Како је настала једна (не)обична прича двојице блиских пријатеља а умногоме различитих интересовања
Интервију водио Лебрецхт Гаспар
Ових дана је из штампе у издању Удружења независних писаца Србије, у библиотеци Вертикале изашао лако читљив роман Статиста двојице аутора који се појављују као коаутори, Александра Новаковића, драматурга, есеисте, песника, књижевника, колумнисте и политичког активисте али и музичара, једном речју занимљивог уметника и Вука Богдановића, сценаристе и филмског режисера који се по први пут окушава у књижевности, прецизније речено у сфери романсијерског стваралаштва. И наравно, када књига напусти штампарију, као у случају роман Статиста, издавач се потруди да она врло брзо нађе пут до полица престоничких Делфи књижара.
Шта рећи о самом роману? Имао сам ту прилику, и пријатно задовољство наравно, да роман Статиста овог ауторског двојца прочитам још док је био у рукопису. Иако не волим претерано да читам романе у електронској форми, књига је ипак књига, има и мирис што није занемариво а и навике су навике, Статисту сам прочитао у даху, што значи у једном дану. У сваком случају, то што сам овај роман прочитао у даху, много говори а они који га буду читали, уверен сам неће оспоравати моје мишљење јер ће га “конзумирати” на идентичан начин.
Па ево, за почетак ваљало би дати неколико кратких информација о романа Статиста. Главни јунак романа је Еди, бивши наркоман и садашњи алкохоличар, ратни ветеран који пати од посттрауматског синдрома. Живи са родитељима који су давно дигли руке од њега. У маси житеља града Еди ни по чему не штрчи. Или бар не на први поглед? Након последњег у низу отказа уз помоћ пријатеља Еди успева да се колико-толико снађе и почиње да ради као филмски статиста. Ангажман га води на снимање ратног филма “Изгон” који се бави биткама у којим је Еди учествовао као борац и он поново облачи унифому и тада? Па дешава се оно што се у таквим ситуацијама са таквим људима и дешава…
И тако, пошто ми се учинило интересантним да са Александром и Вуком урадим интервију требало ми је да обавим неколико телефонских разговора и да договорим термин за виђење. И поред низа својих рутинских и свакодневних обавеза, са Александром Новаковићем сам лако утаначио термин, или боље речено термине. Са Вуком Богдановићем је било повуци потегни. Разлог натезања биле су његове многобројне обавезе будући да за неколико дана, почетком априла почиње снимање краткометражног играног филма у копродукцији две куће, ЕТМ продукције из Србије и 4Филм из Хрватске, у околини Панчева и чија се премијера очекује у другој половини године, што изискује огромне припреме, састранке, разговоре, планиране и многе друге, често непланиране активности тако да је било прилично неизвесно да ли ћемо моћи да се сви уклопимо у његов згуснут распоред. И како то већ код нас бива, на концу, скупили смо се и обавили пријатан разговор и када сам преслушао снимак, испоставило се врло интересантан интервију. На крају крајева, није ни чудо, исход постављених углавном правих, довољно инспиративних и можда донекле провокативних питања интересантним људима не могу никако дати лош резултат.
Па ево, да видимо како је текао разговор.
У нас, питао сам, за разлику од остатка света, није честа појава, чак нисам сигуран да и има сличних примера, можда ми је нешто промакло, да се пред публиком појави роман писан у две руку, или прецизније типкан са четири руке. Како сте дошли на идеју да скупа, у четири руке напишете роман? Како је текао процес стварања? Чија је била иницијална идеја?
Александар Новаковић: Није уобичајено али мислим да нисмо измислили топлу воду јер је таквих случајева било раније. Почело је од моје идеје о човеку који статира у филму чија је радња заснована на бици у којој је учествовао. Испрва ми је то изгледало као радња за мало дужу песму коју сам написао а онда сам помислио да може од тога настати нешто више па сам неки први нацрт, синопсис приповетке, потенцијалног романа, послао Вуку и онда су почеле да се надовезују идеје. Рукопис је полако растао од основног костура око којег смо се договорили па су почеле да се појављују тетиве, унутрашњи органи, кожа, цело тело дела, део по део.
