Kako je nastala jedna (ne)obična priča dvojice bliskih prijatelja a umnogome različitih interesovanja
Interviju vodio Lebrecht Gaspar
Ovih dana je iz štampe u izdanju Udruženja nezavisnih pisaca Srbije, u biblioteci Vertikale izašao lako čitljiv roman Statista dvojice autora koji se pojavljuju kao koautori, Aleksandra Novakovića, dramaturga, eseiste, pesnika, književnika, kolumniste i političkog aktiviste ali i muzičara, jednom rečju zanimljivog umetnika i Vuka Bogdanovića, scenariste i filmskog režisera koji se po prvi put okušava u književnosti, preciznije rečeno u sferi romansijerskog stvaralaštva. I naravno, kada knjiga napusti štampariju, kao u slučaju roman Statista, izdavač se potrudi da ona vrlo brzo nađe put do polica prestoničkih Delfi knjižara.
Šta reći o samom romanu? Imao sam tu priliku, i prijatno zadovoljstvo naravno, da roman Statista ovog autorskog dvojca pročitam još dok je bio u rukopisu. Iako ne volim preterano da čitam romane u elektronskoj formi, knjiga je ipak knjiga, ima i miris što nije zanemarivo a i navike su navike, Statistu sam pročitao u dahu, što znači u jednom danu. U svakom slučaju, to što sam ovaj roman pročitao u dahu, mnogo govori a oni koji ga budu čitali, uveren sam neće osporavati moje mišljenje jer će ga “konzumirati” na identičan način.
Pa evo, za početak valjalo bi dati nekoliko kratkih informacija o romana Statista. Glavni junak romana je Edi, bivši narkoman i sadašnji alkoholičar, ratni veteran koji pati od posttraumatskog sindroma. Živi sa roditeljima koji su davno digli ruke od njega. U masi žitelja grada Edi ni po čemu ne štrči. Ili bar ne na prvi pogled? Nakon poslednjeg u nizu otkaza uz pomoć prijatelja Edi uspeva da se koliko-toliko snađe i počinje da radi kao filmski statista. Angažman ga vodi na snimanje ratnog filma “Izgon” koji se bavi bitkama u kojim je Edi učestvovao kao borac i on ponovo oblači unifomu i tada? Pa dešava se ono što se u takvim situacijama sa takvim ljudima i dešava…
I tako, pošto mi se učinilo interesantnim da sa Aleksandrom i Vukom uradim interviju trebalo mi je da obavim nekoliko telefonskih razgovora i da dogovorim termin za viđenje. I pored niza svojih rutinskih i svakodnevnih obaveza, sa Aleksandrom Novakovićem sam lako utanačio termin, ili bolje rečeno termine. Sa Vukom Bogdanovićem je bilo povuci potegni. Razlog natezanja bile su njegove mnogobrojne obaveze budući da za nekoliko dana, početkom aprila počinje snimanje kratkometražnog igranog filma u koprodukciji dve kuće, ETM produkcije iz Srbije i 4Film iz Hrvatske, u okolini Pančeva i čija se premijera očekuje u drugoj polovini godine, što iziskuje ogromne pripreme, sastranke, razgovore, planirane i mnoge druge, često neplanirane aktivnosti tako da je bilo prilično neizvesno da li ćemo moći da se svi uklopimo u njegov zgusnut raspored. I kako to već kod nas biva, na koncu, skupili smo se i obavili prijatan razgovor i kada sam preslušao snimak, ispostavilo se vrlo interesantan interviju. Na kraju krajeva, nije ni čudo, ishod postavljenih uglavnom pravih, dovoljno inspirativnih i možda donekle provokativnih pitanja interesantnim ljudima ne mogu nikako dati loš rezultat.
Pa evo, da vidimo kako je tekao razgovor.
U nas, pitao sam, za razliku od ostatka sveta, nije česta pojava, čak nisam siguran da i ima sličnih primera, možda mi je nešto promaklo, da se pred publikom pojavi roman pisan u dve ruku, ili preciznije tipkan sa četiri ruke. Kako ste došli na ideju da skupa, u četiri ruke napišete roman? Kako je tekao proces stvaranja? Čija je bila inicijalna ideja?
