(Objavljeno u EKSTRA MAGAZINU, Bijeljina, februara 2011. god.)
ULIČNI BIOGRAF ZNA VIŠE
Milošević se mene plašio – kaže za EKSTRA dr Živorad Žika Minović, bivši direktor i glavni i odgovorni urednik Politike, a u svojoj najnovijoj knjizi „Ulični biograf“ osporava dogadjaje i detalje iz biografija političara novije istorije Srbije koje je kao njihov biograf objavio Slavoljub Đukić nazivajući ga „rodonačelnikom žutog novinarstva“.
Povod za ovaj razgovor, pomislićete je knjiga našeg sagovornika „Ulični biograf“ – knjigom na knjige Slavoljuba Djukića, koja je, unazad mesec dana, u Beogradu podelila javnost. Medjutim, njen autor dr Živorad Žika Minović spada medju one sagovornike za koje ne treba povod. Bio je član Centralnog komiteta direktor i glavni urednik Politike u vreme uspona Slobodana Miloševića. A bio je i jeste jedan od retkih koji je veoma brzo napustio sprovođenje politike Slobodana Miloševića. Nije to učinio ni pod čijim pritiskom, već iz iskrenog uverenja i ubeđenja, a pod rizikom da izgubi glavu. Jedna je od retkih „figura“ bez koje partija šaha izmedju Srbije i Slobodana Miloševića ne bi mogla da se razume kako treba. Bio je centar moći. Kreirao je poteze tadašnje politike, a kada je, za razliku od mnogih, iskazao dovoljno hrabrosti i napustio ih i, čini mi se, otišao tamo gde pripada, zvucima „pištaljki i šerpi“, od strane tadašnje opozicije svesrdno je bio prihvaćen. Potom ga dugo nije bilo. Pouzdano znam da je u tom međuvremenu kreirao program i politiku još jedne stranke. Ta stranka i danas je na političkoj sceni Srbije.
I pored svega Žika Minović je danas potpuno marginalizovan i praktično zabranjen a ipak je svedok vremena novije istorije Srbije i ovih prostora.
*Gospodine Minoviću, da li ste Vi svesni uloge koju ste imali? Kako je bilo biti saradnik čoveku koji je, kako kažu, veoma teško prihvatao mišljenje drugih. Ili je možda bio drugačiji?
– Bio sam svestan svoje profesionalne uloge u listu i u Kompaniji Politika koja je u ekonomskom pogledu bila najjača novinska kuća u bivšoj SFRJ. Do pred kraj osamdesetih godina, tj. dok se u Politiku nisu umešali političari, u njoj je moglo da se radi normalno. Zatim su počeli politički lomovi koji su dobrim delom išli preko Politike i koji su uticali i na Politikinu i na moju sudbinu. Nisam bio, kako kažete, „saradnik čoveku“, već direktor državne medijske kuće koju je Milošević hteo da drži i dobrim delom je držao pod svojom kontrolom. Naše su uloge bile različite, moja novinarska i njegova politička, a on je želeo da se sve svede na jednu, njegovu ulogu. Ja sam želeo čitaoce, a on vlast. To su bili veliki nesporazumi između nas, koji su se u nekoliko mahova izrazili u mojim javnim neslaganjima sa njim. Doista, teško je prihvatao mišljenje drugih. Mogao vas je Milošević i po dva sata pažljivo slušati i sa odobravanjem klimati glavom, ali je na kraju moralo da bude kako on misli. Eto, tako je, dakle teško, bilo raditi s njim.
*Kako danas sa popriličnom vremenskom distancom gledate i merite tu moć koju ste imali ?
– Danas sam još svesniji istine da to nije bila moja moć već moć Politikine kuće. Doduše, Milošević je zazirao od mene i zato je rešio da na čelo Politike dovede nekoga ko će ga bespogovorno slušati.
*Bili ste blizu, veoma blizu u trenucima kada su ispisivane mnoge istorijske odluke, povlačeni odlučujući potezi… Iskusili smo ih, ali šta je sa onim „pikanterijama“ koje vi znate da mi ne znamo?
