Чињеница да се у Србији 2024. уопште расправља о томе зашто је дегутантно, криминално уврједљиво, непримјерено и бесловесно самоидентификовати се или „играти се асоцијација“ са именом Динка Шакића – то је најдубља критика српског (за љубитеље и подржаваоце „регионалног“ језика: „сбијанског“) душтва данас.
АУТОР: Свештеник Дарко Р. Ђого
Постојање аутошовинистичке псеудоелите није највећа трагедија Србије данас. Неупоредиво је погубнија и индикативнија „подршка“ коју слобода новоусташког говора има у „широј академској заједници“, коју у суштини не сачињавају зли и покварени већ горди и препотентни, али когнитивно ограничени „интелектуалци“, који за „доброту“ и „пристојност“ узимају све оно што се од њих тражи и што им се налаже
Слика прва: професор књижевности треба да гимназијалцима или студентима представи „Илијаду“. Он, ипак, не жели да му увијек недостатну просветну плату окрњи казна због нарушавања „родно сензитивног језика“. Можда је и сам професор или професорица (или професорче, ако се то биће осјећа као припадник неког нама непознатог рода/пола) додатно „едукован“ на некој од радионица за дресирање способности за моментално покоравање импулсима Мегалополиса. Дакле, можда: он/она/оно/они заиста жели да примјењује родно сензитивни језик јер вјерује да је унутар саме (здраворазумске) употребе језика дата „патријархална репресија“ према „женама, дјеци и свима који се тако осјећају“.
А ако је језик – средство репресије, он то није сада. То значи да се „родно осјетљиви језик“ мора примјењивати и ретроактивно, како би се „криве Дрине“ (Ибри, Дунави) исправљале/и/а у прошлости, све зарад „свјетлије“, тј. како се данас каже „европске“ будућности. (Чудновато је то како сваки тоталитаризам свој захтјев за покоравањем цјелине живота сада оправдава обећањем боље будућности некада.) Но ваља започети час, и то тамо гдје књижевност обично почиње – „Илијадом“. Хомер је прекрасно препјеван на српски душом и умом Милоша Ђурића, али ваља га препјевати на новосрпски: „Гњев/срџбу/љућење ми, богињо/боже/бошче пјевај, Ахилеја/Ахилеје/Ахилејчета, Пелеју сина/кћерке/дјетета.“ Бесмислено, али од када су налози Мегалополиса били смислени? Питање, међутим, није „зашто су од српске скупштине тражили да усвоји закон о обесмишљавању језика?“ већ „зашто су Влада и Скупштина Србије предложиле и усвојиле тај закон?“
ОДРАЗ У ОГЛЕДАЛУ
Друга слика из Србије заправо јесте одраз у огледалу. У неколиким србофоним а србофобним медијима „у региону“ постоји посебан метод опањкавања Србије и Срба у цјелини. Узму се вијести из „србијанских“ медија, пренесу се уз минималне ауторске коментаре или сасвим без њих и оставе се: нека београдски таблоиди, жељни крви, сензације, злочина, страха, брутализма, свједоче сами за себе о томе ко су они о којима пишу и за које пишу. Случај смрти свете душе Данке Илић представљао је непрегледну пучину таквих вијести, непресушни извор најогавнијих облика „новинарства“ из пера новинара који пишу у Србији. Наравно – злочина има свугдје, а људско биће је фасцинирано злом (Американци су можда народ највише опсједнут злочином поред мог живота и личном безбједношћу мога посједа и живота). Па ипак ријетко ко да са толиком дехуманизованошћу учествује у описивању догођеног зла као што је то читава машинерија „новинара“, „експерата“, „аналитичара“ и „уредника“ којима, опет, увијек некако „истрага открива детаље“, а званична саопштења и конференције за медије омогућују да своју болесну фантазију дохране детаљима хорора. Ко год и из ма ког разлога да то чини – због пажње, „кликабилности“, рекламе, медијске моћи, демонстрације „моћи државе“ – чини несагледиву штету Србији. Истовремено уништава елементе поштовања код оних који Србију гледају као непријатеља и сатире осјећај човјечности и доброте – које Србин и даље носи у себи – код нас којима је Србија више од имена једне власти и бирократије.
