Овај текст је девети текст у серију текстова Вољена Србија, разговора са Николом Јаницем.
Текст који ће те (надам се) прочитати, део је из једног одавно написаног писма/одговора српској младости на Косову. Написан је пре много година, а оно што је у њему напсано тада, актуелано је и данас, као да је писано јуна ове, 2018. године…
„Сузе које теку данас, док читамо писмо наше младости из ”Српске колевке” у којој Албанци (и не само они) покушавају да сатру све сто је српско, теже су од предходних. Вредније су јер долазе из још једног смањеног, раније непрегледно суженог српског језера, које лагано пресушује? Или, што су данашње сузе више обавезујуће од свих претходних? Можда и због немоћи што у овом тренутку немамо ни мало конкретне солидарности за српску младост, која је годинама успевала да опстане на огњишту наших прадедова, а данас јавно испољавају свој страх да је и њихова снага на измаку, да више неће ни они моћи. Зар је могуће да некога не подилази језа због њиховог узалудног вапаја оглувелом српском роду и осталом цивилизованом свету: ”ДОСТА! Доста је свега”!
Прочитајте део њиховог писма и заплачите бар мало, и ви који никада нисте плакали. Није срамота плакати. А ако је и срамота, сигурно да је такав плач мање поразан од годинама дуге срамоте за необјашњиву пасивност политичара и медија у матици, али и тзв. српске дијаспоре, да се уједињеним могућностима заузмемо за оно што до сада нисмо чинили, а што смо и пред Богом и народом били дужни да учинимо. Заплачите и ви, ”српске мушкарчине” и самозване српске Јованке Орлеанке. Данас је мушкост суза, а слабост и срамота је да не чујемо јаук наше изгубљене косовско-метохијске младости, а после прочитаног да не заплачемо и да и даље не реагујемо на вапај младих из дојучерашње српске “колевке”, који нам пишу:
”Како после свега што нам се десило, што нам се дешава и што са стрепњом ишчекујемо да се деси, како да прихватимо све ово што нам доносе нове косовске ”демократске” институције под кишобраном међународне заједнице? Како да прихватимо полицију која треба да нас штити а уствари нас бије, како да прихватимо суграђане Албанце који нам пале куће, киднапују пријатеље и рођаке? Како преживети један дан, а са молитвама дочекати сутра!? Чекамо да нам се опет нешто деси, да опет патимо, да опет стахујемо, да опет проживимо нешто што је већина нормалних људи видела само на филму! Не, ми нисмо хероји! Не, ми не побеђујемо, нисмо ми они који хоће да некоме науде, ми се само бранимо, иако нас је сваким даном све мање. Можда док вам ово пишемо, можда још једна српска кућа гори, можда је јос једна српска бака претучена, можда је још једна породица протерана, можда је… Ако нико неће да бомбардује Косово, због етничког чишћења које се већ четврту годину за редом наставља мењајући само облике, али увек истим интезитетом, нека бар послуша глас српске омладине и свих нас који живимо на рубу тоталног хаоса… Послушајте, док нас овде још увек има живих да пишемо и сведочимо о болу, патњи и трагедији којој шак ни Шекспир или Орвел нису дорасли! Ми само желимо један нормалан живот! Ми само желимо да изађемо већ једном из овог затвора, који сада неки покушавају да побију да не постоји?! Ми желимо да можемо нормално да дишемо свугде чак и изван наших кућа, на нашим улицама, градовима, селима, и ливадама на којима смо одрасли. Да дишемо слободно и нормално а не убрзано са страхом да било где и било ко у нама може препознати Србин а и прекинути последњу нит која нас чини живим, слободним и нормалним. ДОСТА! Доста је свега”!
Док се ми, Срби изван Косова, безбрижни и весели спремамо да одемо на неку вечеру, концерт, позоришну представу, пријем, или да са девојком или женом и децом у предвечерје прошетамо обалом неке реке, језера или мора, у некој земљи у којој живимо у миру и изобиљу, да ли помислимо да се заједно са заласком сунца Срби на Косову закључавају у своје куће? Да ли заиста верујемо да ми изван Косова и они на Косову у ноћима исто дрхтимо? Или нам је свеједно да у данашњој Европи ми дрхтимо у загрљају вољене особе (неко у мраку неко у осветљеној соби) а они на Косову само у мраку и страху у коме нису сигурни да ли ће живи дочекати ново јутро? Док ми испод топлог туша спирамо и смирујемо наше знојаво уживање, они, Срби на Косову, прожети хладним знојем стражаре крај прозора својих замрачених соба. Ко од нас зна, или хоће да зна, колико пута за ноћ, они, задрхте у беспомоћном страху, преварени од неке сенке која им се пред уморним очима претворила у Шиптара – убицу? А чешће, него што ми знамо или претпостављамо, то и не буде сенка крошње дрвета засађеног у дворишту од стране њиховог прадеде, већ Шиптар који се прикрада да им у собу, у којој су му најдражи, убаци бомбу?
Да Вас подсетимо: Две деценије након погрома
Ви, новинари који годинама пишете о неким Ђорђевићима и Алечковићкама, као спаситељима српства, зашто никада нисте написали, а њих упитали, шта су они то конкретно урадили за свој народ? Да знамо шта су заиста могли и хтели да ураде, али и шта хоће данас и шта могу (и да ли само они могу) да учине сутра? Да ли и ви понекад заплачете…
Зар вас новинарска етика, и људскост уопште, не обавезује да јавности саопштавате истину? А истина је да појединци из Америке или Европе никада нису могли и никада неће моћи да помогну Србима на Косову, као што то може договорено координирана масовност Српских организација у Европи. Несумњиво да многи поштовани појединци, професори, академици, психолози, банкари и други стручњаци, могу у много чему да допринесу. Али никако као издвојене величине већ само припојени масовности народа у расејању, коме припадају, и њиховим организацијама, које доказано постоје и делују у Европи, Аустралији, Канади и, мозда, Америци.
