Убрзано јачање Турске постало је једна од главних геополитичких последица руске специјалне војне операције у Украјини. Другим речима, Русија, свесно или несвесно, помаже убрзано јачање суседа. Зашто она то ради, до каквих последица то може довести и зашто од тога нема ништа добро за Европску унију?
АУТОР: Геворг Мирзајан
Један број руских експерата захтева да Москва уведе још радикалније контрасанкције против Европске уније. Међутим, превиђају важну околност – такве санкције заправо већ постоје, иако се на први поглед не виде. Спроводе се у оквиру других процеса и имају дугорочни ефекат. А ове невидљиве санкције су, посебно, нови односи Русије и Турске.
На Западу је распрострањено мишљење да ови односи нису ништа друго до повећање зависности Руске Федерације од Анкаре.
„Почетком ове године Турској је било потребно партнерство са Русијом више него што је Русији било потребно партнерство са Турском. Лавовски део туриста у турским одмаралиштима чинили су Руси, а дипломате из Анкаре су молиле Москву да укине санкције за турске пољопривредне производе… Тада је Русија могла да бира, пише Карнегијева задужбина. „Међутим, све се променило са руском инвазијом на Украјину“ (тако се руска специјална војна операција назива на Западу).
Конкретно, трговина се удвостручила у првих девет месеци, чинећи Турску једним од кључних трговинских партнера Руске Федерације (иако раније није била у првих десет), због чињенице да је западна роба прошла кроз Турску у Русију. А сада наводно Москва у великој мери зависи од хирова турског лидера Реџепа Ердогана.
Можда је то делимично тачно – Москва јача позицију Анкаре. Међутим, ово јачање представља далеко већу претњу за Европу него за Русију.
Није тајна да је у европској визији света Турска (као и Русија) на периферији цивилизације. На њу се гледа као на неку врсту варварске државе која је недостојна да буде део европске цивилизације – и то не зато што је тренутно недемократска, већ зато што је једноставно другачија.
„Турска је донедавно још могла да разговара о питању безвизног режима, али су у последњих неколико година чак и Турци схватили да њихови односи нису такви да очекују овај режим из Брисела“, рекао је новинар који је радио у Турској, аутор Телеграм канала „догађаји дана у Турској” Јашар Нијазбајев. Када турске елите криве Европу, то звучи лукаво. Сваки пут када министар спољних послова Чавушоглу или председник Ердоган изговоре фразе из серије „зашто нас не одведете у Европску унију“, јасно је да су свесни разлога. Схватају да не испуњавају европске критеријуме. Анкара је увек разумела да ЕУ никада није искрено планирала да прими Турску у свој затворени клуб“.
Међутим, турски председник Ердоган никада није прихватио такав став Европске уније и покушао је да га превазиђе. Прво да би интегрисао Турску у ЕУ, а затим (када је у потпуности схватио да је то немогуће) да би натерао ЕУ да поштује Турску и музе максималну количину ресурса из Европе. А у порасту агресивности према ЕУ Ердоган није био сам – са њим се солидарисало његово бирачко тело.
„Однос према Руској Федерацији у Турској може бити позитиван или негативан, али се увек граничи са поштовањем – као пријатељу или непријатељу. На Европу, у турском уму, све је више гађења. Јачање антизападних осећања у Турској последица је низа фактора – објашњава за лист ВЗГЉАД Владимир Аватков, шеф Одељења за Блиски и постсовјетски исток ИНИОН РАН. – Прво, традиционално – због дугог стајања пред вратима Европске уније у покушају да се у њу интегрише.
Друго, Запад је, као савезник Турске у НАТО-у и изражавао јеи своје савезничке обавезе само на речима, док је, суштински, увео санкције Анкари. Овај став се претвара у антизападну протестну активност и негативну перцепцију САД и ЕУ у главама обичних Турака. Треће, постоје и други елементи перцепције. Запад се некада повезивао са просперитетом, а сада се повезује са девастацијом и нетрадиционалним вредностима. Оба нису привлачна Анкари.”
ДУГОРОЧНИ ИНСТРУМЕНТИ УТИЦАЈА ТУРСКЕ НА ЕВРОПУ
За промену статуса турско-европских односа није довољно бити груб према Бриселу (на пример, дати шефици Европске комисије Урсули фон дер Лајен и председнику Европског савета Шарлу Мишелу) или уцењивати Финску и Шведску, не дајући им сагласност за улазак у НАТО. Потребни су дугорочни инструменти утицаја на Европу – и овде Русија добровољно или невољно помаже Анкари. Конкретно, у спровођењу Ердогановог плана да Турску претвори у гасно чвориште Европске уније – чвориште где ће степен отворености славине (као и услове за њену отвореност) одређивати Анкара.
Штавише, Турска је већ такав центар.
