Терористички напади постали су део свакодневнице. Скоро да нас и не изненађују. Али изненађује нешто друго. Последњи се десио 22. марта 2024. тачно у осам увече у концертној дворани Crocus City Hall у Москви а већ сутрадан фантомска Amaq News Agency објавила је на Телеграму кратки видео. На том филму видели смо разне сцене тог напада, између осталог и ону резања гркљана, на којој је један од нападача са неколико брзих покрета руком, у којој је држао нож, наводно резао гркљан жртви која је лежала на леђима. Тај кратки антологијски филм је брзо уклоњен са Телеграма и не може се више наћи на интернету, али се о њему још увек прича. Зашто? Зато што је питање сасвим логично. Откуда Amaq-u тај филм и како су успели тако брзо да га пошаљу, јер су одмах после обављеног задатка терористи, који су га снимили, бежали главом без обзира према Украјини, барем према званичној верзији.
И не само у овом случају. Слично је било и са америчко-израелском агенцијом SITE Intelligence Group, која је не само откривала видео снимке терориста, него је и учествовала у њиховој монтажи. Из случаја са поменутим Amaq-ovim филмом „московског масакра” више је него очигледно да је веза између обавештајних агенција и било ког видео материјала у вези терориста и њихових акција још увек присутна.
Како? У овом тексту наћи ћете одговоре на та и још многа друга питања.
22. марта 2016. године у Бриселу су се десила два координирана бомбашка напада, један на аеродрому, а други на једној од станица градског метроа. Оба напада извели су терористи самоубице, активирајући експлозив који су носили са собом. Званично је објављено да је 32-оје људи погинуло, а да је било преко 300 рањених. У историји је остало забележено да је извођач те терористичке операције била позната терористичка организације звана Исламска држава.
22. марта 2017. тачно испред Вестминстерске палате, седишта Британског парламента, аутомобил којим је управљао Халид Масуд, скренуо је на тротоар и ударио у масу пролазника. Званично је објављено да је било преко 50 повређених, од којих четворо смртно. Након тога се Халид мирно одвезао до дворишта палате, где је убио ненаоружаног чувара, и то са неколико убода ножем, да би га , кад је урадио све што је планирао, полиција ликвидирала. Исламска држава није преузела одговорност, али је преко своје новинске агенције Amaq News Agency објавила да је Халид урадио управо оно што та организација тражи од сваког поштеног и савесног муслимана, а то је да напада и убија грађане земаља које се боре против ње.
22. марта 2024. тачно у осам увече у концертној дворани чудног назива: Crocus City Hall, с обзиром на локацију, а то је руска престоница Москва, започео је терористички напад, током којег је група маскираних терориста петнаестак минута трчали по објекту пуцајући насумице из машинских пушака, да би на крају са неколико Молотовљевих коктела и некилоко запаљених столица изазвали пожар у којем је изгорео већи део крова концертне зграде. Након тога су мирно поседали у аутомобиле, који су их чекали на паркингу, и одвезли се у непознатом правцу. Касније је званично саопштено да је у том масакру страдало најмање 137 особа, док је одговорност преузела, ко би други него, Исламака Држава.
22. маја 2017. тачно два месеца након напада испред Вестминстерске палате у концертној дворани у Манчестеру, током концерта америчке поп звезде Аријане Гранде догодио се самоубилачки терористички напад, који је извео Салман Абди, активирајући експлозивну направу коју је носио у руксаку. Том приликом погинуле су 22 особе, док је повређених било 1,107. Такођер је потпуно срушен фоаје испред дворане. Сутрадан 23. маја одговорност је преузела Исламска држава, мада се касније причало да је у тај напад умешана и она друга велика терористичка организација звана Ал-Каида.
