Док је био међу нама, нисмо успели да бар и прозаично заснујемо стварносно поље у којем би у релативни склад призвали мисли, речи и поступке
Бога нико није видео. Они који тврде да су га чули, сведоче да је говорио на њиховом језику, али и поред тога нису успели да са њим заснују дијалог и добију одговоре на питања која би му поставили. Спорови око знања и веровања, доказивања и осећња, чињеница и стања, објектвине проверљивости и субјективне искључивости, нестају у нејасној дифузији чулности, искуства као поуздања у постојање и мистичне привлачности усмерене ка неоткривеним аферама несвесног и оностраног. Отворена историја вере и религиозности не одустаје од учинака искуства али трајно заснива своје присуство и опстанак на чудној мешавини опозитних садржаја коју више није могуће раздвојити посредством било какаве методолошке процедуре. Протезање стабилних ефеката овог деривата заснива се на митовима и легендама, канонима и затвореним гностичким моделима који су понекад компромитовани али и оснажени апокрифним испадима, са једне стране, и непосредним догађајима у којима учествују верници и атеисти, са друге.
Дакле, веру и религију није могуће потврдити искуством као што једнако није могуће доживети стварност без њих док је равноправно творе и доказују. Ни ја нисам видео Бога. Али, видео сам блаженопочившег Патријарха Павла. Човека Бога из оба ракурса, промотера обе школе мишљења, родоначелника верника и неверника, Човека Бога из комшилука, трамваја, улице, путника прашњавих стаза животних недаћа. Нико жив, искуствено не зна како се понашао Свети Сава, али сви живи данас, дакле, данас, док сви живимо, док пишем ове редове, дакле, сад и овде, занају како се понашао Павле, шта је радио а шта није радио, шта му је било довољно да живи са нама и за нас, а шта је свакодневно одбацивао док је бивао све бољи и лепши, светлији и светији, смернији и сретнији, мудрији и паметнији, угледнији и поштованији од свих који то нисмо чинили. Из књига можемо прочитати шта су говорили људи пре много векова, из сопствених чулних опажаја пресељених у неизбрисива сећања не можемо потиснути оно што је говорио Патријарх а још више од тога, знамо и можемо да упоредимо садржај његових речи и значења његових дела у односу на неспремност да га било ко од савременика следи, иако пред очима има живи пример како је могуће бити и Човек и Бог у истом трену, у времену које се за људе непрестано понавља.
Док је био међу нама, нисмо успели да бар и прозаично заснујемо стварносно поље у којем би у релативни склад призвали мисли, речи и поступке. Готово немогуће делује реалност таквог догађаја без њега. Најпре зато што никада нисмо поверовали, не у Бога, него у могућности живота изван предрасуда и страхова у свету беживотних циљева и хистеричних налога високих стандарда друштвености који унижавају минималне домете људскости. Ни они што верују у Бога, као ни они који верују само у оно што виде, нису сматрали да је “један од нас“, свима довољан доказ да је могуће бити човек, да „можемо бити људи“, јер ако је то успео он једноставним животом, може и свако сопственим опредељењем.
Међу нама је био Бог. Ако га нисмо видели, то не значи да он не постоји. Походио је и претходне генерације али од њих памтимо само како су ратовали или остављали тапије монументалнх грађевина. Кад већ нисмо успели да урадимо ништа за себе, испричајмо деци да смо га видели.
Патријарха Павла. Можда они поверују оно што ми нисмо.