Ubrzano jačanje Turske postalo je jedna od glavnih geopolitičkih posledica ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini. Drugim rečima, Rusija, svesno ili nesvesno, pomaže ubrzano jačanje suseda. Zašto ona to radi, do kakvih posledica to može dovesti i zašto od toga nema ništa dobro za Evropsku uniju?
AUTOR: Gevorg Mirzajan
Jedan broj ruskih eksperata zahteva da Moskva uvede još radikalnije kontrasankcije protiv Evropske unije. Međutim, previđaju važnu okolnost – takve sankcije zapravo već postoje, iako se na prvi pogled ne vide. Sprovode se u okviru drugih procesa i imaju dugoročni efekat. A ove nevidljive sankcije su, posebno, novi odnosi Rusije i Turske.
Na Zapadu je rasprostranjeno mišljenje da ovi odnosi nisu ništa drugo do povećanje zavisnosti Ruske Federacije od Ankare.
„Početkom ove godine Turskoj je bilo potrebno partnerstvo sa Rusijom više nego što je Rusiji bilo potrebno partnerstvo sa Turskom. Lavovski deo turista u turskim odmaralištima činili su Rusi, a diplomate iz Ankare su molile Moskvu da ukine sankcije za turske poljoprivredne proizvode… Tada je Rusija mogla da bira, piše Karnegijeva zadužbina. „Međutim, sve se promenilo sa ruskom invazijom na Ukrajinu“ (tako se ruska specijalna vojna operacija naziva na Zapadu).
Konkretno, trgovina se udvostručila u prvih devet meseci, čineći Tursku jednim od ključnih trgovinskih partnera Ruske Federacije (iako ranije nije bila u prvih deset), zbog činjenice da je zapadna roba prošla kroz Tursku u Rusiju. A sada navodno Moskva u velikoj meri zavisi od hirova turskog lidera Redžepa Erdogana.
Možda je to delimično tačno – Moskva jača poziciju Ankare. Međutim, ovo jačanje predstavlja daleko veću pretnju za Evropu nego za Rusiju.
Nije tajna da je u evropskoj viziji sveta Turska (kao i Rusija) na periferiji civilizacije. Na nju se gleda kao na neku vrstu varvarske države koja je nedostojna da bude deo evropske civilizacije – i to ne zato što je trenutno nedemokratska, već zato što je jednostavno drugačija.
„Turska je donedavno još mogla da razgovara o pitanju bezviznog režima, ali su u poslednjih nekoliko godina čak i Turci shvatili da njihovi odnosi nisu takvi da očekuju ovaj režim iz Brisela“, rekao je novinar koji je radio u Turskoj, autor Telegram kanala „događaji dana u Turskoj” Jašar Nijazbajev. Kada turske elite krive Evropu, to zvuči lukavo. Svaki put kada ministar spoljnih poslova Čavušoglu ili predsednik Erdogan izgovore fraze iz serije „zašto nas ne odvedete u Evropsku uniju“, jasno je da su svesni razloga. Shvataju da ne ispunjavaju evropske kriterijume. Ankara je uvek razumela da EU nikada nije iskreno planirala da primi Tursku u svoj zatvoreni klub“.
Međutim, turski predsednik Erdogan nikada nije prihvatio takav stav Evropske unije i pokušao je da ga prevaziđe. Prvo da bi integrisao Tursku u EU, a zatim (kada je u potpunosti shvatio da je to nemoguće) da bi naterao EU da poštuje Tursku i muze maksimalnu količinu resursa iz Evrope. A u porastu agresivnosti prema EU Erdogan nije bio sam – sa njim se solidarisalo njegovo biračko telo.