Оно што је заједничко за наведене терористичке нападе је, осим датума, јер су сви изведени 22-ог, од којих прва три чак и истог месеца, марта, је чињеница да сви, осим оног у Москви, спадају у групу такозваних инсценираних. А за тај у Москви анализе су у току, тако да није искључено да је и он инсцениран, за што већ постоји доста индиција. Када се каже инсцениран, то значи да су напад организовале и са њим из позадине управљале обавештајне агенције и полицијске службе моћних држава Западне хемисфере, укључујући и Израел. Сличних напада који спадају у ту категорију је било још неколико у последње две деценије, али они се нису догодили 22-ог. Најпознатији су бомбашки напад на циљној равнини Бостонског маратона, изведен 15. априла 2013, затим напад изведен од стране четворице револвераша 21. септембра исте године у продајном центру Вестгејт у главном граду Кеније Најробију и напад који је након само нешто више од месец дана, 1. новембра те године, на међународном аеродрому у Лос Анђелесу извео усамљени, до зуба наоружани револвераш.
Синтетичко-фантомске терористичке организације
У свим наведеним нападима укључене су углавном такозване исламске терористичке организације, као што су поменуте Исламска држава, Ал-Каида и Ал-Шабаб, у случају кенијског напада. Оно што треба нагласити и што је веома важно, је да је откривено и доказано многим документима да иза тих организација стоје поменуте обавештајне агенције моћних држава, првенствено Америке и Израела, и то не само да стоје, него су их оне и основале. Тако да се те организације одскора називају „синтетичким”. Што се тиче Ал-Каиде, за њу се одано тврди да и не постоји, те се стога може назвати „фантомском”.
То је на посредан начин 2007. године признао амерички Пентагон изјавом да легендарни вођа Ал-Каиде, Абдулах ал-Багдади не постоји, а да је његов глас, који се тих година могао често чути, био глас глумца, који га је глумио. Исте године је бивши британски дипломата Крејг Мури (Craig Murray) јавно признао да екстремистичком групом „Исламски џихад”, која је тих година била задужена да организује терористичке нападе у Немачкој, управљају западне обавештајне службе и држава Узбекистан.
Као што је познато, а то никада није била никаква тајна, током рата у Сирији Исламска држава је имала обезбеђено комплетно снабдевање, не само оружјем и муницијом, од Турске, Јордана и Израела, а поред тога јој је омогућено да извози украдену ирачку нафту на светско тржиште. А што је још важније, за стицање комплетне слике о вези између Исламске државе и њених оснивача, спонзора и савезника, може послужити инцидент који се десио новембра 2016, када су јединице Исламске државе грешком ракетирале израелске положаје на Голанској висоравни. Њихов штаб се одмах извинио Израелском главном штабу за ту грешку.
О луткама, глумцима и шминкерима
Најважнији део стратегије организатора тих инсценираних терористичких напада је пажљива манипулација видео и фото материјалима који се непосредно након завршетка сваке операције појављују у јавности. Као прво, сви снимци који се појаве су веома ниског квалитета и замагљени, тако да није баш јасно са њих закључити шта се стварно догодило и на који начин се догодило. Фото и видео стандарди таквих снимана су далеко испод стандарда модерних паметних телефона и таблета. То је све сасвим разумљиво, јер би се са јасних снимака веома лако могле открити разне мутљавине и трикови којима се служе режисери и сценаристи таквих представа. Такођер се на тим снимцима може лако приметити да су претходно резани, то јест едитовани. Они прави снимци из независних извора са бомбашких напада на Бостонском маратону и у продајном центру у Најробију, који су касније процурили у јавност, су послужили да се те мутљавине открију и тако непобитно докаже да се радило о инсценираним и унапред добро испланираним нападима.
Следећи важан елеменат који се чак и са таквих снимака може приметити је да се не ретко користе лутке, што није било тешко закључити са појединих фотографија из напада у Лос Анђелесу, Бриселу, Кенији и Сирији. А када су кориштене „живе” лутке дешава се да људи погођени рафалима из близине остану не само живи, него и без икаквих рана. На видео филмовима се приликом употребе аутоматског оружја може лако приметити да се користи маневарска а не бојева муниција. А пошто са таквом муницијом не само да није могуће никога убити, него и разбити околна велика стакла, којих увек буде у изобиљу, поготову у концертним дворанама, онда специјално за ту прилику присутни случајни пролазници разбију понеко стакло да се задовоље сви стандарди. То се све јасно може видети, без обзира што је веома ниске резолуције, на доњем снимку са најновијег московског напада.https://odysee.com/@swprs:3/moscow-concert-hall-shooting-survivors:4
Као што се такођер може видети да су сви глумци савршено и мајсторски одиграли додељене им улоге, пре свега полицијски специјалци, преобучени у терористе, који су са машинкама и маневарском муницијом направили такав ватромет, на којем им могу завидети Клинт Иствуд и Џон Вејн из најбољих дана. Понекад се зна десити да оне живе лутке, које глуме преживеле, не изгледају баш превише преплашене, као што су требале да буду, а оне које су требале да глуме мртве мрдају руке или ноге, или држе екстремитете у чудном укоченом положају, који се не би могао очекивати код тек убијених особа. То ће им режисери вероватно замерити и можда одбити 20% од дневнице.
