Чији је наш Тесла?

Враћамо се причи којом се “Експрес“ бавио пре годину и нешто и питању – шта је нама Никола Тесла данас? Ни тада, ни данас, нисмо нашли адекватан одговор. Вртимо се око чињенице да нас Никола Тесла не занима, нарочито не у оној мери која нас упућује на сумњу да он нама данас више смета него користи. О томе сведочи и чињеница да је Музеј Николе Тесле смештен у неприкладан, готово срамотан простор, да је Влада Србије пре три године нашла други, “прикладнији“ у Старој електрани “Снага светлости“ у дорћолској марини, која је у рушевинама. Колико нем је познато, до данас на том месту није ниједна цигла померена.

Истина, сваког 10. јула у Србији, сходно мерама вредности код нас је обележен као Национални дан науке, низом јавних манифестација, уз који се слави и Теслино име. На томе се завршава наш јавни дуг према највећем Србину који је ходао планетом. А како време одмиче у ИТ бескрај, у свету све више је присутна свест да је Никола Тесла отац савремене електронске технологије и вештачке интелигенције која данас обликује свет те да ће он, како неко написа, и његова открића бити уткана у саму суштину човечанства. Широм света научници и залуђени истраживачи већ дуго трагају да о Тесли и његовом недокучивом делу што више сазнају.

Другим речима, цео свет се пита шта се крије, које велике идеје стоје иза његових цртежа, шта садрже неистражени документи који већ деценијама стоје у мраку подрума у Генчићевој кући у Крунској улици 51 у Београду? Свет је заокупљен Теслином идејом да је енергију из космоса могуће користити на планети Земљи јер та је енергија вечна. Та радозналост и жеља за новим сазнањима, нажалост, не станује овде. Србима је довољно, бусају се у прса – Тесла је Србин – то им је довољно.

Србима је Никола Тесла био нешто пре 122 године. Био је то 1. јул 1892. године кад је велики научник, први и једини пут стигао у Београд, и умало од среће и узбуђења није испустио племениту душу. Боравио је у Београду 31 сат, одржано више предавања, са великим заносом причао о својим проналасцима, пустио је сузу кад му је Јован Јовановић Змај поклонио своју збирку песама… Зашто је Србима тада Тесла био неко, зашто им је тада припадао, био њихов? Па неколико година касније у Србији је радило пет-шест хидроцентрала, међу њима и она, и данас жива, на Ђетињи код Ужица, пуштена у рад 1901.

Тада је Србија волела себе, а Срби су волели своју земљу. Данас у Србији нема тога, није га било ни јуче, нема га од тих година кад су Срби у Београду дочекали Теслу. Јер да поштујемо и да он нама заиста припада, у Београду би постојао институт Теслиног имена, научна установа која би била права кућа све ове деце математичара, физичара, хемичара, електроничара који купе медаље по белом свету и кад заврше школе одоше заувек из Србије. Или бар да му Музеј има довољно простора, уз адекватну и провокативну маркетиншку потпору, организацију, да буде центар новог ИТ света. Београд би био та атракција која, негујући име и важност великог научника, у коју би хрлили научници и радозналци, а не само пензионери које са Запада доводе сваког лета речни крузери. Да постоји таква научна установа, да се у њу уложио озбиљан новац, уместо у политичке и друге маркетинге, мегамаркете, ТВ студије и задругарства, ту би се окупљала паметна деца из Србије, Републике Српске, из региона, заробила би их наука и свест о великом претку. А, сасвим извесно, мање би било дроге и других зала у школским двориштима.

Да Вас подсетимо:  Заборављена антикомунистичка побуна у Срему: ЛЕГЕНДА О БИСЕРКИ И БРАЋИ ДАБИЋ!

Подсетимо, баштину Николе Тесле и оригиналне архиве УНЕСКО је уврстио у Регистар “Памћење света“. Да ли смо ми свет или смо изван света? Биће да смо изван света, уз охрабрујуће изузетке.

У недавном интервјуу за “Експрес“, Мирјана Катић, директорка Математичке гимназије где уче талентована деца Србије, на питање који третман у нашем друштву има Никола Тесла, да ли би било прикладно да се одвоји адекватан простор за научну заоставштину Тесле, Пупина и Миланковића, где би се окупљали научници, млади које интересује наука и остатак заинтересованог грађанства, мудро каже: “Врхунски научници су прави хероји нашег народа. Њихови животи су права инспирација за све нас. И треба да их спомињемо сваки дан. И да се поносимо њима. Ученици наше школе и ја смо пре месец дана снимали емисију за телевизију – ’Тесла – шта нисте знали о Теслином животу и шта Тесла представља за нас’.“

Радује и сазнање које нам саопштава академик Слободан Вукосавић, професор на Електротехничком факултету, који каже “Ми се свакодневно бавимо Теслом у раду са студентима, посебно у њиховим амбициозним пројектима које презентују на разним такмичењима широм света.

Музеј Николе Тесле годишње посећује више од 170.000 људи, углавном млађе популације из земље и света. У Музеју чувају више од 160.000 оригиналних докумената, похрањених у више од 50 великих сандука, 20.000 књига и часописа, као и више од 1200 историјско-техничких експоната, више од хиљаду планова и цртежа, 1500 фотографија и стаклених фото-плоча. Ту је и велика збирка Теслиних предмета – од прибора за бријање, наочара, па до крупних предмета, од фрижидера и кревета из његове хотелске собе. Музеј чува и малу збирку уметничких предмета из научникове заоставштине, предмете из Меморијалне збирке, као и техничке предмете из области којима се велики научник бавио… Запослени у неслужбеном разговору кажу “предмета је много, а простор којим располажемо не дозвољава нам да их на адекватан начин представимо“.

