„Звучи луцкасто: Дарел је записао да Крф никада није запоседнут зато што би освајачи по сидрењу одмах заспали. Баш као ми. Не сећам се да сам икада спавао као овде, на Крфу. Као да се ни броду не плови“, говорио је Драганче себи у браду, покушавајући да прекине мучну тишину.
„Могуће, једни су заспивали а остале је „откидала“ глава. Не могу да поднесем бол. Молим те да размислимо о повратку“, тихо је узвратила Смиљана.
Бродица је рашивала површину тиркизне воде и невидљивом подршком мимоилазила једрилице ка једва приметном месту на доку. Смиљана је главу селила кроз дланове, њихала тело као клатно неисправног зидног сата и опорим уздасима додавала ритам пристајању. Драганче је управљао витким трупом као да је израстао из његових ребара и контролисао сваки детаљ захтевне вештине кормиларења.
Први пут је погледао Смиљану као да му је живот озбиљно угрожен. Пре него што је прамац додирнуо понтон, без плана и намере, изненада је изговорио: „Ти знаш да ћу ти сапасити живот ако буде потребно“.
„Знам“, узвратила је уплашена жена.
Скенер и магнетна резонанца обзнанили су суморне прилике у Смиљанином организму. Подмуклост немилосрдног убице ступа без најаве, пуна стрпљења да прикрије црне трагове све док победа више не може да буде осујећена или бар одложена. Тада се јавља, уобичајеним болом који лаже да личи на неки претходни и отвара драму у којој поента прескаче фабулу.
Зрачење. Повраћање. Мрцварење. Опраштање.
Драганче је извео Смиљану из болнице у којој за њу више није било протокола. Сместио је у малу собу са једним креветом испод прозора да би му било лакше да је послужује. Сталак за инфузију са морфијумом поставио је између кревета и зида да би контрола протока течности била доступнија. Одмах, изнад њене клонуле главе. Држао је за руку. Причао јој је њихов живот као причу: без улепшавања. Прво, како га је „одјавила“ зато што је сваког дана био мртав пијан. Како га је спасила пошасти. Како су први пут једрили на меденом месецу по Дунаву код Бешке и насукали се на пешчани спруд тик уз крдо мангулица. Како су у Прагу два пута вештачку оплодњу окончали природним губитком. Удварао јој се. Заклињао се на верност до гроба. Плакао.
Помагао је патронажној сестри да је подигне и пресвуче. По налогу редовне гошће направо је раствор соде бикарбоне у чаши хладне воде и спустио га на ормарић поред кревета. Сестра је покушала да Смиљани опере усне и да јој испере усну дупљу. Било је тешко. Вода се сливала низ млохаве образине. Плитким каналима испуцале усне упијале су тек неколико капи. Смиљана је изненада отворила уста. Течност је неконтролисано јурнула низ ждрело. Смиљана је почела да се гуши. Драганче је отео њено обамрло тело из руку патронажне сестре и као на испиту за скипера, окренуо Смиљану на страну, једном руком задржао њено тело између површине кревета и пода а другом руком је ударао високо по леђима. Вода је излетела из грла болеснице као грумен који се одломио од слапа водопада.
„Спасли сте јој живот“, изговорила је избезумљена патронажна сестра.