Случај „самоидентификација са злочинцем“ представља трећу слику из Србије данас. Ствар је зачуђујућа и крајње јасна. Замислимо само да се све десило другачије, да је неки наставник музичког хтио да свој ентузијазам за музику Дада Топића пренесе на ђаке напомињући их да је право име умјетника „Адолф – као Адолф Хитлер“. На њега би се сручили сви живи потписници подршке за „слободу говора“ када је у питању човјек који се самопредставио асоцирајући своје име са Динком Шакићем. Да су том хипотетичком наставнику музичког нашли снимак школске представе на којој дјеца пјевају „Знаш ли одакле си, сине?“ или „Весели се, српски роде“, досад би бар неколико стотина хиљада долара прешло из НЕД-а и врлих „штифтунга“ земље чувене по демократским скретањима у ХХ вијеку како би се „доказала“ веза између једне такве асоцијације и „српског национализма“. То се, међутим, неће десити ако се асоцијативно нашалите и повежете сопствено име са именом крвника Шакића, под условом да сте сами предводник и распоређивач фондовске „демократије“.
ПОЛИТИЧКА НЕИНТЕЛИГЕНЦИЈА
Но постојање аутошовинистичке псеудоелите није највећа трагедија Србије данас. Неупоредиво је погубнија и индикативнија „подршка“ коју слобода новоусташког говора има у „широј академској заједници“, коју у суштини не сачињавају зли и покварени већ горди и препотентни, али когнитивно ограничени „интелектуалци“, који за „доброту“ и „пристојност“ узимају све оно што се од њих тражи и што им се налаже – макар то подразумијевало и необразованост о страдању свога народа и потпуну затупљеност осјећања за узроке, посљедице и данашња значења тог страдања. Чињеница да се у Србији 2024. уопште расправља о томе зашто је дегутантно, криминално уврједљиво, непримјерено и бесловесно самоидентификовати се или „играти се асоцијација“ са именом Динка Шакића – то је најдубља критика српског (за љубитеље и подржаваоце „регионалног“ језика: „србијанског“) друштва данас.
Случај „родно осјетљивог језика“ показује да ми данас имамо политичаре, али политичку елиту, тј. политичку интелигенцију – немамо. Немамо ни елементарну медијску стратегију која би поштовала минимум људског достојанства будући да пристојност медија стоји у директној диспропорцији са читаношћу. А такво стање онда продукује непрекидну дезоријентацију. Као да није довољно то што су се све наше идеолошке заблуде ХХ вијека свакако сложиле у нашој стварности, те се увијек дозивају у својим уништавајућим ехоима. Уколико нека власт постоји и уколико она има икакву представу о својој сврси и смислу изван поновног освајања власти – онда се њени друштвени домети оцртавају невољношћу или неспособношћу да отклони диктатуру орвеловског новоговора. Она је подједнако невољна или немоћна да контролише медијску експлоатацију зла, али и да прекине друштвени консензус националне апатије према Јасеновцу и српским стратиштима. А та свеопшта неосјетљивост на шакићевштину очигледно, и даље формира свијест просјечног „интелектуалца“ Србије – који није српски интелектуалац.
Када гледамо начин на који државне власти говоре о Цркви (а почесто и свештенство о државним властима) у Србији и свим српским земљама, понекад човјек стиче утисак да се некаква чудновата верзија византијске симфоније пренијела у садашњост: Држава захваљује Цркви на бризи, Црква Држави на пажњи. Но та симфонија се догађа у овој дистопији унутар које и даље дејствују силе покоравања и сламања идентитетске вертикале српског народа. Запита се човјек: па ко је гласао за „закон о родно сензитивном језику“? Њемачке окупационе власти из 1941. пробуђене 2023? По чијем налогу? Ко то управља овим друштвом које усред великог поста и трагедије у заборављеном крају српске земље продукује низ демонских надражаја, неку најјаднију фасцинацију злом – фасцинацију која постоји у сваком човјеку, али која се у медијима у Србији некако најбестидније експлоатише докле сами о себи не искривимо представу до непрепознатљивости? И није ли у таквом случајевима „симфонија“ у дистопији више на штету него на корист српског друштва у свим нашим земљама?
Слика друштвеног, црквеног и политичког живота било којег – па и српског – друштва није лако сводљива на бинарне опције, на манихејске позиције и дјеловања. Па ипак, неко добро и зло се мора знати, неки оријентири и правци, задаци и цијене тих задатака. Када нестане те разлике, када се наша стварност претвори у минско поље „родно осјетљивог говора“, у непрекидни калеидоскоп фасцинације догођеним хорором, у „право грађанства“ за неоусташтво – онда ће и „велики потези“ бити само питање времена и политичке технологије. Умјесто једног великог ударца Србима бићемо израњавани низом „малих пуштања крви“. Зато нема неважних попришта. Нема, јер иза је Србија.
ИЗВОР: Покрет за одбрану Косова и Метохије