Aleksandar Novaković: Nije uobičajeno ali mislim da nismo izmislili toplu vodu jer je takvih slučajeva bilo ranije. Počelo je od moje ideje o čoveku koji statira u filmu čija je radnja zasnovana na bici u kojoj je učestvovao. Isprva mi je to izgledalo kao radnja za malo dužu pesmu koju sam napisao a onda sam pomislio da može od toga nastati nešto više pa sam neki prvi nacrt, sinopsis pripovetke, potencijalnog romana, poslao Vuku i onda su počele da se nadovezuju ideje. Rukopis je polako rastao od osnovnog kostura oko kojeg smo se dogovorili pa su počele da se pojavljuju tetive, unutrašnji organi, koža, celo telo dela, deo po deo.
Vuk Bogdanović: Mislim da je do saradnje došlo pre nego što je ijedna reč i stavljena na papir. Uvek jedan drugome ispričamo nove ideje na kojima radimo i čim mi je Aleksandar spomenuo početnu premisu “Statiste” počeo sam da je nadopunjujem sopstvenim predlozima koji su mu se dopali. Nije bilo nekog plana da ovo pišemo zajedno, prosto se tako desilo: on bi napisao jedan deo, ja bi mu verbalno predložio izmenu koju bi potom sam napisao a on bi to nadogradio u novoj ruci teksta. Inače, Aleksandar i ja smo pokušali ranije da zajedno napišemo jedan scenario po njegovoj ideji ali su nam se postavke za taj tekst razmimoilazile već od samog početka. Kod “Statiste” to nije bio slučaj. Što se tiče koautorskih romana, to nije neuobičajena pojava ali je češća uglavnom u zapadnim žanr-romanima. Saradnja Rodžer Zelazni / Filip K. Dik mi prva pada na pamet.
Vuče, kao režiseru, pisanje romana sigurno je bio svojevrstan izazov ali i posebno iskustvo, nešto sasvim drugačije od onog čime se bavite, drugačije od pisanja scenarija i režiranja filma. Šta nam o tom iskustvu možete reći.
Vuk Bogdanović: Svakako je to nešto novo za mene. Scenario za film se formom podosta razlikuje od uobičajenog pisanog romana, to su uglavnom vrlo šturi tekstovi na oko 90 do 120 stranica i obično se smatraju usputnom stanicom čiji je cilj realizovati film. Retko koji scenario za film je objavljen u formi u kojoj je napisan. Naravno, postoje autori koji se mogu raspisati u svom scenariju ali to nije praksa branše gde ljude morate brzo upecati jasnoćom izraza koji se prevashodno bavi vizualnim doživljajem. Brzi, filmski tok našeg romana, jedinstvo mesta radnje po “scenama” tj. poglavljima, je tipičan za formu scenarija i tu se vidi moje osnovno zanimanje. Ja sam se, nakon što smo sastavili taj neki kostur dela, više naslanjao na Aleksandra koji je iskusan pisac romana da bi u sledećim revizijama naredio sebi da zaboravim da sam scenarista i reditelj, i dozvolio da budem pisac. To je bio novi momenat za mene. Prijatno me je iznenadilo to što sam se sad bavio delovima teksta koji se uopšte ne tiču vizuelnog utiska već onog emotivnog, prikrivenog! Od show don’t tell sam napravio pun krug.
Aleksandre, ako se ne varam, vama ovaj oblik saradnje nije nepoznanica. Kakva su vaša iskustva?
Aleksandar Novaković: Do sada dosta dobra. Imao sam iskustva rada u scenarističkim timovima, pisanja drama, scenarija sa našim autorima. Uvek bi me iznenadilo, i to prijatno, šta nešto što napišem izazove kod drugog autora i kako se nadovezuje na ono što sam napisao. Takav način saradnje vas može odvesti u krajnje daleke, nepoznate literarne krajeve. Samo, moram reći, troje bi bilo gužva što se tiče takvog načina pisanja. Inače, meni odmah prvo padne na pamet komad Nebeski odred Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića kao primer uspešne saradnje.