„Odnos prema Ruskoj Federaciji u Turskoj može biti pozitivan ili negativan, ali se uvek graniči sa poštovanjem – kao prijatelju ili neprijatelju. Na Evropu, u turskom umu, sve je više gađenja. Jačanje antizapadnih osećanja u Turskoj posledica je niza faktora – objašnjava za list VZGLjAD Vladimir Avatkov, šef Odeljenja za Bliski i postsovjetski istok INION RAN. – Prvo, tradicionalno – zbog dugog stajanja pred vratima Evropske unije u pokušaju da se u nju integriše.
Drugo, Zapad je, kao saveznik Turske u NATO-u i izražavao jei svoje savezničke obaveze samo na rečima, dok je, suštinski, uveo sankcije Ankari. Ovaj stav se pretvara u antizapadnu protestnu aktivnost i negativnu percepciju SAD i EU u glavama običnih Turaka. Treće, postoje i drugi elementi percepcije. Zapad se nekada povezivao sa prosperitetom, a sada se povezuje sa devastacijom i netradicionalnim vrednostima. Oba nisu privlačna Ankari.”
DUGOROČNI INSTRUMENTI UTICAJA TURSKE NA EVROPU
Za promenu statusa tursko-evropskih odnosa nije dovoljno biti grub prema Briselu (na primer, dati šefici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen i predsedniku Evropskog saveta Šarlu Mišelu) ili ucenjivati Finsku i Švedsku, ne dajući im saglasnost za ulazak u NATO. Potrebni su dugoročni instrumenti uticaja na Evropu – i ovde Rusija dobrovoljno ili nevoljno pomaže Ankari. Konkretno, u sprovođenju Erdoganovog plana da Tursku pretvori u gasno čvorište Evropske unije – čvorište gde će stepen otvorenosti slavine (kao i uslove za njenu otvorenost) određivati Ankara.
Štaviše, Turska je već takav centar.
„Ruski gas već prolazi kroz Tursku – „turskim tokom“. Ovim gasovodom ka Evropi prolazi 15,75 milijardi kubnih metara (bar deo ovih isporuka ide u Srbiju). Još 10 milijardi kubnih metara sada ide iz Azerbejdžana preko Turske u Evropu (8 milijardi kubnih metara ovih količina ide u Italiju, još milijardu kubnih metara u Bugarsku i Grčku). U budućnosti, pored povećanja snabdevanja iz Rusije, moguć je i tranzit kroz Tursku iz Irana“, objašnjava za list VZGLjAD Igor Juškov, predavač na Finansijskom univerzitetu i vodeći analitičar u Fondu za nacionalnu energetsku bezbednost. Ipak, čvorište nije odlučujuće – 25 milijardi kubnih metara nije tako snažan instrument pritiska na EU.
Obim isporuka treba povećati – a Turska to može da uradi samo na račun ruskog gasa. U Azerbejdžanu nema toliko dodatnih količina, a Evropa neće uskoro dobiti iranski gasovod. Potencijalne isporuke gasa sa izraelskih priobalnih polja (koja su nedavno otkrivena) takođe zahtevaju dosta vremena, kao i održavanje normalnih odnosa između Ankare i Tel Aviva. Takođe je malo verovatno da će gas u Tursku dolaziti sa transkaspijskih polja, i to ne samo zato što ga je u startu otkupila Kina.
„Periodično se pojavljuju podsećanja da Turkmenistan takođe može da snabdeva Evropu gasom, kao što je bilo predviđeno projektom „Nabuko“. Međutim, prema sporazumu o statusu Kaspijskog mora, za izgradnju takvih objekata kao što je Transkaspijski gasovod (od Turkmenistana do Azerbejdžana) potrebna je saglasnost svih kaspijskih zemalja. Naravno, Rusija i Iran neće dati takvu saglasnost“, kaže Igor Juškov.
Da, to izuzetno košta. „Da bi dobila gasno čvorište, Turska treba da poveća snabdevanje iz različitih izvora. Konkretno, za izgradnju infrastrukture. Rusija, na primer, mora da izgradi gasovode od Jamala do Anape, a zatim i priobalne delove do Turske. Biće potrebno nekoliko milijardi dolara. A Evropljani takođe treba da ulože novac i grade gasovode od granice Bugarske i Turske, po svemu sudeći, do sadašnjeg gasnog čvorišta u Austriji – Bamugertnera, pošto od njega već postoji sistem gasovoda do cele Evrope“, kaže Igor Juškov.