– Bio sam blizu samo u početku, tj. pre nego što je počeo raspad SFRJ i ratovi. O tom periodu mogu da svedočim i svedočio sam u svojim knjigama, a još više materijala se nalazi u mojim neobjavljenim dnevnicima. Dakle, kada sam video kuda jedna politika vodi tražio sam način i trenutak da se sa njom raziđem i to sam učinio 9. marta 1991. godine. Posle toga više nisam bio „blizu“ tih „istorijskih“ odluka. Što se pak „pikanterija“ tiče, mnoge od njih su objavljene, pogotovo u transkriptima prisluškivanih razgovora. Moje pribeležene „pikanterije“ možda i nisu tako interesantne, jer sam beležio ono za šta sam smatrao da ima analitičku vrednost. U svakom slučaju, „pikanterije“ te vrste govore o nepoznatom Miloševiću.
*Vi čak u knjizi „Ulični biograf“ ukazujete na toda se iz Djukićevih biografija može steći utisak da je on bio fasciniran bračnim parom Milošević. Možda on zna nešto više, nešto bolje?
– Tvrdim zaista, ma koliko to zvučalo kontradiktorno, da je Đukić bio fasciniran Miloševićem iako je hteo da bude njegov kritičar. Đukić je bio fasciniran onim čime ja nisam bio. Zbog onog za šta je on bio veseo i euforičan, ja sam bio tužan. S druge strane, on je pisao o „Vođi“ i kako se on „dogodio“ na osnovu press-klipinga, što će reći da kod Đukića nema ničeg što se već ne zna. On je u Miloševiću video vođu kojeg nije uspeo da razume, i otuda ta fascinacija, a ja sam u njemu video samo običnog čoveka koji se izgubio u prejakim ambicijama i tragičnim projektima. To je unutrašnja strana Miloševićeve biografije koju Đukić nije video niti je mogao da je vidi. Zato on zna „manje“ ne samo od mene, nego i od mnogih drugih autora ili svedoka.
*Gde ste, kada i u čemu, u kojim političkim potezima ili promašajima Miloševića videli svoju šansu da stvari menjate. Odakle Vam toliko hrabrosti da mu se suprotstavljate? Kako ste mu se suprotstavljali?
– Ne spadam u ljude koji su „puni sebe“ i koji smatraju da mogu „menjati stvari“, pogotovo kad je reč o odnosu političkih snaga. Ali, moram da kažem da i sam nisam bio svestan odakle je izvirala moja građanska hrabrost, sve dok u Beogradu 1988. godine nisam sreo Mihaila Gorbačova i, tako da kažem, više u očima nego u rečima video da će nešto iz temelja početi da se menja. Dok mu je Milošević žustro govorio o perspektivama socijalizma i komunizma, Gorbačov je nekako gledao kroz njega i preko njega, gotovo se čudeći šta čuje od čoveka za kojeg su mu rekli da napušta tu gvožđuriju od istrošenog sistema. A kad je godinu dana kasnije pao Berlinski zid, koji ničim nije dotakao Miloševićevu tvrdoglavu samouverenost, shvatio sam da Srbija gubi šansu da bude prva na Istoku koja će ući u demokratsku tranziciju. Odatle, iz događaja na Istoku, upravo potiču izvori moje energije i hrabrosti da bar pokušam da promenim ili ispravim kurs kojim je bila krenula Politika… Nju je zahvatila i preko nje protutnjala nacionalistička oluja koja je narušila profesionalne standarde. Naravno, ni u čemu ja nisam video ili želeo „svoju šansu“. Samo sam osećao da i mene zahvata talas promena, da je to kraj nekadašnjih iluzija, i da je taj psihološki osećaj jači od svakog straha od režima, po cenu smenjivanja ili hapšenja, što se kasnije i dogodilo.
*Da li ste tu svoju hrabrost bazirali na činjenici da Vam se on, pouzdano znam, poveravao. Naročito u vreme kada je Mira van Srbije, na nekom dužem putu?