Вук Богдановић: Мислим да је до сарадње дошло пре него што је иједна реч и стављена на папир. Увек један другоме испричамо нове идеје на којима радимо и чим ми је Александар споменуо почетну премису “Статисте” почео сам да је надопуњујем сопственим предлозима који су му се допали. Није било неког плана да ово пишемо заједно, просто се тако десило: он би написао један део, ја би му вербално предложио измену коју би потом сам написао а он би то надоградио у новој руци текста. Иначе, Александар и ја смо покушали раније да заједно напишемо један сценарио по његовој идеји али су нам се поставке за тај текст размимоилазиле већ од самог почетка. Код “Статисте” то није био случај. Што се тиче коауторских романа, то није неуобичајена појава али је чешћа углавном у западним жанр-романима. Сарадња Роџер Зелазни / Филип К. Дик ми прва пада на памет.
Вуче, као режисеру, писање романа сигурно је био својеврстан изазов али и посебно искуство, нешто сасвим другачије од оног чиме се бавите, другачије од писања сценарија и режирања филма. Шта нам о том искуству можете рећи.
Вук Богдановић: Свакако је то нешто ново за мене. Сценарио за филм се формом подоста разликује од уобичајеног писаног романа, то су углавном врло штури текстови на око 90 до 120 страница и обично се сматрају успутном станицом чији је циљ реализовати филм. Ретко који сценарио за филм је објављен у форми у којој је написан. Наравно, постоје аутори који се могу расписати у свом сценарију али то није пракса бранше где људе морате брзо упецати јасноћом израза који се превасходно бави визуалним доживљајем. Брзи, филмски ток нашег романа, јединство места радње по “сценама” тј. поглављима, је типичан за форму сценарија и ту се види моје основно занимање. Ја сам се, након што смо саставили тај неки костур дела, више наслањао на Александра који је искусан писац романа да би у следећим ревизијама наредио себи да заборавим да сам сценариста и редитељ, и дозволио да будем писац. То је био нови моменат за мене. Пријатно ме је изненадило то што сам се сад бавио деловима текста који се уопште не тичу визуелног утиска већ оног емотивног, прикривеног! Од схоw дон’т телл сам направио пун круг.
Александре, ако се не варам, вама овај облик сарадње није непознаница. Каква су ваша искуства?
Александар Новаковић: До сада доста добра. Имао сам искуства рада у сценаристичким тимовима, писања драма, сценарија са нашим ауторима. Увек би ме изненадило, и то пријатно, шта нешто што напишем изазове код другог аутора и како се надовезује на оно што сам написао. Такав начин сарадње вас може одвести у крајње далеке, непознате литерарне крајеве. Само, морам рећи, троје би било гужва што се тиче таквог начина писања. Иначе, мени одмах прво падне на памет комад Небески одред Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића као пример успешне сарадње.
Пошто сте обојица мање или више везани и за драматургију, писање драма односно филмских сценарија, а позната је пракса да се на темељу романа раде филмски сценарији, то се бар колико ја знам често практикује, ради ли се обрнуто? Постоји ли обрнута пракса, да се на темељу сценарија пишу романи?
Александар Новаковић: Постоји велики број разлога зашто се ради на адаптацијама романа, нарочито у системима великих студија а још ако је аутор мртав пар векова – милина. Разлог су, наравно, ауторска права а све што је џабе и Богу је драго. Није необично али је уметнички упитно да од сценарија филма који је хит, на брзину, настане роман. Таква дела постају део франшизе и више су комерцијалног карактера а делују као препричани филм. Као тинејџер сам прочитао роман „Вод“ базиран на истоименом филму Оливера Стоуна и то штиво је управо деловало као филм, препричан из кадра у кадар. Новелизација, тј. претакање филма у роман, постоји последњих стотину година али нема потенцијал да се издигне изнад правог романескног штива.
