Утисака је било много у јако кратком временском интервалу: леп град, велелепни манастир, музеји, наши дивни организатори… Ту су и незаобилазне приче о рату, култура памћења палих хероја и недужних жртава. Историја Брјанска, Града Хероја, као историја Русије у малом облику.
И питање – шта доноси будућност?…
АУТОР: Дајана Лазаревић
Када смо професор Зоран Милошевић и ја добили позив на научну конференцију у руском градићу Брјанску, били смо одушевљени шансом која се указивала. Међутим, наше српске колеге нису изжале исто одушевљење.
– Па то је тако близу границе! То је као да седите на бурету барута! – упозорио ме је забринуто колега.
– Па и за Балкан говоре да је буре барута, па опет, и ти и ја на њему од рођења седимо! – узвратила сам колеги.
Нема двоумљења! Идемо у Брјанск.
Професор Милошевић је имао прилике да види овај упечатљиви градић и учествује на занимљивим научним конференцијама које је организовао Брјански државни технички универзитет, али од 2019. године није био тамо. Мени је ово био први одлазак у Брјанск, тако да је радост била отприлике једнака.
Наравно, како смо обоје послом везани за Институт за политичке студије, питали смо директора, др Мишу Стојадиновића, да нам дозволи пут. Наш млади директор нас је погледао, насмешио се и рекао: «Па наравно! Треба да пишете, учествујете на конференцијама, објављујете радове. И реците тамо коју лепу реч о мени.»
Истог дана нам је одобрио молбе за пут. Брјанск се чинио надохват руке!
Православни храм у Брјанску
У недељу, 24. марта били смо на путу. На аеродрому врућина, људи око нас у атлет мајицама. Жива на термометру прелази 17 степена. Пролазимо чекирање, контроле, па куњамо за столом држећи флашице са водом. Авион за Москву креће у 07.20 ујутро.
После 3.5 сата стижемо на Аеродром «Шереметјево» у Москви. Киша пљушти, 5 степени изнад нуле. Професор облачи јакну, разлика у температури је скоро 15 степени. Ја, опет, друга крајност, пребацила танак сако преко рамена – осећам се као «скувана»…
Бескрајна чекања, провере пртљага и личних ствари, војска и полиција на сваком ћошку. Недавно је био терористички напад у Москви, у концертној дворани «Крокус». Пребацујемо се таксијем до Кијевске железничке станице и ту чекамо воз за Брјанск, у 19.30 ч.
Москва. Чекајући воз за Брјанск.
Станица огромна, воз «клизи» по шинама. Прелазимо преко сјајне области Калуге. Све је дигитализовано – и наша куповина карата, и саме карте, а кондуктер гледа у код у углу карте и повезује са именом наручиоца.
Нема «шверцовања». Карте сви уредно купују. Столице удобне, простор за ноге. Километри се топе…
У Брјанск стижемо у 23.20 ч. Организатори конференције су послали кола по нас. У Брјанску је 4 степена, киша. Професор Милошевић и ја смо уморни од целодневног пута, а возачи нас запиткују, да не бисмо заспали. После вожње од неких 25 минута, стижемо до велелепног Хотела Брјанск!
Добијамо собе на 6. спрату, у различитим крилима. Коначно одмор! Са мог прозора се види православни храм и широка улица која води ка центру. Саобраћај се смирио, град је утихнуо. Светла спокојно трепере. Провејава понека пахуља снега…
Следећег јутра професор и ја одлучујемо да побегнемо од наших организатора! Додуше, нећемо далеко – главном улицом до самопослуге. Да се разумемо: доручак у хотелу је сјајан, али сувенири, слаткиши, флашице са вотком… Морамо да обрадујемо наше драге људе у Србији.
Враћамо се у Хотел, облачимо и у 10.00 ч. чекамо наше возаче. Они не слуте да смо нас двоје препешачили већ неких 5 километара! Они мисле: то су Срби, хладно им је, дошли из топлоте на кишу, снег…
Нема шетње, право у кола – и на Брјански државни технички универзитет!
Музеј Брјанског техничког универзитета
На конференцији смо били почасни гости и невероватно је колико се ови људи труде да нас угосте. Спремили су нам сувенире (позамашну кесу), лепо су нас дочекали, сместили. Повели су нас да видимо понос Брјанског техничког универзитета – њихов музеј, који показује историјат универзитета, успехе, најпознатије стручњаке…
А онда – конференција! На великом платну испред нас – српски и руски грб, сливени у једно, и натпис: «Исте боје, исти грб, иста крв».
Српско-руско јединство на делу!
Ректор Олег Н. Федонин отвара конференцију. Поздравља нас, иностране госте, као и домаће учеснике. Почиње дискусија – где смо то ми, православни Словени, шта су нам претње, шта предности, шта нам доноси будућност… Одмах ме прихватају, не морам да се отимам за реч…
Локални истакнути политичар Михаил Иванов истиче рад свог удружења «Православна Русија». Сергеј Смирнов прича о актуелној научној проблематици са којом се руске колеге суочавају.