– Milošević se meni poveravao za neke sitnije, ređe za strateške poteze. Što se pak tiče Mirjane, to bi bila priča za sebe. Tačno, bilo je nekoliko slučajeva u kojima mi se poveravao u vezi s temama o njegovoj supruzi, pogotovo u njenom odsustvu, kada me je molio da nikome o tome ne pričam, ali iz ljudskih razloga ne mogu o tome da govorim. To bi možda bilo interesantno za Miloševićevog „biografa“ Slavoljuba Đukića, ali takvo perje on nije uspeo da skupi.
*Kako danas gledate na politiku koju je vodio Slobodan Milošević?
– Bez dileme može da se kaže da je to bila pogrešna i tragična politika.
*Kako je on gledao na nas obične smrtnike. Da li smo mi uopšte postojali za njega. Ili nam je možda govorio „žuto nam se piše“?!
– Najpre treba da se kaže da posle populističke inkubacije on sâm sebe više nije osećao kao običnog smrtnika. Prestao je da bude iskren, ako je to doista i bio pre toga. Iza Miloševićevog osmeha skrivao se cinizam. Potcenjivao je ljude i voleo da ih ogovara. Oslanjao se na floskulu o narodnoj volji, a narod u dubini duše nije voleo. U tom pogledu greše mnogi njegovi „analitičari“. Sa svojim viškom bonapartizma i euforičnog temperamenta, kad je osvojio poluge vlasti, više ga nisu interesovali „obični smrtnici“, pa ni prijatelji koji su mu pomagali da dođe na vlast. Bio je dovoljan sam sebi a prijatelje je trošio, upotrebljavao i ostavljao.
TELEFON IZ GROBA
*Prvu glavu knjige „Ulični biograf“ nazvali ste „Telefon iz groba“ i tu prenosite poslednji razgovor sa Vlajkom Stoiljkovićem bivšim ministrom policije. Zašto baš taj razgovor?
– Zato što se iz tog razgovora videlo da je Miloševiću mnogo šta iz Đukićevog pisanja godilo. Pogotovo što se Milošević baš u Centralnom zatvoru u Beogradu setio Đukićevih knjiga. Prenosim taj razgovor u „Telefonu iz groba“ kojim je Vlajko Stoiljković nagovestio svoje samoubistvo. Ipak mi je ostalo nejasno zašto je pomenuo Đukića u vreme kad ovaj još nije bio objavio svoje „Političko groblje“…
A da bi čitaocima bilo jasnije, knjiga počinje ovako:
„Krajem aprila 2001. godine sedeo sam u kancelariji jednog beogradskog direktora, očekujući da dođe sa nekog sastanka. Ušla je sekretarica i zamolila da podignem telefonsku slušalicu. Kaže, neko hoće da me čuje. Pomislio sam da se to javlja direktor kog sam očekivao, pa sam upitao sekretaricu da li je to on. Zagonetno je rekla: „Samo vi uzmite vezu“. Uzeo sam.
Promukli glas se predstavio kao Vlajko Stoiljković, bivši ministar policije. Poslednji put smo se sreli sedam godina pre toga, u vreme kada je bio predsednik Privredne komore Srbije.
…Stoiljkovićev glas zvučao je kao da dolazi sa onog sveta. Samo je rekao „zdravo“ i odmah upitao da li bih hteo da se sastanemo u nekom „neupadljivom restoranu, ako smeš“. Hteo je, kaže, da mi nešto „objasni“. Odgovorio sam mu da smem da se sastanem sa njim, ali da ne želim da mi bilo šta objašnjava i da naš susret ne bi imao nikakve svrhe. „Ti i tvoji nalogodavci ste mi naneli mnogo zla“, rekao sam. Kao da nije čuo to što sam mu rekao, nastavio je:
– Dobro. Ne moramo se videti. Uostalom, videćemo se uskoro na groblju.
Tačno godinu dana kasnije, na stepeništu Savezne skupštine, čiji je bio poslanik, izvršio je samoubistvo.
Zašto sam ovom epizodom započeo prvu glavu o knjigama Slavoljuba Đukića? Zbog još nekoliko rečenica koje je, ne znam iz kojih razloga, preko telefona izgovorio Stoiljković. Obavestio me je:
– Danas sam u zatvoru posetio Šefa. On se čudi zašto ga u medijima toliko napadaju i pišu da je bio diktator. Rekao mi je, eto, da je Slavoljub Đukić napisao nekoliko knjiga o njemu. Jeste ga, kazao mi je, taj novinar napadao za neke stvari ali nikad nije tražio da se Đukićeve knjige zabrane. Zar tako može da postupa neko ko je diktator?
