Isus je prokleo smokvu da sa nje niko više nikada ne pojede ni jedan rod što je bilo više nego dovoljno da smokva odmah usahne
Jedno od mesta u svetoj hrišćanskoj knjizi koje izaziva ponajviše različitih razumevanja i pred kojim zastaju i najmirniji tumači značenja, jeste veliko iznenađenje reakcijom božijeg sina u okolnostima koje su previše obične i preispoljeno ljudske da bi omele božanstvo u održanju postojanosti. Ono se pominje u dva Jevanđelja, po Mateju i po Marku a iz ostalih izostaje. Međutim, ponavljanje obavezuje zaustavljanje pred izrazitom neočekivanošću.
Naime, Isus je bio gladan. Previše ljudski za božanstvo. Glad efikasno suspenduje vrlinu i zbog takvog stanja automatski menja poželjna humanistička svojstva čoveka. Sledstveno tome, procedure u kojima je smanjenje hrane obavezan sadržalac, vode do obuzdavanja jarosti i gordosti. Naravno, uz odricanje od čulnosti i nadutosti kao faktora koji pojačavaju animalnu vitalnost na štetu delikatnosti i osetljivosti prema svetu idealnih, naspram realnih pojava i stanja. Dakle, svi znamo šta je glad i kako se ona odražava na ljudske reakcije. Primer “Proklete smokve” nagoveštava sve potencijalne slabosti na kojima se susreću božiji i ljudski likovi. Isus je iz daleka video ulistalu smokvu i pogledao na nju sa željom i uobičajenim očekivanjima koja garantuju zreli plodovi. Međutim, na oslistalom drvetu nije bilo plodova. Tada se desio neočekivani preokret, Isus je prokleo smokvu da sa nje niko više nikada ne pojede ni jedan rod što je bilo više nego dovoljno da smokva odmah usahne a njegovi učenici ostanu iznenađeni ovim događajem (Mt. 20. 1-19; Mk. 10 43 i dalje).
Objašnjenje koje je usledilo odnosilo se samo na subjekta, izuzimajući objekt usmerenja činidbe i kontekst u kojem se odvija, tako što je Isus rekao učenicima da će sve što zatraže od vere dobiti samo molitvom. Međutim, ostaje nejasno, zašto je olistala smokva, bez ploda, platila glavom očekivanja koja molitva nije ispunila? Da li bi smokvica preživela da “sin” nije bio gladan i da li bi samo poslužila kao primer milosti prema jalovom životu koji “ocu” mora biti drag, ako ni zbog čega drugog, ono bar što je njegovo delo jednako kao i rodne smokvice? Njen skrajnuti i neometeni život bez ploda pre može biti stvaralački propust nego nerazumno egzistencijo nepočinstvo. Tako gledano, teško da je razumeti nesrazmernu kaznu za olistalo stablo budući da je i bez efekata plodnosti, estetizaciju “božije bašte” i primer zaštićenog “života sa greškom”, smokvica garantovala veoma stabilno što dokazuje iznenađenje učenika.
Van svake sumnje ostaje predpostavka da Isus to nije učinio zbog gladi i da je glad uvedena u priču kao kontrapunkt koji zavodi naivnog čitaoca na grešku koju smo smestili u početnu predpostavku i da je njegova poučnost višeznačna u najmanje štetnom primeru šta se sve može očekivati kao iznenadna ljudska reakcija na svaku vrstu izostanaka uobičajenih očekivanja. Pažnju na neočekivanost gesta koji je izgubio iz vida da će “armija” sledbenika jedva dočekati da za sebe prigrabi pravo da odlučuje koja vrsta treba da nestane zbog izostanka ploda, bolno skreće naknadna pamet koja arhivira tragičnu evidenciju preispoljeno samozvanih hrišćana koji su se u nekoj svojoj gladi preko noći osposobili da posecaju smokve bez smokvica.
Moglo je i pažljivije.