Pošto ste obojica manje ili više vezani i za dramaturgiju, pisanje drama odnosno filmskih scenarija, a poznata je praksa da se na temelju romana rade filmski scenariji, to se bar koliko ja znam često praktikuje, radi li se obrnuto? Postoji li obrnuta praksa, da se na temelju scenarija pišu romani?
Aleksandar Novaković: Postoji veliki broj razloga zašto se radi na adaptacijama romana, naročito u sistemima velikih studija a još ako je autor mrtav par vekova – milina. Razlog su, naravno, autorska prava a sve što je džabe i Bogu je drago. Nije neobično ali je umetnički upitno da od scenarija filma koji je hit, na brzinu, nastane roman. Takva dela postaju deo franšize i više su komercijalnog karaktera a deluju kao prepričani film. Kao tinejdžer sam pročitao roman „Vod“ baziran na istoimenom filmu Olivera Stouna i to štivo je upravo delovalo kao film, prepričan iz kadra u kadar. Novelizacija, tj. pretakanje filma u roman, postoji poslednjih stotinu godina ali nema potencijal da se izdigne iznad pravog romanesknog štiva.
Vuk Bogdanović: Nisam siguran ali mislim da je Džordž Lukas među prvima popularizovao novelizaciju snimljenjog filma i nije slučajno što je to bio slučaj sa njegovim serijalom “Ratovi Zvezda”. Takvi romani su možda i zahvalni za nadogradnju fantastičnih svetova i izmaštavanje novih mitologija, ali kao što Aleksandar kaže, tu retko ima mesta za ozbiljnu književnost. To je posao po narudžbini i, iako ga ponekad rade ostvareni autori, oni su uvek zarobljeni u okvirima scenarija po kojima je film snimljen. Postoji slučaj gde je za nastavak filma “Blade Runner” originalni scenarista prvog dela rekao da ne ume da napiše scenario za nastavak – već je umesto toga napisao knjigu koju su potom ostali autori adaptirali u scenario. Dešavalo se da pisac napiše scenario za film i roman u isto vreme. Tomas Haris je napisao roman koji je opisao detinjstvo Hanibala Lektera jer je bio ucenjen od strane producenta: ili ti napiši nešto originalno ili će neki scenarista to uraditi po zadatku. Svašta se dešava na tom polju, mogućnosti su brojne i sve su validne – ukoliko je delo uspešno. PS, da malo proširim temu, pamti li iko ediciju književnih dela “FEST Roman”? To su romani po kojima su snimljeni filmovi ali koji nisu imali neki raniji odaziv ili čak bili objavljeni u staroj Jugoslaviji. Ta edicija bi im udahnula “drugi život” šlepujući ih uz uspeh filma koji je po njima nastao a koji je u tom trenu bio “hit FEST-a”…
Da li ćete na temelju ovog romana raditi možda dramski tekst ili fimski scenarij?
Aleksandar Novaković: Nije isključeno. Želja i volja postoje ali, film je skupa igračka i voleo bih da ne govorim mnogo o tome unapred. Ne toliko što sam tajnovit koliko da ga ne „ureknem“.
Vuk Bogdanović: Naravno da je to moguće. Kao što to ranije rekoh, on je i nastao po ugledu na filmski scenario. Ipak, slažem se sa Aleksandrom u konstataciji da je film nešto što traži mnogo vremena i novca, tako da se plašim da će situacija pre dovesti do obrnutog slučaja! – da će neki scenario “iz fioke” pre imati šansu da do publike stigne kao roman čiji bi mu eventualni uspeh potom utro put i do velikog platna. Na primer, Žodorovski je tako otišao u strip, u takozvanu grafičku novelu, da bi danas najavili filmsku adaptaciju “Inkala”. Želim reći: važno je da priče budu ispričane. Forma je nebitna.