„Šef“ je naravno bio Slobodan Milošević, kako su ga obično zvali njemu bliski ljudi. Nisam imao nikakav komentar na te Stoiljkovićeve reči, ali se i danas pitam šta je bio njihov pravi smisao i zašto je baš meni to ispričao. Možda je očekivao da ću ih preneti Đukiću. Nisam mu tu indikativnu poruku nikada „preneo“. Sada je, iz mog dnevnika, navodim prvi put. Enigma ovog mišljenja o Đukićevoj „političkoj biografiji“ Miloševića ostala je u „Šefovoj“ imaginaciji koju Stoiljković, naravno, nije ni razumeo.
Kasnije sam shvatio da je glas bivšeg ministra policije zvučao kao telefonski razgovor iz groba. Bio sam jedan od onih kojima je Stoiljković indirektno ili direktno najavio svoju isplaniranu smrt. Meni ta najava nije bila iznenađujuća. Uvek je nekako delovao kao čovek koji nosi transcendentalnu suicidnost, kao da dolazi iz neke mračne pokrajine. Ja pak mislim da ga je Persefona njegove sudbine vešto vodila prema grobu. To vođeno samoubistvo proizvelo je uzdah olakšanja kod osobe koja je sugestibilno uklonila riskantnog svedoka i poslušnika. Sve je, dakle, počelo iz Požarevca, odakle je i Stoiljković, i završilo se na trivijalno požarevački način u agoniji palanačkog duha.
Ove činjenice mi nisu delovale zagonetno. Pomalo mi je bilo čudno da u Centralnom zatvoru u Beogradu o piscu Miloševićeve biografije na tako blagonaklon način razgovaraju „Šef“ i njegov bivši ministar policije. Pretpostavljam da nisam bio jedini kome je Stoiljković ispričao ovaj razgovor u zatvorskoj ćeliji. Valjda im je takav Đukić bio simpatičan, jer je Milošević pažljivo rangirao i amnestirao svoje oponente, naročito one benevolentne, izvan trgova, ako su uopšte i bili oponenti, negujući tu bojažljivu opoziciju ukoričenu u hroniku sa pasažima koji su, među ćelijskim zidovima, jačali njegovu tiransku energiju.
Đukićeve knjige, dakle, Milošević nije zabranjivao a mene je, zbog mog javnog otpora njemu i njegovom režimu, smenjivao, progonio i hapsio. Čak ni ta istina nije mogla da umanji količinu Đukićevih bezočnosti i infamnosti prema meni.“
*Da li se plašite da knjigu „Ulični biograf“ čitaoci shvate kao Vaš obračun sa Slavoljubom Djukićem, ili je ona pokušaj ispravljanja krive Drine. Evo i zašto. Zato što se posle toliko godina ono što je napisao Djukić prihvatilo kao ispravno.
– Nemam razloga da se plašim, iako je metod Đukićevog pisanja „čovek na čoveka“ a moj način je „knjigom na knjigu“. Dakle, to nije bio moj obračun sa Đukićem već sa njegovim pogledima. Ti pogledi su zastareli u profesionalnom smislu, nemaju ukus aktuelnosti bez obzira što se odnose na prošlost. Takve knjige se odavno ne pišu. One su staromodne, a Đukić anahronični hroničar. Zato i ne polemišem samo sa njegovim pogledima kao takvim već i sa njegovim mišljenjima o drugim ljudima koji se nalaze u tamnom getu političkog groblja. Zato i nije važno što je pisao knjige o Miloševiću, već činjenica da nije umeo da ga objasni. Pogotovo što je u pokušaju osavremenjivanja svoje hronike pomešao prošlost i sadašnjost, ali i svoje emocije i racionalne činjenice.
Naravno odgovor je opet u knjizi.