А што се тиче оних кољачких сцена, које су неизбежан део режије, да би се оставио што јачи и то хорор утисак код каснијих посматрача, оне се прикажу, али са обавезном ниском резолуцијом снимака, тако да је тешко видети да ли је гркљан пререзан лутки или живом човеку, као што је случај са расположивим видео и фото снимцима московског терористичког спектакла. Са доњег видео приказа може се видети на који начин шминкери припремају глумце, који треба да касније одиграју улогу заклане жртве, а да ипак остану живи. Тако да они каснији посматрачи који су осетљиви на такве сцене не би требало да се превише узбуђују, јер жртви не само да неће фалити ни длака са главе, него ће и добро зарадити.
https://odysee.com/@swprs:3/slit-throat-effect-indy-mogul-2011:b
А што се жртава тиче, у свакој инсценираној терористичкој акцији дешава се да званично набројане жртве не буду стварне, већ виртуелне, то јест да се неке од жртава појаве живе и да наставе да живе још много година након што су погинуле од руке терориста, који такођер могу да преживе ликвидацију од стране полицијских снага, које понекад са малим закашњењем ипак стигну на место злочина.
Све у свему, општи је утисак, да се на фотографијама и видео клиповима, који су обавезно ниске резолуције, могу у сваком нападу видети поменуте жртве како леже у различитим положајима, понекад и покривени, али се не може са сигурношћу, наравно, уколико се мало дубље размисли, закључити да ли су то стварне жртве, то јест мртви људи, или су у питању лутке, или можда живи глумци статисти који су задужене да на кратко, док се не направи снимак, одглуме мртваца.
Али свакако највећу чаролију, али и посластицу, представљају оне сцене окрвављених и масакрираних тела без једног од доњих екстремитета, које на први поглед заиста могу да делују непријатно, попут оних поменутих сцена резања гркљана оштрим ножем. Међутим, ако се узме у обзир да су и те сцене добро унапред припремљене и сценографски дотеране и да у њима жртве глуме специјални глумци, такозвани amputee actors, како се стручно називају на енглеском језику.
Њих играју инвалиди који су раније из разних разлога остали без ноге, а које организатори масакра ангажују. Пре него што окрвављени легну на место на којем треба да одиграју веома важну улогу, медицински специјалци и шминкери их стручно и професионално припреме, како би изгледали веродостојно и, наравно, оставили жељени утисак.
Након добро обављеног посла и након што су направљене све потребне фотке, ти глумци, за које је мало ко чуо да уопште постоје, имају прилику да се насмејани опусте, а можда и да наздраве са чашом вискија. А што и не би, јер су се чак и без ноге добро „овајдили”. Од државе су поред инвалидске пензије, коју редовно примају, за ту улогу извукли још коју кинту приде.
Можда највећу контраверзу у Московском нападу на Крокус дворану је изазвао кратки видео, који је у етер преко Телеграма пустила поменута фантомска Amaq News Agency већ сутрадан, то јест 23. марта. У том, једну ипо минуту дугом филму, који је, као што се може видети снимао један од нападача, приказани су неки од детаља те акције. Могло се видети неколико командоса, са замагљеним лицима да се не могу препознати, како са машинским пушкама иду по празном холу и споредним просторијама пуцајући насумице, углавном у зидове. Није се могла видети ниједна сцена директног убијања. Само у једној сцени се у даљини у једној просторији видело неколико тела у лежећем положају и нападач који пуца у правцу тела, али у зрак изнад њих. Веома чудно.
