Исус је проклео смокву да са ње нико више никада не поједе ни један род што је било више него довољно да смоква одмах усахне
Једно од места у светој хришћанској књизи које изазива понајвише различитих разумевања и пред којим застају и најмирнији тумачи значења, јесте велико изненађење реакцијом божијег сина у околностима које су превише обичне и преиспољено људске да би омеле божанство у одржању постојаности. Оно се помиње у два Јеванђеља, по Матеју и по Марку а из осталих изостаје. Међутим, понављање обавезује заустављање пред изразитом неочекиваношћу.
Наиме, Исус је био гладан. Превише људски за божанство. Глад ефикасно суспендује врлину и због таквог стања аутоматски мења пожељна хуманистичка својства човека. Следствено томе, процедуре у којима је смањење хране обавезан садржалац, воде до обуздавања јарости и гордости. Наравно, уз одрицање од чулности и надутости као фактора који појачавају анималну виталност на штету деликатности и осетљивости према свету идеалних, наспрам реалних појава и стања. Дакле, сви знамо шта је глад и како се она одражава на људске реакције. Пример “Проклете смокве” наговештава све потенцијалне слабости на којима се сусрећу божији и људски ликови. Исус је из далека видео улисталу смокву и погледао на њу са жељом и уобичајеним очекивањима која гарантују зрели плодови. Међутим, на ослисталом дрвету није било плодова. Тада се десио неочекивани преокрет, Исус је проклео смокву да са ње нико више никада не поједе ни један род што је било више него довољно да смоква одмах усахне а његови ученици остану изненађени овим догађајем (Мт. 20. 1-19; Мк. 10 43 и даље).
Објашњење које је уследило односило се само на субјекта, изузимајући објект усмерења чинидбе и контекст у којем се одвија, тако што је Исус рекао ученицима да ће све што затраже од вере добити само молитвом. Међутим, остаје нејасно, зашто је олистала смоква, без плода, платила главом очекивања која молитва није испунила? Да ли би смоквица преживела да “син” није био гладан и да ли би само послужила као пример милости према јаловом животу који “оцу” мора бити драг, ако ни због чега другог, оно бар што је његово дело једнако као и родне смоквице? Њен скрајнути и неометени живот без плода пре може бити стваралачки пропуст него неразумно егзистенцијо непочинство. Тако гледано, тешко да је разумети несразмерну казну за олистало стабло будући да је и без ефеката плодности, естетизацију “божије баште” и пример заштићеног “живота са грешком”, смоквица гарантовала веома стабилно што доказује изненађење ученика.
Ван сваке сумње остаје предпоставка да Исус то није учинио због глади и да је глад уведена у причу као контрапункт који заводи наивног читаоца на грешку коју смо сместили у почетну предпоставку и да је његова поучност вишезначна у најмање штетном примеру шта се све може очекивати као изненадна људска реакција на сваку врсту изостанака уобичајених очекивања. Пажњу на неочекиваност геста који је изгубио из вида да ће “армија” следбеника једва дочекати да за себе приграби право да одлучује која врста треба да нестане због изостанка плода, болно скреће накнадна памет која архивира трагичну евиденцију преиспољено самозваних хришћана који су се у некој својој глади преко ноћи оспособили да посецају смокве без смоквица.
Могло је и пажљивије.
