Влајко

Ђорђе Д. Сибиновић
Ђорђе Д. Сибиновић

Онај који није за овоземљски суд, објасниће на божијем зашто је узео живот који није даривао…

 

Неке ствари пропадају а некима истиче рок трајања. „Све је разлог сопствене пропасти“. Понављање у симболима времена обезбеђује трајање модела живота, људи, група у којима се окупљају, друштва, правила, обичаја и појединаца. Од тога колико је то понављање могуће као функционална процедура зависи и колико ће модел трајати и колико ће моћи да се ефикасно трансформише према захтевима времена. Од људи који у њему делују као кључни гаранти трајања, зависи квалитет. Мера разумног учешћа људског фактора у колкетивним форматима одређује валоризацију, оно што није добро пропада, оно што се потрошило излази из употребе. Разлика је велика.

Људски мотиви, узори, вредности и претежни разлози поступања, међутим, не долазе искључиво из стварности. Тоталитет подразумева, посредовања једнако  оно што омогућава искуство као и оно што га превазилази. Људи не бирају своје рођење, историјско време, околности, културу и њихове карактеристике, али у свом животу, могу да до мере релативне слободе избора, понашање дизајнирају према сопственом разумевању врсте. Јер, „ко у руци држи чекић, у свему види ексере“.

Осећај припадања групи као примарно стање постојања и опстанка, код навећег броја чланова скупа ствара сумарну слику разборитости и исправности претежних вредности групе на којима се заснивају обавезне норме понашања свих. Тај осећај припадништва раздељује се на све појединце онолико колико могу да га разумеју и онолико колико им је доваљно да не буду санкционисани. Они који се више поистовећују са тако устројеном групом, освајају боља места али и увећавајући пристрасност, губе разум. То их међутим, не спречава да  личне гестове постојања заснивају и на вредностима које превазилазе стадо и који нусу део темељних постулата. То значи да „Муја не мора увек где и сви Турци“.

Влајко Стоиљковић, родом из Пожаревца, читав свој живот посветио је припадништву једном концепту који је пропао. Пропао је јер није био добар. Колики је његов лични допринос тој пропасти, није од значаја за симболичко жариште које пали и разгрејава његова опорука. „Никада немојте мислити и говорити о човеку док не сазнате његов крај“. Јер човек надилази своје време само ако успе да напусти његове стеге и одлике које га доводе до пропасти. Снагу за тако нешто имају само одабрани. Такве одлике не морају бити видљиве у свим њиховим поступцима, и  не морају исијавати узорност у свим животним добима. Довољан је један. Онај који за вечност говори да људскост није упутство за употребу рационалног и корисног живљења већ храброст избора која признаје али не пристаје. После Другог светског рата суд за ратне злочине у Јапану није имао коме да суди, сви одговорни из првог ешалона решили су тај суд сами са собом, својим Јапаном и заблудама. Онај који није за овоземљски суд, објасниће на божијем зашто је узео живот који није даривао, зашто је себе ставио изнад људи који су га понудили као део једне пропасти на којој су покушали да изграде срећу.

Влајко Стоиљковић је посрамио све нас који смо мислили да он није оно што је једино био. Тако је поновио оно најбоље из наше групе, оно што чини могућим искуство нашег опстанак али и оно што га превазилази.

Podelite sa drugima:

Povezani članci