Да Вас подсетимо:  Саопштење поводом годишњице страдања Срба у агресији хрватске војске на РСК у августу 1995. године („Операција Олуја“)

Комплетну научникову заоставштину Београду је 1951. године поклонио Саво Косановић, рођак Николе Тесле, коју су му доделиле америчке правосудне власти, као једином наследнику Николе Тесле. Највећи део ове заоставштине, првенствено докумената који су део Теслиног још неистраженог научног истраживања.

Опет се враћамо нашем односу према Тесли. Стара електрана на Дорћолу, из Министарства културе је саопштено пре четири године, одабрана је за будуће станиште Музеја Николе Тесле. Речено је да су преко Развојне банке Савета Европе обезбеђена средства за рашчишћавање и припрему градње нове музејске зграде, а да би остатак потребног новца обезбедио буџет Републике Србије.

Станко Црнобрња, познати српски филмски редитељ и сценариста, у ауторском тексту у “Политици“, пре три године објавио је веома провокативне идеје.

“…Теже би било рећи да постоји воља да Тесла буде национални пројекат од највеће важности, који се осмишљено развија и траје и који у свет, 365 дана годишње, емитује сазнање да се само у једној тачки планете Земље, налази место где може да се дође у непосредни контакт с енергијом епохалног генија. Ако је умесно да место где почива оставштина једног научника постане место масовних ходочашћа, онда је тај научник Тесла, а то место је Београд. За такву ексклузивност многи градови и многе земље дали би богатство.

Пре више година, док је унесрећени Народни музеј још био облепљен крпама и окован скелама, писао сам да би било важно да се тај велики и важан музеј пресели у зграду која би била наменски пројектована за њега… а да се у зграду Народног музеја, дакле у центар града усели Музеј Николе Тесле, коме би свакако требало придружити још два великана светске науке – Милутина Миланковића и Михајла Пупина. Тек та поставка дала би повода за светска ходочашћа… И замислите, сваке вечери Теслине муње како севају из зграде садашњег Народног музеја. И холограмске пројекције на Тргу републике које зраче и емитују слике и енергију великог човека који је о себи говорио и овако. ’Ја се не бавим прорицањем, нисам гатара, не проричем људима судбину и нисам изумитељ. Ја откривам. Ја сам откривач принципа који постоје.’“

Међу пријатељима и познаницима, њих тачно 57, направио сам малу анкету, с једним питањем: како се осећате после посете Музеју Николе Тесле у Крунској 51 или кад прођете испред Музеја?

Одговори су изненађујући. Нико није рекао да је изашао из Музеја са емоцијама непоновљиве величине научника и проналазача Николе Тесле, већина се, кажу, осећала лоше јер Музеј у скученом простору као да се стиди Тесле, у подрумима старе виле чаме толики непрочитани документи из Теслине научне заоставштине, трећи су рекли да Тесла заслужује много већу пажњу него што му се поклања, а било је одговора типа “не морате улазити у Музеј, испред, на тротоару, стоје млади људи из целог света, чекају да виде причу о човеку чија открића чине темељ савремене ИТ науке и свакидашњег живота човечанства…“

Да Вас подсетимо:  О вечитој деци Јасеновца

После оваквих разговора с веома образованим и махом успешним људима, ухвати вас зловоља и сумња, и испливавају одговори на важна општа питања попут оног – зашто готово увек као народ бирамо погрешне путеве и страдања? До одговора – не припада нам боље.

Прихватићу и оцену да је ова аналогија прека и непримерена. У сличним приликама, често се питамо “шта би урадили Американци, Енглези, Италијани, Руси… да је Никола Тесла њихов, какав би свеприсутни бренд од тог имена направили? Нема сумње од тога би направили мултимедијалну атракцију, неодољиву провокацију, како за доконе тако и вагабунде жељне нових знања и изазова.

Одговор на ово питање већ имамо: Илон Маск више слави и велича Теслу од нас – доћи ћете до сличног закључка. Он има фирму именом “Тесла“, производи “тесла“ аутомобиле, учинио је за ововремену популаризацију нашег научника више од остатка света.

А шта би урадили Хрвати да је Тесла уистину њихов, као што га данас својатају? Најпре, кад је Тесла рођен, Хрватска није постојала. По следу историјских чињеница, право на својатање Тесле припадало би Аустроугарској монархији. А да припада Хрватској, они би му, за сваки случај, спалили кућу, што су и чинили. Приде убили би стотињак припадника породице Тасла у Смиљану, што су такође учинили, у време НДХ, па и доцније. Они то раде баш темељно!

Вратимо се питању постављеном на почетку овог штива: шта је Тесла нама данас? Одговор је очигледан, дакле питање је сувишно. Међутим, није сувишно питати. На сва поменута питања тражили смо одговор на мериторној адреси, код госпође Ивоне Јевтић, директорке Музеја Николе Тесле. У комуникацији с информативном службом музеја рекли су нам да директорка с јавношћу комуницира искључиво преко интернета. Послали смо јој седам питања у намери да добијемо одговоре на наше дилеме и сумње, благовремено. Одговор нисмо добили. Госпођа Јевтић, кажу, држи се максиме – у ћутању је сигурност – бар кад су у питању новинари.

Греши, она је само државни службеник, по закону, обавезна је да одговори на позив новинара.

ИЗВОРекспрес

Преузето са: https://www.koreni.rs/ciji-je-nas-tesla/