Вук Богдановић: Нисам сигуран али мислим да је Џорџ Лукас међу првима популаризовао новелизацију снимљењог филма и није случајно што је то био случај са његовим серијалом “Ратови Звезда”. Такви романи су можда и захвални за надоградњу фантастичних светова и измаштавање нових митологија, али као што Александар каже, ту ретко има места за озбиљну књижевност. То је посао по наруџбини и, иако га понекад раде остварени аутори, они су увек заробљени у оквирима сценарија по којима је филм снимљен. Постоји случај где је за наставак филма “Бладе Руннер” оригинални сценариста првог дела рекао да не уме да напише сценарио за наставак – већ је уместо тога написао књигу коју су потом остали аутори адаптирали у сценарио. Дешавало се да писац напише сценарио за филм и роман у исто време. Томас Харис је написао роман који је описао детињство Ханибала Лектера јер је био уцењен од стране продуцента: или ти напиши нешто оригинално или ће неки сценариста то урадити по задатку. Свашта се дешава на том пољу, могућности су бројне и све су валидне – уколико је дело успешно. ПС, да мало проширим тему, памти ли ико едицију књижевних дела “ФЕСТ Роман”? То су романи по којима су снимљени филмови али који нису имали неки ранији одазив или чак били објављени у старој Југославији. Та едиција би им удахнула “други живот” шлепујући их уз успех филма који је по њима настао а који је у том трену био “хит ФЕСТ-а”…
Да ли ћете на темељу овог романа радити можда драмски текст или фимски сценариј?
Александар Новаковић: Није искључено. Жеља и воља постоје али, филм је скупа играчка и волео бих да не говорим много о томе унапред. Не толико што сам тајновит колико да га не „урекнем“.
Вук Богдановић: Наравно да је то могуће. Као што то раније рекох, он је и настао по угледу на филмски сценарио. Ипак, слажем се са Александром у констатацији да је филм нешто што тражи много времена и новца, тако да се плашим да ће ситуација пре довести до обрнутог случаја! – да ће неки сценарио “из фиоке” пре имати шансу да до публике стигне као роман чији би му евентуални успех потом утро пут и до великог платна. На пример, Жодоровски је тако отишао у стрип, у такозвану графичку новелу, да би данас најавили филмску адаптацију “Инкала”. Желим рећи: важно је да приче буду испричане. Форма је небитна.
Збивања деведесетих година прилично дуго су у фокусу наших романописаца и драмских писаца, ратна збивања нарочито. Па ни у кинематографији те теме нису реткост. Каква су ваша виђења. Зашто је то тако?
Александар Новаковић: Очигледно је да су нас догађаји деведесетих одредили у двадесетим годинама овог века и да су сукоби само гурнути под тепих. Ране су свеже а бројна питања потиснута, прескочена. Желим да живимо нормално је мантра дана али, да би живели нормално, морамо се суочити с оним што се дешавало пре више од тридесет година. Шта је нормално данас и овде? С друге стране, мотиви за бављење овом темом се разликују од аутора до аутора: има ту оних који желе да се кроз писање о деведесетим оправдају за своје националистичко држање или, чак, да га нагласе и кажу како се нису променили ни за јоту. Ти људи су, иначе, из неких крајње сумњивих разлога ушли у књижевност. Има и оних који пролазећи и пером и срцем кроз низ парадокса ових ратова желе да пошаљу универзалну поруку. Наш роман спада у дела ове потоње групе аутора.
Вук Богдановић: Деведесете су свакако велика рана овог народа и државе. Узроке и исходе тих година је немогуће гурнути под тепих иако је то жеља већине, можда као последица нечисте савести. За нас остале је, по мом мишљењу, бављење тим годинама нека врста психоанализе и терапије, покушај да се нађе неки смисао или катарза или макар – као што је то случај у нашем роману – покушај да се укаже на то да су убеђења која су довела до тих трагичних деведесетих и даље врло живи. Одређене индивидуе посвећено негују пламичак нетрпељивости и мржње. Питање је времена када ће поново да букне…
Оно што сам уочио, можда грешим, у вашем роману „Статиста“ инсистирате, ако се тако може рећи, на фактографији, на сцени, на слици коју сугеришете читаоцу, да ли је то можда стога што сте, један позоришан човек, други филмски? Или је то тако намерно учињено? Ако јесте, зашто?
Александар Новаковић: Увек сам веровао да писац не треба да ми црта, да буде неки самозаљубљени сугестивни дух који ми улази у главу и говори шта да мислим и осећам док читам књигу. Дајмо публци простора да домашта оно што смо написали. Немојмо их товити речима, нека остану „гладни“.
Вук Богдановић: Добро сте то приметили. О томе сам нешто већ и рекао у претходним одговорима. Са једне стране то јесте последица моје струке али са друге стране сматрам да је овај текст био захвалан за такав третман. Нисам нарочити залуђеник за Хемингвејеву “теорију леденог брега” сем у случајевима кад она делује. Надам се да је то случај и са “Статистом”.