У ствари била је на том филму и сцена резања гркљана, на којој је један од нападача са неколико брзих покрета руком, у којој је држао нож, наводно резао гркљан жртви која је лежала на леђима. Није потребно наглашавати да је резолуција тог дела филма бика нешто нижа него у осталим деловима. Али оно што је најчудније, након што је нападач, то јест кољач, отишао, жртва се одједном окренула на бок. Ваљда јој се више свидело да глуми мртваца у том положају. Тај кратки антологијски филм је брзо уклоњен са Телеграма и не може се више наћи на интернету, али се о њему још увек прича. У оквиру чланка са доњег линка тај филм се може још увек видети, уколико га у међувремену не уклоне.
https://southfront.press/video-18-paid-out-terrorists-filmed-their-attack-in-moscow
Можда би неко од радозналијих посматрача могао поставити питање, откуда Amaq-u тај филм и како су нападачи, то јест сниматељи, успели тако брзо да га пошаљу, јер су одмах после обављеног задатка бежали главом без обзира према Украјини, барем према званичној верзији. Међутим, није тешко одговорити и на то питање. Одавно је познато да обавештајне службе, које су и креатори синтетичких организација и група, те видео материјале саме праве или у сарадњи са Amaq-om, а онда их Amaq објави. Још од времена Бин Ладена америчко израелска агенција SITE Intelligence Group је откривала и објављивала његове монтиране видео снимке. 2011. године, приликом суђења члановима једног огранка фантомске Ал-Каиде, на једном немачком суду је откривено да је поменута агенција SITE не само откривала видео снимке терориста, него је и учествовала у њиховој монтажи. Из случаја са поменутим Amaq-ovim филмом „московског масакра” више је него очигледно да је веза између обавештајних агенција и било ког видео материјала у вези терориста и њихових акција још увек присутна.
О обезбеђењу и „тајмингу”
У тим терористичким операцијама, ако би их посматрали онако како би требало да се посматрају, свакако да најважнији учесник, осим терориста, би требало да буде обезбеђење. Међутим, по неком неписаном правилу, обезбеђење се на будућем месту напада изгуби управо пред сами почетак. Као да им неко јави када да се склоне. А када се мало дубље размисли, па тако и треба да буде. Они би само покварили представу. Како би то било без везе да се полиција потуче са терористима и да их, не дај боже, ликвидира пре него што су успели да обаве поверени им задатак. Па онда не би било ни жртава међу грађанима, ни паљевина и рушења кровова. Светска јавност би била лишена спектакла. А суштина тих операција је управо у спектаклу. Због тога је добро да се обезбеђење и полиција склоне и тако избегну да се не нађу на погрешном месту у погрешно време.
Управо тако нешто се догодило и пре најновије терористичке представе у градској концертној дворани Крокус код Москве, која је почела тачно у 20:01 по локалном времену, када су у зграду упали такозвани терористи и почели да пуцају из аутоматског оружја. Ни на једном од снимака, било оних аматерских, било званичних, није се могао видети ниједан униформисани полицајац, нити припадник неке од служби обезбеђења. А да се не ради само о незваничним тврдњама и оним озлоглашеним теоријама завера, које бујају као печурке после кише након таквих догађаја, могле су се након неколико дана чути и званичне примедбе. Тако је Парламентскаја газета, званични орган државне Думе, писала о недопустивом понашању државне полиције. Полицијски уред се налазио у згради Експо 2, само 30-так метара удаљен од концертне дворане, како се може видети на приложеној фотографији. То није био само киоск са једним полицајцем, већ станица са неколико просторија, од којих је једна била пуна оружја.
Али то ни издалека није било све, што се тиче одсуства униформисаних полицајаца и безбедњака. Александар Кинштајн, депутат државне Думе, је скренуо пажњу да се на „бојном пољу” није појавио ниједан припадник приватне безбедносне фирме „Крокус профи”, која је ангажована и плаћена да обезбеђује комплекс Крокус. Њен штаб налази се у суседној згради стотињак метара од дворане. Када су се неки њени „специјалци” појавили, након што је све било завршено, били су ненаоружани, вероватно зато што су унапред знали да је све готово и да им оружје није потребно.