„Руски гас већ пролази кроз Турску – „турским током“. Овим гасоводом ка Европи пролази 15,75 милијарди кубних метара (бар део ових испорука иде у Србију). Још 10 милијарди кубних метара сада иде из Азербејџана преко Турске у Европу (8 милијарди кубних метара ових количина иде у Италију, још милијарду кубних метара у Бугарску и Грчку). У будућности, поред повећања снабдевања из Русије, могућ је и транзит кроз Турску из Ирана“, објашњава за лист ВЗГЉАД Игор Јушков, предавач на Финансијском универзитету и водећи аналитичар у Фонду за националну енергетску безбедност. Ипак, чвориште није одлучујуће – 25 милијарди кубних метара није тако снажан инструмент притиска на ЕУ.
Обим испорука треба повећати – а Турска то може да уради само на рачун руског гаса. У Азербејџану нема толико додатних количина, а Европа неће ускоро добити ирански гасовод. Потенцијалне испоруке гаса са израелских приобалних поља (која су недавно откривена) такође захтевају доста времена, као и одржавање нормалних односа између Анкаре и Тел Авива. Такође је мало вероватно да ће гас у Турску долазити са транскаспијских поља, и то не само зато што га је у старту откупила Кина.
„Периодично се појављују подсећања да Туркменистан такође може да снабдева Европу гасом, као што је било предвиђено пројектом „Набуко“. Међутим, према споразуму о статусу Каспијског мора, за изградњу таквих објеката као што је Транскаспијски гасовод (од Туркменистана до Азербејџана) потребна је сагласност свих каспијских земаља. Наравно, Русија и Иран неће дати такву сагласност“, каже Игор Јушков.
Да, то изузетно кошта. „Да би добила гасно чвориште, Турска треба да повећа снабдевање из различитих извора. Конкретно, за изградњу инфраструктуре. Русија, на пример, мора да изгради гасоводе од Јамала до Анапе, а затим и приобалне делове до Турске. Биће потребно неколико милијарди долара. А Европљани такође треба да уложе новац и граде гасоводе од границе Бугарске и Турске, по свему судећи, до садашњег гасног чворишта у Аустрији – Бамугертнера, пошто од њега већ постоји систем гасовода до целе Европе“, каже Игор Јушков.
И наравно, за то је потребна воља Европе. „Чињеница да ће и Европљани морати да граде гасоводе ствара ризике за цео пројекат. Јер на свакој дискусији о улагању у нове гасоводе, противници Русије у европским политичким круговима ће изјављивати да ће тим новцем заправо помоћи Русији. За изградњу гасовода, који ће бити потребни да би Русија зарађивала на Европи“, наставља Игор Јушков.
Међутим, ако ЕУ одбија директне испоруке руског гаса, какве онда опције има ако нигде нема алтернативе таквом обиму и по таквој цени?
Поготово што је Европи понуђен смоквин лист. „Москва покушава да деперсонализује свој гас због чињенице да ће ићи преко Турске. Нека буде условно „турски“ како би Запад затворио очи да га купи“, каже Јашар Нијазбајев.
Чинило се да Европска унија није била толико кратковида да промени руског добављача за турску транзитну земљу – међутим, све последњих година пре СВО-а, Европска комисија је радила потпуно исту ствар. Покушала је да смањи директан увоз гаса из Русије како би „диверсификовала добављаче“ – не гледајући баш за кога мења Русију.
Захваљујући, дакле, Русији, Турска се претвара у чвориште не само за гас. „Турска постаје центар кроз који пролазе трговачки путеви, како дуж линије север-југ, тако и дуж линије запад-исток. И то јача позицију Турске у међународној арени. Ако стратегија чворишта буде успешно спроведена, Турска је та која ће управљати овим токовима. Односно, ситуација са Турском и Европом ће се окренути наглавачке, што Турској даје карт бланш“, каже Владимир Аватков.
Коначно, Москва помаже Ердогану да се одупре ономе што је у суштини једина реална стратегија Европе за покоравање Турске. Односно, покушаји уклањања Ердогана преко бирачких места (једном путем пуча 2016. нису успели).
„Почетком следеће године у Турској ће бити одржани парламентарни избори, а Москва се нада победи актуелног турског председника. Дакле, садашње руске иницијативе имају за циљ, између осталог, да дају подршку лично Ердогану. Они већ доносе дивиденде – планови за стварање гасног чворишта итд. довели су до повећања рејтинга актуелног шефа државе, а многи су чак изгубили наду да би Ердоган могао да изгуби ове изборе. Путин је, с друге стране, почео да се назива „трећим у Ердогановој коалицији“, после владајуће Партије правде и развоја и њеног партнера, Националистичке партије“, каже Јашар Нијазбајев.
Истина, статус „трећег у коалицији“ ствара низ политичких ризика за Русију. Међутим, у садашњим условима и садашњем статусу руско-европских односа, Москва је принуђена да делује по принципу „мањег зла“. А мање зло у овом случају је краткорочна корист од сарадње са Анкаром на превазилажењу западних санкција и победа у СВО, заједно са дугорочним стварањем претње Европи како би је приморала да изгради нови однос са Русијом. Бар да се зауставе претње ЕУ које долазе преко турске.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2022/11/10/1185950.html
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/zasto-rusija-jaca-erdogana-i-tursku/