Емоције ваших јунака као да су потиснуте, не дозвољавате им да тек тако лако избију на површину. Да ли се варам? Ако сам у праву, зашто сте се определили за такаву конструкцију наратива.
Александар Новаковић: По делању јунака се види шта они заправо желе. Знате, постоји једна широко распрострањена и мени огавна особина код људи на овим просторима: разметање душом. Знате већ: Ми балкански Словени имамо душу а други је немају. Из њих вришти: Погледајте ме, диван сам, тако осећајан. И то говоре толико театрално да не можете рећи ништа осим: ово је најгора шмира коју сам видео. Ако је то нека осећајност онда ја имам леденицу уместо срца. Но, шта ти људи заиста раде? Не шта говоре, пустите то, ја сад могу да кажем да сам краљ Данске, то је небитно. Шта чиним? Како чиним? Е, то, људско делање, показује оно што јесмо заиста. Ко то разуме имаће кључ за читање наших јунака.
Вук Богдановић: Мантра филма је “покажи, не казуј”, тј. дела а не речи. Са друге стране, главни лик нашег романа је особа која пати од ПТСД-а, и сматрали смо да је ефектније описати његов начин доживљаја света кроз кривљење слике онога што он види и што му се дешава. Наш главни лик се ни не бави својим емоцијама у толикој мери јер су оне за њега извор великог бола и он их потискује. Петар у његовим очима је “вечити командант” а Ана нека врста свете мученице са “пламеном у коси”. За особу таквог менталног стања су они баш такви какве их он види и стога их такве види и читалац. Роман није писан из објективног угла а потиснуте емоције обично доживе ерупцију у неким преувеличаним поступцима које прича и описује. Нисмо хтели да “телефонирамо” нити да попујемо читаоцу. Сматрали смо да је дело у оваквој форми узбудљивије и занимјивије.
Књига се налази у продаји, ускоро крећу промоције, прва 17.априла, потом у мају. Шта очекујете од романа, од публике а шта од својих колега из позоришне и филмске бранше? Или можда већ имате некаквих реакција?
Александар Новаковић: Књига се тек појавила па је о томе преурањено говорити али оно неколико реакција које сам добио до сад су позитивне. Што се очекивања тиче, стање у култури вас увек приморава да лествицу обарате, будете убоги скромница који се нада неком чланку ту и тамо и продаји сто примерака. Мене таква очекивања не занимају. Као и увек, идем на највећа могућа, ма како нереално изгледала а како ће бити – видећемо. Не треба заборавити да игнорисање, конкуренција, суревњивост али и идеолошко-политички разлози играју у овој причи. Оставићемо траг, то је сигурно, и наставити даље.
Вук Богдановић: Као што Александар рече, још је рано. Неки од колега су тек добили издање које је још “вруће” од штампе. Ипак било је позитивних коментара али и неких којима је прича била претешка и који су навијали за хаппy енд! Наш крај је колико-толико отвореног карактера. То можда показује и генерални однос на овим просторима према деведесетима и времену у којем сад живимо: боље да је чаша полу-пуна него полу-празна. Лично, ја сам мишљења да такав критички став доста подсећа на кување жабе. Што се тиче очекивања, мени је чаша већ пуна самим тим што је роман доживео публикацију, а публика ће временом сама донети свој суд.
Имате ли у плану још који заједнички књижевни пројекат или пројекат уопште?
Александар Новаковић: Следећи пројекат је драмски текст смештен у Централној Европи пред Први светски рат, са натуралистичким и гротескним елементима. Не желим ништа да откривам осим да ће вас изненадити и да се надам да ће доживети запажену јавну судбину.
Вук Богдановић: План постоји за једно дело. Овог пута је све потекло од једне историјске чињенице и пријатно сам се изненадио да је Александар био заинтересован када сам му пренео концепт који сам имао у глави. Сматрам да оно неће имати толико додирних тачака са филмом већ пре са театром, тако да ће овај пут Александрова и моја улога у писању бити замењена. То ће делимично бити нов терен за мене и стога му прилазим са радошћу аматера, онога ко није ни свестан оног што не зна. Али оно што знам је да га пишем са људима у које имам пуно поверење, колико у њихов списалачки таленат, толико и у њихову моралну исправност, непокупљивост и храброст. А то је основни предуслов у стварању уметности.