„Đukić navodi razna kazivanja ili priče nepouzdanih svedoka. Ni njemu ni bilo kom drugom autoru ne želim da osporim da beleži i objavi to što je čuo. U traganju za istorijskom istinom, međutim, verodostojnost se ne može utvrditi na osnovu anegdota ili nekog članka u Politici, kao što to čini Đukić sa svojim neobaveznim i olakim pretpostavkama. Za psihološko, dakle ne samo za političko, objašnjenje tamnih ponora srpske tragike valja sa punim respektom analizirati unutrašnju, pa i iracionalnu, stranu ovog sunovrata…“
„Đukić ne piše o onome što jeste već o onome za šta on misli da jeste.“
„Ovaj novinar se u stvari ruga sopstvenoj profesiji. Njegova istraživanja svode se na skupljanje perja i iverja, često sa trotoara, bez obaveze da se proverava. Pa se zato u tim knjigama nalazi bezbroj netačnih tvrdnji, često iz šarlatanskih izvora i puno bestidnih obmana.“
„Kad je objavio „Političko groblje“, svoju poslednju knjigu, Slavoljub Đukić je požurio da u nekoliko intervjua objasni šta je hteo da kaže. Na pitanje novinara da li se zaista može reći da se nalazimo u političkom groblju odgovorio je da je to „naša sudbina“. Takvu procenu moglo je da smisli samo kratko pamćenje kojim se, zarad nekih neoriginalnih hronika, pokušalo da se umanji sjaj čuvenih žurnalističkih zvezda ovog podneblja.“
„Mislio sam, moram priznati, da će me Đukić, stari komunista i borac Prve proleterske, možda ostaviti na miru, bar u godinama koje su kasne i za njega i za mene. Pomišljao sam i da će o meni otkriti i ponešto dobro a o nekim drugim ličnostima napisati nešto ozbiljno. U takvim iluzijama bio sam rešio da spalim već stotine napisanih stranica povodom njegovih knjiga. Tekstove tog novinara, zajedno sa klevetama, uvredama, neistinama i neizlečivim resantimanima, želeo sam da prepustim vremenu i ambicioznom autoru. Tako sam mislio sve dok se nije pojavilo „Političko groblje“, njegova poslednja knjiga.“
POGREŠNA ISTORIJA
*Izgleda da smo, kada se pročita vaša knjiga, učili pogrešnu istoriju. Dogadjaji, ličnosti, politički potezi, ocene i procene sve je drugačije u „Uličnom biografu“ u odnosu na ono što Djukić piše u „Političkom groblju“.
Za njega je važno da u ruci ima bilo kakav papir, izjavu, stenogram ili zapisnik, ne pitajući se da li su ti tekstovi autentični, odnosni redigovani ili u nekom smislu autorizovani. Tako su se u njegovim rukama našli i tobože originalni stenogrami sa raznih partijskih (komunstičkih) sastanaka pisani u stvari rukama zainteresovanih lica. Da apsurd bude veći, nije tačan čak ni tzv. izvod iz jednog stenograma u kome on navodi sopstvene reči. Nijedna, apsolutno nijedna, izjava iz njegovih „stenograma“ stavljena u moja usta, nije tačna. Što je još sramnije, pripisuje mi čak i tuđe izjave. Citirajući tuđu laž i pripisujući je meni, on pravi dvostruku laž. Jednom sam mu skrenuo pažnju na takve njegove „izvore“, najavljujući da ću protiv njega podneti tužbu za klevetu, pa je posle toga jednu od tih laži izbacio u novom izdanju knjige. Ali to je malo značilo, jer je u sledećim knjigama starim neistinama dodovao nove falsifikate. Onda sam shvatio da u mentalitetu nekih ljudi, među koje spada i Đukić, žive porivi koji se ne mogu ispraviti demantijima ili opovrgnuti krivičnim tužbama. Ti porivi su u psihološkom smislu najbliži prikrivenoj ili otvorenoj mržnji za koju mislim da treba da ostane samo u ljudima koji je nose, možda i muče, uz nadanje da će ona iščileti u nekom novom političkom groblju. Zvuči neutešno, ali to ne znači da treba da odustanem od sadašnje odbrane od ove tako nasrtljive novinarske manipulacije.