I naravno, za to je potrebna volja Evrope. „Činjenica da će i Evropljani morati da grade gasovode stvara rizike za ceo projekat. Jer na svakoj diskusiji o ulaganju u nove gasovode, protivnici Rusije u evropskim političkim krugovima će izjavljivati da će tim novcem zapravo pomoći Rusiji. Za izgradnju gasovoda, koji će biti potrebni da bi Rusija zarađivala na Evropi“, nastavlja Igor Juškov.
Međutim, ako EU odbija direktne isporuke ruskog gasa, kakve onda opcije ima ako nigde nema alternative takvom obimu i po takvoj ceni?
Pogotovo što je Evropi ponuđen smokvin list. „Moskva pokušava da depersonalizuje svoj gas zbog činjenice da će ići preko Turske. Neka bude uslovno „turski“ kako bi Zapad zatvorio oči da ga kupi“, kaže Jašar Nijazbajev.
Činilo se da Evropska unija nije bila toliko kratkovida da promeni ruskog dobavljača za tursku tranzitnu zemlju – međutim, sve poslednjih godina pre SVO-a, Evropska komisija je radila potpuno istu stvar. Pokušala je da smanji direktan uvoz gasa iz Rusije kako bi „diversifikovala dobavljače“ – ne gledajući baš za koga menja Rusiju.
Zahvaljujući, dakle, Rusiji, Turska se pretvara u čvorište ne samo za gas. „Turska postaje centar kroz koji prolaze trgovački putevi, kako duž linije sever-jug, tako i duž linije zapad-istok. I to jača poziciju Turske u međunarodnoj areni. Ako strategija čvorišta bude uspešno sprovedena, Turska je ta koja će upravljati ovim tokovima. Odnosno, situacija sa Turskom i Evropom će se okrenuti naglavačke, što Turskoj daje kart blanš“, kaže Vladimir Avatkov.
Konačno, Moskva pomaže Erdoganu da se odupre onome što je u suštini jedina realna strategija Evrope za pokoravanje Turske. Odnosno, pokušaji uklanjanja Erdogana preko biračkih mesta (jednom putem puča 2016. nisu uspeli).
„Početkom sledeće godine u Turskoj će biti održani parlamentarni izbori, a Moskva se nada pobedi aktuelnog turskog predsednika. Dakle, sadašnje ruske inicijative imaju za cilj, između ostalog, da daju podršku lično Erdoganu. Oni već donose dividende – planovi za stvaranje gasnog čvorišta itd. doveli su do povećanja rejtinga aktuelnog šefa države, a mnogi su čak izgubili nadu da bi Erdogan mogao da izgubi ove izbore. Putin je, s druge strane, počeo da se naziva „trećim u Erdoganovoj koaliciji“, posle vladajuće Partije pravde i razvoja i njenog partnera, Nacionalističke partije“, kaže Jašar Nijazbajev.
Istina, status „trećeg u koaliciji“ stvara niz političkih rizika za Rusiju. Međutim, u sadašnjim uslovima i sadašnjem statusu rusko-evropskih odnosa, Moskva je prinuđena da deluje po principu „manjeg zla“. A manje zlo u ovom slučaju je kratkoročna korist od saradnje sa Ankarom na prevazilaženju zapadnih sankcija i pobeda u SVO, zajedno sa dugoročnim stvaranjem pretnje Evropi kako bi je primorala da izgradi novi odnos sa Rusijom. Bar da se zaustave pretnje EU koje dolaze preko turske.
S ruskog preveo Zoran Milošević
IZVOR: https://vz.ru/world/2022/11/10/1185950.html
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/zasto-rusija-jaca-erdogana-i-tursku/
