Dok je bio među nama, nismo uspeli da bar i prozaično zasnujemo stvarnosno polje u kojem bi u relativni sklad prizvali misli, reči i postupke
Boga niko nije video. Oni koji tvrde da su ga čuli, svedoče da je govorio na njihovom jeziku, ali i pored toga nisu uspeli da sa njim zasnuju dijalog i dobiju odgovore na pitanja koja bi mu postavili. Sporovi oko znanja i verovanja, dokazivanja i osećnja, činjenica i stanja, objektvine proverljivosti i subjektivne isključivosti, nestaju u nejasnoj difuziji čulnosti, iskustva kao pouzdanja u postojanje i mistične privlačnosti usmerene ka neotkrivenim aferama nesvesnog i onostranog. Otvorena istorija vere i religioznosti ne odustaje od učinaka iskustva ali trajno zasniva svoje prisustvo i opstanak na čudnoj mešavini opozitnih sadržaja koju više nije moguće razdvojiti posredstvom bilo kakave metodološke procedure. Protezanje stabilnih efekata ovog derivata zasniva se na mitovima i legendama, kanonima i zatvorenim gnostičkim modelima koji su ponekad kompromitovani ali i osnaženi apokrifnim ispadima, sa jedne strane, i neposrednim događajima u kojima učestvuju vernici i ateisti, sa druge.
Dakle, veru i religiju nije moguće potvrditi iskustvom kao što jednako nije moguće doživeti stvarnost bez njih dok je ravnopravno tvore i dokazuju. Ni ja nisam video Boga. Ali, video sam blaženopočivšeg Patrijarha Pavla. Čoveka Boga iz oba rakursa, promotera obe škole mišljenja, rodonačelnika vernika i nevernika, Čoveka Boga iz komšiluka, tramvaja, ulice, putnika prašnjavih staza životnih nedaća. Niko živ, iskustveno ne zna kako se ponašao Sveti Sava, ali svi živi danas, dakle, danas, dok svi živimo, dok pišem ove redove, dakle, sad i ovde, zanaju kako se ponašao Pavle, šta je radio a šta nije radio, šta mu je bilo dovoljno da živi sa nama i za nas, a šta je svakodnevno odbacivao dok je bivao sve bolji i lepši, svetliji i svetiji, smerniji i sretniji, mudriji i pametniji, ugledniji i poštovaniji od svih koji to nismo činili. Iz knjiga možemo pročitati šta su govorili ljudi pre mnogo vekova, iz sopstvenih čulnih opažaja preseljenih u neizbrisiva sećanja ne možemo potisnuti ono što je govorio Patrijarh a još više od toga, znamo i možemo da uporedimo sadržaj njegovih reči i značenja njegovih dela u odnosu na nespremnost da ga bilo ko od savremenika sledi, iako pred očima ima živi primer kako je moguće biti i Čovek i Bog u istom trenu, u vremenu koje se za ljude neprestano ponavlja.
Dok je bio među nama, nismo uspeli da bar i prozaično zasnujemo stvarnosno polje u kojem bi u relativni sklad prizvali misli, reči i postupke. Gotovo nemoguće deluje realnost takvog događaja bez njega. Najpre zato što nikada nismo poverovali, ne u Boga, nego u mogućnosti života izvan predrasuda i strahova u svetu beživotnih ciljeva i histeričnih naloga visokih standarda društvenosti koji unižavaju minimalne domete ljudskosti. Ni oni što veruju u Boga, kao ni oni koji veruju samo u ono što vide, nisu smatrali da je “jedan od nas“, svima dovoljan dokaz da je moguće biti čovek, da „možemo biti ljudi“, jer ako je to uspeo on jednostavnim životom, može i svako sopstvenim opredeljenjem.
Među nama je bio Bog. Ako ga nismo videli, to ne znači da on ne postoji. Pohodio je i prethodne generacije ali od njih pamtimo samo kako su ratovali ili ostavljali tapije monumentalnh građevina. Kad već nismo uspeli da uradimo ništa za sebe, ispričajmo deci da smo ga videli.
Patrijarha Pavla. Možda oni poveruju ono što mi nismo.