*Utisak je da je javnost obmanuta. Da li je i kako, koliko netačno Djukić predstavljao istorijske dogadjaje, ličnosti…? Pripisujte mu da su njegove hronike „obojene kompleksom podvaljivanja bilo o čemu da je reč”. Zamerate što piše kao „dosta neupućen čovek, opsednut cicvarićskim pogledom na političke događaje”, kao i, na primer: „Pokušao je da pravi paralele između hrvatskog Maspoka i srpskog liberalizma da bi, kako kažete, otkrio ’šta se iza brda valja’“.
Vi kažete da se, po Djukićevom mišljenju, „Hrvatska tih sedamdesetih godina orijentisala na nacionalnu emancipaciju, koja je izrasla u masovni pokret, a Srbija više na političku i ekonomsku modernizaciju. Tvrdite da Djukić govori o nacionalističkoj agresivnosti u Hrvatskoj i „umerenoj“ politici u Srbiji, sugerišući hrvatsko-srpski spor, da bi se na kraju začudio zašto je Josip Broz obe strane stavio u istu političku ravan.” Šta je istina?
– Već u Vašem pitanju se nalaze neki odgovori. A što se tiče istine, Đukić je nije našao a nije uspeo ni da je razume. Nije reč samo o netačnostima, već i o površnostima i olakom suđenju o ljudima i događajima. Pogotovo se to odnosi na njegove analogije o maspoku u Hrvatskoj i liberalizmu u Srbiji. O liberalizmu je tačno ono što su govorili i pisali Latinka Perović i Marko Nikezić, a ne Đukić. Novinarska impresija je daleko od pravog objašnjenja.
*Ni Dobricu Ćosića ne štedite? Konkretno Vuk Drašković vam se javno zahvaljuje što ste mu u vreme famoznih „Odjeka i reagovanja“ omgućili da bez ikakvih naknadnih intervencija, na celoj strani, objavi otvoreno pismo Dobrici Ćosiću u kojem ga kritikuje što dobošari nad ratovima i nesrećama na prostoru bivše Jugoslavije. I nije Drašković jedini koji kaže da je Poltika tada bila više proevropska nego sada.
– Dobricu Ćosića pominjem u vezi s Đukićevim razmatranjima i tvrdnjama. Moram da priznam da mi se komplementarnost njihovih pogleda nametala kao tema iz koje izviru sve nacionalne kontroverze u kojima se Srbija našla proteklih decenija. Nikada nisam razmišljao na takav način, iako je Politika, sticajem tragičnih okolnosti, bila zapljusnuta idejama „oca nacije“ i njegovog Ekermana. Otuda je bilo i logično da objavim otvoreno pismo Vuka Draškovića. To je bilo vreme kada su u Politici počele da se događaju, kako kažete, proevropske promene. Zbog toga me je Milošević smenio sa mesta glavnog urednika Politike.
*Vas će večno pratiti mišljenje javnosti da znate ko je autor „paskvila“, kako ga Vi nazivate „Vojko i Savle“. Kažete da je Djukić, u ovom „policijsko-političkom skandalu“ koji je „podmetnut Politici“ „do kraja branio, i danas brani, ljude koji su je i stvorili i podmetnuli. „Otkrite nam tajnu. Ko je prema vašim saznanjima autor tog paskvila?
– Djukić je tražio samo moju odgovornost i ostavku, ignorišući javne dokaze o tome kako je nastao taj skandal. Da je bilo samo do mene, rado bih podneo ostavku, ali sam napred objasnio razloge zašto mi ti nije bilo dopušteno. Sve sam to dokumentovano prikazao u mojim knjigama „Gojko i Pavle, istorija izvesnih i neočekivanih uzroka Osme sednice“ (2007), „Dan počinje s Politikom?“ (2008) i u drugom izdanju studije „Politička palanka“ (2008).
A što se autora tiče, po mom mišljenju jedini pravi autor „Vojka i Savla“ je Dragiša Pavlović, predsednik Gradskog komiteta Beograda. Svako drugi može da bude samo pomagač u tom „autorskom“ poslu za koji nije bio potreban pisac.