Драга, вољена српска децо на Косову, опростите ми. Уместо да искључиво пишем вама и о вама, пишем о неким другим људима и неким медијима. Пишем о особама које несумњиво сносе део кривице да се дијаспора није активније ангажовала у вашем и свесрпском интересу и због којих су многе прилике да вам се омогући нормалан и пристојан живот остале неискоришћене.
Ви јесте хероји, а сви они који се не придруже вашем захтеву и нашој подршци вашем ”Доста је било”, упућеном првенствено политичарима и појединим медијима у матици, они су супротност свега онога што ви јесте.
Испред чланица УСДЕ декларишем терет савести која ме тера да просед клекнем пред вама младима и да вас замолим за опроштај што смо наивно и толико дуго веровали да ће нарциси постати божури. Схватили смо то одавно, али смо се устручавали од признања да се морамо борити са Србима да би се борили за Србе. Опростите нам због те неодлучности. Ваш данашњи крик и глув мора да чује, а ваше написане речи само слеп не види и нечовек неће да поштује. Ви се патњом борите за ваше корене а ми ћемо се у расејању и у матици борити за истину о вама и о стотинама хиљада српских избеглица широм Србије и Црне Горе. Борићемо се за ваша људска права и захтеваћемо од Европе и света да се агонија стотине хиљада српских избеглица и наше отаџбине и њене покрајине заустави. За онима које се, и поред потпуно задржане аутомности својих организација овоме не желе придружити, нећемо жалити.
Да Вас подсетимо: Шта је било и шта ће бити…
Истовремено је и страшна и смешна арогантност и особина малог броја, малих људи на високим положајима, који су умислили да су велики. Али за будућност је охрабрујуће да су стотине хиљада Срба чланови организоване српске дијаспоре, које Европа прихвата као своје привремене или сталне грађане, искрени демократи и патриоти. Политичка стварност је да политичари земаља Европске заједнице у нама гледају своје потенцијалне бираче које треба, а понегде и желе да чују. На нама је да их бомбардујемо чињеницама а на будућој влади Србије је да схвати да се њихов глас данас не чује далеко без хорске подршке милиона Срба који живе у расејању.
Никола Јанић
___________________________
ПС аутора: Опет молим за опроштај! Опростите ми што сам толико дуго ћутао о истини да су они који су имали моћ у бившој Србији и Црној Гори, и који исту ту моћ имају у садашњој Србији (медије и политичари на власти), спречавали да свет упознамо са истином о страдању нашег народа у Хрватској, Босни, на Косову… У мојој подсвести, које нисам био свестан, деценијама је одјекивало да ако напишем истину и изнесем доказе за њихове гадости, да ће та истина нестати у бујици измишљених лажи о мени и описа мене као препотентног, у самог себе заљубљеног идиота…
У тој подсвести долазила су ми и шапутања да ако проговорим истину, да може бити штете за Србију… и ћутао сам. Враћајући се ноћима, у болесничкој постељи, сећањем у прошлост и тужних упоређивања са ”тада” и ”сада”, схватио сам, и прихватио, да сам грешио. Данас сам ослобођен те моје ”подсвести” и остала ми је свест о томе ко сам, ком надоду припадам и да сам само њему дужан за све што јесам.
Да поновим опет да сам Србин који воли свој народ, али и да не мрзи друге народе. Све моје борбе за истину о ”народима” (мањи део тога можете видети на порталуwww.јаниц.се) почињао сам борбама са ”Србима”, да бих могао да се борим за Србе! Са Хрватима, са Бошњацима, са косовским Албанцима… нисам имао ни десети део проблема и саботирања колико их је било од ”водећих” представника Срба у расејању и неких српских политичара.
Да Вас подсетимо: Како је комунистичка власт користила манастире на КиМ
Да би посетиоци портала www.корени.рс али и други који негде, на неком медију који је пренео овај текст, могли да упореде разлику (ако она уопште постоји) о ”тада” и о ”сада”, од следећег наставка фељтона ”Вољена Србија” почећу од почетка. То значи да ћу се у времену вратити више од две деценије назад. Објавићу, по потреби, копије докумената, написаних као и снимке изговорених речи, што ће многима помоћи да добро размисле о томе да ли је сваки Србин, заиста Србин?! Да када је у питању општи интерес народа и државе не прихватају свакога и од сваког изговорено обећање да све што ради ради због вас и ваше деце… Изгледа да лако заборављамо оно што је важно и корисно да не заборавимо, као например пословицу:
”Иде маца поред тебе, пази да те не огребе…”
Извор: https://www.koreni.rs/voljena-srbija-9-narcisi-nisu-kosovski-bozuri/
_____________________
https://www.koreni.rs/voljena-srbija-8-blindirana-vozila-zatamnjena-stakla,
https://www.koreni.rs/voljena-srbija-7-engleski-na-cirilici-2/,
https://www.koreni.rs/voljena-srbija-6-ignorisanje-ustava-u-narodnoj-skupstini/
https://www.koreni.rs/voljena-srbija-5-i-razum-i-patriotizam-zajedno-2/
https://www.koreni.rs/voljena-srbija-4-rekli-su-aprila-1998-a-danas/
https://www.koreni.rs/voljena-srbija-3-kancelarija-neza-kim/
https://www.koreni.rs/voljena-srbija-2-udaranje-puskama-u-potiljak/
https://www.koreni.rs/voljena-srbija-zagadjena-mrznjom-i-lazima-2/
