Foto: ST/Dragan Kadić
“Sloboda je pre svega i više od svega, karkater. Karakter koji se ne menja i koji izdržava do trenutka kada se iz saopštenog upozorenja neminovno pretvara u istinu o sebi, kako god da se desi i udesi.“
Pripremio: M.Antonić:
Sudbina ili „udarci“ sa svih strana u poslednje vreme, pojačano nam usmeravaju misli ka slobodi (baš tako i treba jer kad to za nas Srbe sloboda nije bila uzvišeni cilj). Tako je bilo i sinoć, na predstavljanju novog romana „Mandat“ Đorđa D. Sibinovića. Mala sala Kolarčeve zadužbine u Beogradu izgledala je veličanstveno-kao retko kad bila je puna a svi kao jedan. Misli su im bile utkane u razmišljanje o sudbini slobode.
Zato je ova Beseda na Kolarcu uveliko podsetila na raniji zlatni sjaj ovakvih dešavanja i uveliko „imala drugu boju, miris i funkciju od ostalih predstavljanja dela nekog pisca“kako ju je i najavio moderator glumac Dragan Vujić.
Iz poruka sagovornicka Ladislave Gordić Petković, (govorim o romanu koji nas vodi kroz dve sudbine i dva vremena), Boška Suvajdžića(akcentovanje najherojskijeg doba naše istorije, doba rađanja novovekovne srpske države) i Petra Arbutine(Hrabri vojvoda i intelektualac doživeo je tipičnu srpsku istorijsku sudbinu – duhovitost su mu osporavali, a junaštvo kažnjavali. To je usud koji traje) jasno je otkud to da na jednoj promociji romana nema mesta za sedenje, te da nikad toliko mladih ljudi kaoliko ovom prilikom.
Posebno ovog puta ukazujem na Besedu autora:
„Sloboda nije samo nagon. Kao odlučujući sadržalac generičkog bića, ona ostaje izvan redovnog dejstva bez angažovanja svih njegovih sastavnih elemenata. Dakle, sloboda je ono što se o njoj može reći iz svih pozicija koje jedinka zauzima u fantastičnom rasponu postojanja. Sloboda posebno nije vrednost ako ostane u ideologemama bednih proglasa koji pozivaju na njeno osvajanje računajući sa neminovnošću da najbolji ostanu u predanju prećutani, a da dobrobiti njezine uživaju bednici i njihovi sledbenici. Tako posmatrano, gledano očima jedinke, sloboda je pre svega i više od svega, karkater. Karakter koji se ne menja i koji izdržava do trenutka kada se iz saopštenog upozorenja neminovno pretvara u istinu o sebi, kako god da se desi i udesi.
Ka slobodi, posle vekovnog ropstva, rod o kome pripoveda roman Mandat, krenuo je simbolički utvrđen u projavu karaktera glasom Stanoja Glavaša koji se spontano i nesvesno nadovezao na stih u kojem predak očajava pobedu jer je nad boljim od sebe zadobijena i nastavlja jezikom razvoja tog karaktera da njegov izbor, iako, kako bi se danas reklo, „demokratski“, nije narodnoj polzi namenjen jer od njega boljeg ima, i da svoj izbor boljem od sebe ustupa uz obećanje da će ga slediti i isti biti zbog čega je i izabran. Šta se iza toga dogodilo kada je slobodu proglasio čovek sa mladežom, turbanom i džakom o ramenu punim glave onoga kome je vođstvo ustupljeno? Kako je slast tuđih uzusa zasenila odjek epskog nadovezivanja, zbog čega je mentalitet porobljivača pobedio karakter slobodarstva i kako je do danas opstao kao znatnija i pretežnija odluka da u slobodi propadnemo kao što u ropstvu nismo?
Mandat računa sa mitskim nadovezivanjem kada priču otpočinje, sasvim pristrasno i bez dovoljno ubedljivosti, sa mladićima koji bez ikakve dileme rizikuju život radi laneta a svoju zrelost dočekuju haranjem rodne kuće, takođe bez dovoljno ubedljivih obrazloženja, sa stanoviša književnog postupka, sasvim neuspelog preokreta koji siže čini veoma problematičnim a likove groteskno upotrebljenim za funkciju poente. Mandat piše čovek koji je znao da bude hrabar do ponosa i bedan do gađenja. Mandat traje, izgleda, nikad čvršći u svom besmislu nemogućnosti da se sve ono što se bistro vidi i još jasnije čuje, napusti, da usvojeni mentalitet kabadahiluka, udvorištva, cinkarenja i izdajstva jednom i zauvek bude sa gađenjem odbačen, prezren i napušten i da se vrati karakteru čojstva i uzornosti! Bože mili, čuda velikoga…“
Dakle, svi demoni pozicije udruženi sa dizajnom epohe, dosoljeni metodologijom unakaženih pojmova popunjavaju naš Mandat lutanja i saplitanja do straha da se povežemo sa jednostavnim jezgrom ljudskosti, da bez velikog truda i napora postavimo ustav bezumlju i pritisku gluposti i besmisla i upitamo se ko nam je draži: oni koji su za nas i zbog nas izginulu (kao što su momci bili spremni zbog laneta), ili oni koju su nas ubijali i koji nas ubijaju i govore nam da bez njih ne možemo (kao isti momci koji su obučavani u Budimpešti). „Veoma se rastužio kada je shvatio da je razlika između njega koji stvara delo i slobono izabranog predmeta o kojem delo svedoči, dakle, između njega i Molera, jedino u tome što je Molerov život završen, a njegov tek počinje. Sve drugo u minulom, u trajućem i u večnom životu, bilo je isto“. Počeo sam da pišem Mandat ubeđen da ću bar u polju književnosti razrešiti tu dilemu a sada govorim kao pokajnik koji se poslužio dozvoljenim metodama radi suštinskog odustanka od slobodno izabrane teme. Imam potrebu da se izvinjavam više nego da vas pozivam da ga pročitate. Ali, nije mi žao. I kada sam činio loše stvari, nad ambisom preko žice iz konformizma pokušavao da prebegnem u oportunizam, u mom srcu uvek su jednako bili Marko, Stanoje i Moler. Miloš, nikada. Čitajte Mandat! Hvala Vam!“
Prepopručuijem ,pročitajte:
https://www.republika.rs/zabava/kultura/534954/djordje-d-sibinovic-knjiga-mandat
Zapažem i slobodan sam da kažem da su ovom predstavljanju prisustvovali upravo oni koji su pročitali ovaj roman. Došli su, ovo veče, došli da potvrde i provere svoje utiske i misli da li ih vode u pravom uskusu slobode. Jer roman Mandat navodi na taj ukus zato retko koga ostavlja ravnodušnim. Oni koji ga još nisu pročitali očigeldno nestrpljivi su, a oni koji jesu osećaju potrebu da ga podrže . Možda bi hteli još takvih romana!
