ПИШЕ:НАТАЛИЈА ВОЈИМИРОВИЋ
“Ако срећа има неки мирис, мислим да је њим одувек мирисала мамина кухиња,” написао је Ричард Луелин у књизи “Како је зелена била моја долина”.
У Београду, што би неки рекли у кругу двојке, никада нисам осетила такву срећу . Морала бих по ту дозу еуфорије да путујем 6 до 7 сати старим путем преко Мироча, загледана у непрегледне дубине Ђердапског језера. У монденској шестој гимназији нико није знао где ја идем.”Где ти је то,покажи нам на карти !” Ћутала сам.Како да им објасним ? Имала сам цео Дунав за себе, трчала сам у сусрет и викала “Бако бако ” !!! Толико бих снажно лупила капијом да би комшијски пси узнемирени залајали. Неисквареност и невиност тог времена ми увек натера сузе на очи. Касније околна села остадоше пуста. Ратне године …санкције нико није пролазио, ретки мотори аутомобили и понеки аутобус. Понеки политичар у кампањи застаде да искаже своје дивљење природним лепотама националног парка Ђердап. На плажи момак са гитаром, пева “Криво је море’. Писала сам дневник , као да сам знала да ћу морати да сачувам тај осећај сигурности и среће. На мојој плажи,у мом свету. И цео Дунав само за мене. Причам са таласима. Гледајући данас преплануле девојке са високим штиклама на плажи, са шминком, накитом, са вештачком косом и ноктима,питам се где сам погрешила УХ- Ниакад краја селфијима. ” Извините хоћете ли да ме сликате на чамцу са дечком? ” Нећу – одговорих девојци. Загњурих главу у књигу. Он је вапио за њеном пажњом а она је била себи центар света. Било ми га је жао. Мењала је гардеробу,па опет слика-минијатурни бикини,перику- па опет-шкљоц ! Осетих неизмерну тугу. Одједном скочих и кажем им “Дајте ми сликаћу Вас”. Сликала сам их два сата док се и њима није смучило. Нису могли да ми отму телефон. На крају су отишли … “Чудна је,а теби ? Ма да ,и мени тако делује,цео дан гледа у Дунав.”
Сунце поче да залази и ветар ми помилова косу. Сликаћу овај залазак помислих. Можда ћу пожелети да га се сећам. Да бих знала ко сам, шта ми је важно, да се не изгубим на дну овоземаљских лажи и превара. Да останем своја.
