Foto: ST/Dragan Kadić
“Слобода је пре свега и више од свега, каркатер. Карактер који се не мења и који издржава до тренутка када се из саопштеног упозорења неминовно претвара у истину о себи, како год да се деси и удеси.“
Припремио: М.Антонић:
Судбина или „ударци“ са свих страна у последње време, појачано нам усмеравају мисли ка слободи (баш тако и треба јер кад то за нас Србе слобода није била узвишени циљ). Тако је било и синоћ, на представљању новог романа „Мандат“ Ђорђа Д. Сибиновића. Мала сала Коларчеве задужбине у Београду изгледала је величанствено-као ретко кад била је пуна а сви као један. Мисли су им биле уткане у размишљање о судбини слободе.
Зато је ова Беседа на Коларцу увелико подсетила на ранији златни сјај оваквих дешавања и увелико „имала другу боју, мирис и функцију од осталих представљања дела неког писца“како ју је и најавио модератор глумац Драган Вујић.
Из порука саговорницка Ладиславе Гордић Петковић, (говорим о роману који нас води кроз две судбине и два времена), Бошка Сувајџића(акцентовање најхеројскијег доба наше историје, доба рађања нововековне српске државе) и Петра Арбутине(Храбри војвода и интелектуалац доживео је типичну српску историјску судбину – духовитост су му оспоравали, а јунаштво кажњавали. То је усуд који траје) јасно је откуд то да на једној промоцији романа нема места за седење, те да никад толико младих људи каолико овом приликом.
Посебно овог пута указујем на Беседу аутора:
„Слобода није само нагон. Као одлучујући садржалац генеричког бића, она остаје изван редовног дејства без ангажовања свих његових саставних елемената. Дакле, слобода је оно што се о њој може рећи из свих позиција које јединка заузима у фантастичном распону постојања. Слобода посебно није вредност ако остане у идеологемама бедних прогласа који позивају на њено освајање рачунајући са неминовношћу да најбољи остану у предању прећутани, а да добробити њезине уживају бедници и њихови следбеници. Тако посматрано, гледано очима јединке, слобода је пре свега и више од свега, каркатер. Карактер који се не мења и који издржава до тренутка када се из саопштеног упозорења неминовно претвара у истину о себи, како год да се деси и удеси.
Ка слободи, после вековног ропства, род о коме приповеда роман Мандат, кренуо је симболички утврђен у пројаву карактера гласом Станоја Главаша који се спонтано и несвесно надовезао на стих у којем предак очајава победу јер је над бољим од себе задобијена и наставља језиком развоја тог карактера да његов избор, иако, како би се данас рекло, „демократски“, није народној ползи намењен јер од њега бољег има, и да свој избор бољем од себе уступа уз обећање да ће га следити и исти бити због чега је и изабран. Шта се иза тога догодило када је слободу прогласио човек са младежом, турбаном и џаком о рамену пуним главе онога коме је вођство уступљено? Како је сласт туђих узуса засенила одјек епског надовезивања, због чега је менталитет поробљивача победио карактер слободарства и како је до данас опстао као знатнија и претежнија одлука да у слободи пропаднемо као што у ропству нисмо?
Мандат рачуна са митским надовезивањем када причу отпочиње, сасвим пристрасно и без довољно убедљивости, са младићима који без икакве дилеме ризикују живот ради ланета а своју зрелост дочекују харањем родне куће, такође без довољно убедљивих образложења, са становиша књижевног поступка, сасвим неуспелог преокрета који сиже чини веома проблематичним а ликове гротескно употребљеним за функцију поенте. Мандат пише човек који је знао да буде храбар до поноса и бедан до гађења. Мандат траје, изгледа, никад чвршћи у свом бесмислу немогућности да се све оно што се бистро види и још јасније чује, напусти, да усвојени менталитет кабадахилука, удвориштва, цинкарења и издајства једном и заувек буде са гађењем одбачен, презрен и напуштен и да се врати карактеру чојства и узорности! Боже мили, чуда великога…“
Дакле, сви демони позиције удружени са дизајном епохе, досољени методологијом унакажених појмова попуњавају наш Мандат лутања и саплитања до страха да се повежемо са једноставним језгром људскости, да без великог труда и напора поставимо устав безумљу и притиску глупости и бесмисла и упитамо се ко нам је дражи: они који су за нас и због нас изгинулу (као што су момци били спремни због ланета), или они коју су нас убијали и који нас убијају и говоре нам да без њих не можемо (као исти момци који су обучавани у Будимпешти). „Веома се растужио када је схватио да је разлика између њега који ствара дело и слобоно изабраног предмета о којем дело сведочи, дакле, између њега и Молера, једино у томе што је Молеров живот завршен, а његов тек почиње. Све друго у минулом, у трајућем и у вечном животу, било је исто“. Почео сам да пишем Мандат убеђен да ћу бар у пољу књижевности разрешити ту дилему а сада говорим као покајник који се послужио дозвољеним методама ради суштинског одустанка од слободно изабране теме. Имам потребу да се извињавам више него да вас позивам да га прочитате. Али, није ми жао. И када сам чинио лоше ствари, над амбисом преко жице из конформизма покушавао да пребегнем у опортунизам, у мом срцу увек су једнако били Марко, Станоје и Молер. Милош, никада. Читајте Мандат! Хвала Вам!“
Препопручуијем ,прочитајте:
https://www.republika.rs/zabava/kultura/534954/djordje-d-sibinovic-knjiga-mandat
Запажем и слободан сам да кажем да су овом представљању присуствовали управо они који су прочитали овај роман. Дошли су, ово вече, дошли да потврде и провере своје утиске и мисли да ли их воде у правом ускусу слободе. Јер роман Мандат наводи на тај укус зато ретко кога оставља равнодушним. Они који га још нису прочитали очигелдно нестрпљиви су, а они који јесу осећају потребу да га подрже . Можда би хтели још таквих романа!
