„На рехабилитацију у Бању Ковиљачу иде баба са сломљеним куком, на рехабилитацију у Виши суд иде и “народни непријатељ”; баба иде лично, почивши “сарадник окупатора” посредством унука…“
Не беше још човека који је живео у прошлости или будућности, живи се искључиво у садашњости, у тренутку сопственог живота и колоплету времена по коме се простире ограничено трајање биографије. Прошлост не постоји. Минулих догађаја сећамо се као делова целине сопственог живота које и сами, често у целину више “монтирамо”, него што “цитирамо” а сви они који у њој нису учествовали, призивају је и реконструишу посредовањем ограничених извора и повода који по својој природи сведоче само детаљ. Ми, за истину нисмо често ни заинтересовани, другима у нашој прошлости истина заувек остаје недоступна, скривена и успавана. Будућности, такође, нема јер је нико није посведочио; кад се и у највећој мери остваре, предвиђања и даље проговарају из садашњости која нестрпљиво чезне за новом потврдом. Дакле, живимо у садашњости. Живот спречава увид у тренутну истину а смрт садашњости сахрањује њен спецификум за оставштину. Истина остаје несазнатљива тренутку постојања а непоуздана реконструкцијама епохалних модела.
Зато су измишљени “дискурси”, језици специфичног језичког означавања појава, терминима појмова различите садржине. На рехабилитацију у Бању Ковиљачу иде баба са сломљеним куком, на рехабилитацију у Виши суд иде и “народни непријатељ”; баба иде лично, почивши “сарадник окупатора” посредством унука који нервозно чека испред одузете куће. Све је то “рехабилитација”, па ко како прође. Биће ипак, да то нису исте ствари и да баба са сломљеним куком има више шанси или ће бар правда у њеном случају бити више остварена у ефектима рехабилитације стварним побољшањем здравственог стања него што ће ова друга рехабилитација нешто поправити ономе кога нема, сем што гарантује унуцима да после рехабилитације, затраже реституцију. Превише страних речи и нејасних појмова. Прави примењени постмодернизам на ниску конституцију еманципације друштва у хроничном кашњењу.
Дакле, све што данас нападамо као штетно, криминално, неморално, узурпирајуће и непожељно, као преиспољено реметећи фактор стварности, бранимо у прошлости прећуткујући да су исти поступци, понашања и процедуре и у том времену биле једнако штетне и доводиле до истих, за просвећено, модерно друштво неприхватљивих неједнакости и трагично дубоких подела.
То што празних глава и џепова потражујемо “дедине куће” преко пристанка нашег времена (у складу са законима који интервенишу у прошлост што је правнички nosens) да лако пређе преко дединог непочистава (утврђених на основу важећих закона дединог времена), спречава нас да се запитамо, зашто ми у свом времену, прегорним и поштеним радом у равноправним условима нисмо стекли делић рехабилитационог имовинског фонда, али нас не спречава да чинимо све да деда остане тамо где јесте а да његова “поштено зарађена имовина” пређе од комунистичких злочинаца, у наш имовински лист. Једно питање остаје без одговора: можда би деде које су остале у “плавој гробници” а њихови сирочићи служинчад код рехабилитационих кандидата, направили по неку кућицу на Дедињу?
Или, да сваки унук који тражи рехабилитацију и реституцију докаже да је добио прелазну оцену (ако је ишао у школу) из лекције о причи “Све ће то народ позлатити”.
Па онда сви на рехабилитацију, у коју год Бању.