Невероватна је количина поштовања коју изражавају према нама, српским колегама, и они – међу собом! Просто се створила нека невероватна енергија међу присутнима.
А ја била поносна на мог професора, Зорана Милошевића. Човек који је сам научио руски језик, својим руским колегама прича о безбедности православних Словена…
Др Зоран Милошевић на научној конференцији
Оно што ми је било упечатљиво, јесте колико се Брјанск труди да очува сећање на борце пале за одбрану Брјанска и целе Отаџбине, тада СССР, сада – Русије. После конференције, наши возачи су нас одвезли до монументалног споменика браниоцима отаџбине, испод којег смо положили црвене каранфиле. Иста екипа, господа М. Иванов и С. Смирнов нам праве друштво. Симболично смо одали почаст херојима…
Брјански музеј на Партизанској пољани је остао као једно од најупечатљивијих места тог дана. Поред потресних фотографија и докумената који сведоче о страдању Брјанске области под налетима фашиста и нациста и херојске борбе за слободу, имали смо прилике да видимо руско наоружање, старо и савремено иза музеја, као и Вечиту ватру у спомен херојима.
Придружила нам се и новинарка, Српкиња Татјана Стојановић, која већ годинама живи у Москви.
Споменик палим херојима у Брјанску
А после тога – вечера на броду-ресторану на језеру… Са нама, иста екипа као и током дана. Лепа пријатељска атмосфера, круна данашњег дана пуног, ипак, радним обавезама.
Следећег дана, 26. марта, професор и ја се договарамо да опет «побегнемо» у град, као два несташна ученика… Ја хоћу у цркву, а професор – у продавницу војне опреме. На крају смо ишли и у цркву, и у продавницу.
Шетајући између војних и радних униформи, значака и других ситница, професор запази војну чутуру. Оклева да је купи, али ја подржавам и охрабрујем га. Купујемо чутуру заједно са заштитном торбицом за ношење за 850 руских рубаља (око 1000 динара). Добри професор је скромно обележио: «Цео живот путујем и купујем поклоне другим људима. Ова чутура је једина ствар коју сам купио за себе…»
Исплатило нам се «бежање», професору су сијале очи гледајући у чутуру и сећајући се војничких дана. Међутим, и данас имамо обавезе према организаторима конференције и морамо да се припремимо.
Време је за један неформалан, али битан сусрет који је медијски прилично добро пропраћен.
Михаил Иванов на састанку удружења «Православна Русија»
Састанком «Православне Русије» председава Михаил Иванов. Осим професора Зорана Милошевића и моје маленкости, почасни гости су двојица младих људи из Украјине који сведоче своје потресне приче. Један је на време побегао у Русију и избегао мобилизацију. Другог су надомак Харкова украјински војници заробили и брутално тукли. Мислио је да неће преживети… Био је оптужен за издају, иако је само покушавао да спаси мајку и сестру. И сигурно би био убијен, да руски војници нису освојили село и спасили њега и друге заробљенике и пребацили их на територију Русије…
На састанку је и новинарка Татјана Стојановић. Преко видео линка се укључују др Драгана Трифковић из Москве и брачни пар Оксана и Луис Десанлис. Њихова прича је врло занимљива. Оксана је отишла да живи у Француској и удала се за Француза. Из љубави према супрузи Луис је прешао у Православље. Међутим, врло брзо је схватио да је то његов животни пут и постао је свештеник.
После састанка «Православне Русије» и занимљивих људских прича, организатори су проф. Милошевића и мене повели на нову екскурзију – село Хацуњ.
Споменици спаљеним селима у Спомен-комплексу Хацуњ.
Прича Хацуња се не разликује од Хатиња у Белорусији, дакле спомен-комплекс који чува памћење на страшне нацистичке злочине над руским сеоским становништвом.
Осамнаест споменика – симбол 18 спаљених села до темеља. Животи жена, деце и старих људи су угашени, као освета за њихове очеве и синове који су отишли у партизане…
Бити на том месту је довољно потресна ствар. У Музеју – фотографије, лични предмети жртава, приче о њиховим животима и страшној смрти.
На изласку из Музеја, симболично смо повукли конопац и зазвонила су гласна и тешка звона. Глас обезглашених, наше памћење и поштовање према њима.
Наши возачи су нас потом одвели у Брјански мушки (Свенски Успенски) манастир, основан 1288. године. Лепота и мир – речи су које га најбоље описују. Запалили смо свеће, помолили се, очистили мисли. Поглед са узвишице на којој манастир стоји остао је лепа слика у сећању.
Унутар комплекса Брјанског мушког манастира
Тако се наш пут у Брјанск и завршио… Утисака је било много у јако кратком временском интервалу: леп град, велелепни манастир, музеји, наши дивни организатори… Ту су и незаобилазне приче о рату, култура памћења палих хероја и недужних жртава. Историја Брјанска, Града Хероја, као историја Русије у малом облику.
И питање – шта доноси будућност?..
– Хоћемо ли опет у Брјанск? – коначно је упитао професор и прекинуо тишину.
– Обавезно!
Ауторка путописа и Зоран Милошевић поред експоната на Партизанској пољани.