Zbivanja devedesetih godina prilično dugo su u fokusu naših romanopisaca i dramskih pisaca, ratna zbivanja naročito. Pa ni u kinematografiji te teme nisu retkost. Kakva su vaša viđenja. Zašto je to tako?
Aleksandar Novaković: Očigledno je da su nas događaji devedesetih odredili u dvadesetim godinama ovog veka i da su sukobi samo gurnuti pod tepih. Rane su sveže a brojna pitanja potisnuta, preskočena. Želim da živimo normalno je mantra dana ali, da bi živeli normalno, moramo se suočiti s onim što se dešavalo pre više od trideset godina. Šta je normalno danas i ovde? S druge strane, motivi za bavljenje ovom temom se razlikuju od autora do autora: ima tu onih koji žele da se kroz pisanje o devedesetim opravdaju za svoje nacionalističko držanje ili, čak, da ga naglase i kažu kako se nisu promenili ni za jotu. Ti ljudi su, inače, iz nekih krajnje sumnjivih razloga ušli u književnost. Ima i onih koji prolazeći i perom i srcem kroz niz paradoksa ovih ratova žele da pošalju univerzalnu poruku. Naš roman spada u dela ove potonje grupe autora.
Vuk Bogdanović: Devedesete su svakako velika rana ovog naroda i države. Uzroke i ishode tih godina je nemoguće gurnuti pod tepih iako je to želja većine, možda kao posledica nečiste savesti. Za nas ostale je, po mom mišljenju, bavljenje tim godinama neka vrsta psihoanalize i terapije, pokušaj da se nađe neki smisao ili katarza ili makar – kao što je to slučaj u našem romanu – pokušaj da se ukaže na to da su ubeđenja koja su dovela do tih tragičnih devedesetih i dalje vrlo živi. Određene individue posvećeno neguju plamičak netrpeljivosti i mržnje. Pitanje je vremena kada će ponovo da bukne…
Ono što sam uočio, možda grešim, u vašem romanu „Statista“ insistirate, ako se tako može reći, na faktografiji, na sceni, na slici koju sugerišete čitaocu, da li je to možda stoga što ste, jedan pozorišan čovek, drugi filmski? Ili je to tako namerno učinjeno? Ako jeste, zašto?
Aleksandar Novaković: Uvek sam verovao da pisac ne treba da mi crta, da bude neki samozaljubljeni sugestivni duh koji mi ulazi u glavu i govori šta da mislim i osećam dok čitam knjigu. Dajmo publci prostora da domašta ono što smo napisali. Nemojmo ih toviti rečima, neka ostanu „gladni“.
Vuk Bogdanović: Dobro ste to primetili. O tome sam nešto već i rekao u prethodnim odgovorima. Sa jedne strane to jeste posledica moje struke ali sa druge strane smatram da je ovaj tekst bio zahvalan za takav tretman. Nisam naročiti zaluđenik za Hemingvejevu “teoriju ledenog brega” sem u slučajevima kad ona deluje. Nadam se da je to slučaj i sa “Statistom”.
Emocije vaših junaka kao da su potisnute, ne dozvoljavate im da tek tako lako izbiju na površinu. Da li se varam? Ako sam u pravu, zašto ste se opredelili za takavu konstrukciju narativa.
Aleksandar Novaković: Po delanju junaka se vidi šta oni zapravo žele. Znate, postoji jedna široko rasprostranjena i meni ogavna osobina kod ljudi na ovim prostorima: razmetanje dušom. Znate već: Mi balkanski Sloveni imamo dušu a drugi je nemaju. Iz njih vrišti: Pogledajte me, divan sam, tako osećajan. I to govore toliko teatralno da ne možete reći ništa osim: ovo je najgora šmira koju sam video. Ako je to neka osećajnost onda ja imam ledenicu umesto srca. No, šta ti ljudi zaista rade? Ne šta govore, pustite to, ja sad mogu da kažem da sam kralj Danske, to je nebitno. Šta činim? Kako činim? E, to, ljudsko delanje, pokazuje ono što jesmo zaista. Ko to razume imaće ključ za čitanje naših junaka.