OKUŽENI MINOVIĆ
Pa ipak čudno je. Osim što je Vuk Drašković ukazao na to da Minović kao da nema pravo da kaže kako je bilo, niko drugi o tome ne razmišlja. Minović to u „Uličnom biografu“ ovako objašnjava.
„Rizikujući svakojaka tumačenja, moram da kažem još nešto. Neke novinarske kolege, pre svega Slavoljub Đukić, Aleksandar Nenadović i Miodrag Marović, napisale su o meni dosta opakih i zlobnih komentara, neargumentovanih tvrdnji, ili tekstova u kojima su se mešali istina i neistina. Valja se zamisliti nad motivima i idejama takvih novinara koji su, po nekom komunističkom habitusu, navikli da im drugi kao na dlanu poklanjaju nezavisnost. Taj mutni sindrom pomešane prošlosti i sadašnjosti, duh podsvesne autoritarnosti i skupljača pitanja bez odgovora, večiti su amblemi profesionalnih ožiljaka i inferiornih frustracija. Kad se čovek nađe u magli takvog mentaliteta, koji ne prašta i ne zaboravlja, mora se boriti da nađe moralni izlaz. Pogotovo kada se, po sili emotivne destrukcije, za predmet opservacije uzima samo ono pre a ne i ono posle, ako se, kad je reč o meni, uzimaju samo osamdesete a ne i za moj slučaj sasvim drukčije devedesete. Ne moraju vremenski periodi jedni druge da poništavaju, ali su razlike nastale iz različitih okolnosti nešto što iziskuje pažljivo analiziranje.
Tako se događa da moji ostrašćeni „hroničari“, kakav je pre svih Đukić, preskaču ono posle (otpor i raskid s režimom Miloševića) i sa snažnim resantimanom se vraćaju na ono pre, jer im je u političke i lukrativne svrhe to potrebno. Preskaču, dakle, moj raskid s iluzijama da bi se vratli svome jedinom izvoru – prošlosti i to ne zato da bi je tumačili već da bi je krivotvorili ili upotebili za svoje osvetničke ciljeve. Na takav način provalija ne može da se preskoči. Oni nisu želeli da vide ništa dobro u svemu što sam radio, pa čak i onda kad je to, kao što sam citirao, video svet van Srbije.“
„Uvek sam mislio da nije moralno ni ljudski loviti u čovekvoj duši samo ono što je u njoj i u čoveku pogrešno i promašeno a izbegavati da se kaže ono što je dobro i plemenito. Nijedan od tih mojih „kritičara“, na čelu sa Đukićem, nije našao za shodno da makar jednom rečju, pa i bez navođenja mog imena, pomene hrabrost da se usred ratne tragedije organizuje, rekao bih čista srca, ljudski veličanstvena akcija za pomoć građanima Sarajeva.
Niko od takvih novinara nije našao za potrebno da napiše makar jednu ljudsku reč o toj pomoći… Prešli su sa podsmehom preko toga i nastavili da pišu o meni kao „grešniku“, kao što su radili i odmah posle mog otpora režimu u leto 1992. Zašto bi njih, sa punim džepovima deviznog novca, interesovala sudbina tragičnog Sarajeva kad su im, u njihovoj salonskoj hladovini, važnije rečenice kojima se u srpskoj Blitvi na profiterski način promovišu kao „analitičari“ post factum? Među onima koji su u holu zgrade NIP Politika doneli više od 200 tona hrane za Sarajevo nema nijednog imena iz čuvene grupe tih mojih lažnih biografa, davno izvežbanih režimskih, komunističkih, novinara. Na potpuno isti način se ponašaju srpski režim i njegovi ljudi, na čelu sa Bračnim parom, kojima je rat poslužio za bogaćenje i pljačku.“
Minović Djukića i njemu slične danas podseća:
TV Politika je u nastavcima emitovala priloge o Sarajevu, čiji je autor bila Dragana Joksimović. Ona i novinar Muharem Durić bili su voditelji te višečasovne emisije pod nazivom „Sarajevo kojeg više nema“. Ta emisija je krenula sa početkom rata u BiH. Sve što se događalo oko pomoći Sarajevu emitovano je na TV Politici, čiji je glavni urednik tada bio Zoran Predić. U toj emisiji su učestvovale poznate ličnosti svih nacionalnosti. Emitovana je pesma „Pismo prijatelju“ koju je pevao Kemal Monteno. Stihove i muziku napisali su Zlatan Fazlić i Zlatko Arslanagić. Jedna strofa ove pesme glasi: Ako pitaš gdje sam sada / Ne idem iz ovog grada / Sve je moje ovdje ostalo / Ako pitaš kako mi je / Sve bi ti se samo kazalo / Nikome se ne ponovilo. Đorđe Balašević je pevao Samo da rata ne bude.
