста времена! А мој омиљени научник, кога предајем студентима, отац руске неурофизиологије, Бехтејерев, говорио је просто: Смерти њет!