Vuk Bogdanović: Mantra filma je “pokaži, ne kazuj”, tj. dela a ne reči. Sa druge strane, glavni lik našeg romana je osoba koja pati od PTSD-a, i smatrali smo da je efektnije opisati njegov način doživljaja sveta kroz krivljenje slike onoga što on vidi i što mu se dešava. Naš glavni lik se ni ne bavi svojim emocijama u tolikoj meri jer su one za njega izvor velikog bola i on ih potiskuje. Petar u njegovim očima je “večiti komandant” a Ana neka vrsta svete mučenice sa “plamenom u kosi”. Za osobu takvog mentalnog stanja su oni baš takvi kakve ih on vidi i stoga ih takve vidi i čitalac. Roman nije pisan iz objektivnog ugla a potisnute emocije obično dožive erupciju u nekim preuveličanim postupcima koje priča i opisuje. Nismo hteli da “telefoniramo” niti da popujemo čitaocu. Smatrali smo da je delo u ovakvoj formi uzbudljivije i zanimjivije.
Knjiga se nalazi u prodaji, uskoro kreću promocije, prva 17.aprila, potom u maju. Šta očekujete od romana, od publike a šta od svojih kolega iz pozorišne i filmske branše? Ili možda već imate nekakvih reakcija?
Aleksandar Novaković: Knjiga se tek pojavila pa je o tome preuranjeno govoriti ali ono nekoliko reakcija koje sam dobio do sad su pozitivne. Što se očekivanja tiče, stanje u kulturi vas uvek primorava da lestvicu obarate, budete ubogi skromnica koji se nada nekom članku tu i tamo i prodaji sto primeraka. Mene takva očekivanja ne zanimaju. Kao i uvek, idem na najveća moguća, ma kako nerealno izgledala a kako će biti – videćemo. Ne treba zaboraviti da ignorisanje, konkurencija, surevnjivost ali i ideološko-politički razlozi igraju u ovoj priči. Ostavićemo trag, to je sigurno, i nastaviti dalje.
Vuk Bogdanović: Kao što Aleksandar reče, još je rano. Neki od kolega su tek dobili izdanje koje je još “vruće” od štampe. Ipak bilo je pozitivnih komentara ali i nekih kojima je priča bila preteška i koji su navijali za happy end! Naš kraj je koliko-toliko otvorenog karaktera. To možda pokazuje i generalni odnos na ovim prostorima prema devedesetima i vremenu u kojem sad živimo: bolje da je čaša polu-puna nego polu-prazna. Lično, ja sam mišljenja da takav kritički stav dosta podseća na kuvanje žabe. Što se tiče očekivanja, meni je čaša već puna samim tim što je roman doživeo publikaciju, a publika će vremenom sama doneti svoj sud.
Imate li u planu još koji zajednički književni projekat ili projekat uopšte?
Aleksandar Novaković: Sledeći projekat je dramski tekst smešten u Centralnoj Evropi pred Prvi svetski rat, sa naturalističkim i grotesknim elementima. Ne želim ništa da otkrivam osim da će vas iznenaditi i da se nadam da će doživeti zapaženu javnu sudbinu.
Vuk Bogdanović: Plan postoji za jedno delo. Ovog puta je sve poteklo od jedne istorijske činjenice i prijatno sam se iznenadio da je Aleksandar bio zainteresovan kada sam mu preneo koncept koji sam imao u glavi. Smatram da ono neće imati toliko dodirnih tačaka sa filmom već pre sa teatrom, tako da će ovaj put Aleksandrova i moja uloga u pisanju biti zamenjena. To će delimično biti nov teren za mene i stoga mu prilazim sa radošću amatera, onoga ko nije ni svestan onog što ne zna. Ali ono što znam je da ga pišem sa ljudima u koje imam puno poverenje, koliko u njihov spisalački talenat, toliko i u njihovu moralnu ispravnost, nepokupljivost i hrabrost. A to je osnovni preduslov u stvaranju umetnosti.