Tokom ovih emisija TV Politike preko ekrana su se nazirali likovi Miloševića i Tuđmana. Deca su na Trgu Republike u Beogradu donosila prazne granate i pevala Evo ti srce na dlanu. TV Politika je u to vreme bila najgledanija i najslušanija stanica. Jedino je ona u Beogradu vodila snažnu i upečatljivu antiratnu kampanju.“
TV Politika je, to su, uostalom i vrapci znali, pogotovo Milošević, pa je tim čudnije kako to nije znao i njegov biograf, bila snažno uporište protiv rata. Zna se i za inicijativu Minovića za pomoć građanima Sarajeva koja je počela u leto, odnosno odmah posle početka rata u Bosni 1992. a završila se u jesen te godine.
„Niko od državnih „komesara“ nije došao da vidi kakav je odziv građana na ovu akciju NIP Politika a kamoli da bilo šta pomogne. Obavešteni smo da im se nije dopadala naša inicijativa. U vrhu vlasti u Srbiji se od početka s podozrenjem gledalo na ovu akciju. Nerado se gledalo na demokratsko otvaranje Politikine kuće, ali je u moralnom i ljudskom smislu delovalo zastrašujuće to što se tako gledalo i na humanitarnu akciju NIP Politika za pomoć Sarajevu. Tome svakako treba dodati da su već tada počele malverzacije sa humanitarnom pomoći koje su pravili neki ministri i predstavnici zvanične srpske vlasti.
U isto vreme ta vlast je huškala Srbe iz BiH protiv NIP Politike, zbog čega je došlo do nekoliko javnih skandala. Jedan od njih je bio i komentar informativne agencije Srna, iz „srpskog Sarajeva“, 2. decembra 1992. godine, u kome se napadaju „humanitarci Politike“ koji „ne shvataju kako je u muslimansko Sarajevo praktično nemoguće ući“. Akcija pomoći je nazvana „nehotično ili namjerno smišljenom utopijom“, a smislili su je „TV-Političari“. Ali, bez obzira na opstrukcije i direktna ometanja da se akcija realizuje, pomoć je ipak stizala tamo gde je bila i namenjena. Snažne i hrabre emisije TV Politike o Sarajevu podsećale su na scenario filma Margerit Diras „Hirošimo, ljubavi moja“. A onda smo zbog toga bili napadnuti od srpskih vlasti s obe strane Drine, posebno od režima u Beogradu koji se još nije bio presvukao u lažno odelo mirotvorca.“
Eto tako misli i u svom „Uličnom biografu piše“ dr Živorad Žika Minović, knjizi koja je zaratila sa čaršijom u Beogradu. Izgleda da joj je sudbina ista kao i autoru. Marginalizuju je jer kako objasniti činjenicu da ju je za sat vremena kupilo deset ljubitelja ovakvog štiva a onda se na neobjašnjiiv način u toj istoj knjižari nije pojavila u narednih dvadeset dana. Prodavci kažu da je „nešto zatajilo“ bez obzira što je interesovanje bilo veliko.
To i jeste suština ovdašnjeg odnosa političke moći i razmišljanja prema onima koji znaju više. Ništa što liči na veliko, makar to bilo i znaje, istorija svejedno, nije uputno jer može postati interesantno. I masovno. Taman posla da naraste veće od najvećega! Uostalom, kako bi to bilo da jedan otpisani čovek i jedna knjiga pa još kad se zove „Ulični biograf“ znaju više!?