А што се тиче такозване Националне гарде, њен најближи штаб се налазио само 3.6 километара од комплекса Крокус. Према процени, са упаљеним ротационим светлима и сиренама њихова возила су могла стићи до места напада за 4 минуте. Напад је трајао, као што је речено, 15-так минута, тако да су, према провереним сведочењима, нападачи напустили сцену нешто после 8:15. Прва возила са припадницима националне гарде су стигла пред Крокус центар у 9:05, како је јавио репортер државне новинске агенције ТАСС:
А као шлаг на торту може послужити сведочење једног од присутних „преживелих”, који је са приличном дозом чуђења изјавио да је пре шест месеци, током одржавања сличног концерта у истом Крокус центру било присутно толико припадника полиције, безбедносних служби и националне гарде да су их неколико сати пре почетка довозили аутобусима и камионима, и да их је било толико да су се посетиоци концерта једва примећивали.
О том великом спектаклу неколико прилога је написао и објавио на свом сајту Рили Вегеман (Riley Waggaman), познатији по псеудониму Едвард Славскват. То је онај луди Американац, који је толико заволео Русију да се населио у беспућима те огромне земље, 500 километара северно од Москве, и одатле редовно извештава на свом матерњем језику о свему ономе што се дешава у њој. Из прилога са приложеног линка се може видети кратки видео објављен на ТВ мрежи Звезда, иза које стоји руско Министарство одбране. На том кратком филму је приказано све оно што се дешавало у тренутку доласка „терориста” у улазни хол Крокуса, са Едвардовим коментаром најзанимљивијих контроверзних детаља.
https://edwardslavsquat.substack.com/p/a-very-curious-crocus-video
Неизбежни ватромет
Поред обавезног одсуства полиције и служби безбедности на месту терористичких напада, други важан детаљ који се по правилу понавља и који се вероватно налази у саставу уџбеника и приручника, кориштених за планирање тих подухвата, су ватромети и паљевине у чијем пламену се најчешће урушавају кровови објеката, као што се десило у Најробију и на бриселском аеродрому. А тако нешто се догодило и са кровом велелепног Крокус центра, који је потпуно изгорео у пожару, а добрим делом се на крају и урушио.
Као што се обично дешава у синтетичким терористичким операцијама, велики пожар се деси на крају, али се нигде на приказаним снимцима не може видети на који начин је пожар изазван, што је веома важно, јер се ради о великим ватрама у којима горе зграде и кровови са челичним конструкцијама, обложени стаклом и мермером, где практично нема шта да гори. Додуше на неким снимцима из Крокуса се видело да су нападачи бацили, реда ради, неколико Молотовљевих коктела и направили малу логорску ватру од неколико набацаних столица, од којих тешко да је могао да изгори кров зграде, заједно са челичном конструкцијом.
А како је то могуће да се деси може се наслутити из сведочења о експлозијама које су се чуле те мартовске вечери из зграде Крокуса, а поготову из њиховог „тајминга”. Према објављеним податцима ТАСС-а прва експлозија се десила после пола девет, дакле 15-так минута након што су „терористи” напустили паркинг. Друга експлозија се десила сат касније, око пола десет. Те експлозије су изазвале велики пожар који су, према извештају истражне комисије, ватрогасци покушавали надчовечанским напорима да угасе, истовремено спашавајући жртве које су гореле и гушиле се у густом диму. Ватрогасци су већ проглашени херојима, а није искључено да ће неки од њих касније добити из руку председника Руске федерације орден заслуга за народ.
Здравом разуму неће бити баш лако да повеже те експлозије и велики пожар са групом оних јадника, Таџикистанаца, који ће ускоро бити ухваћени приликом наводног покушаја да се докопају Украјине и који ће бити званично проглашени за извршиоце тог гнусног злодела у којем је смртно страдало преко 130 грађана. Том истом здравом разуму ће такођер бити тешко да схвати откуд толико људи расположивих за спасавање и умирање од ватре и дима између пола девет и 22:18, када је према ТАСС-у почело урушавање крова. Ваљда је зграда требало да буде испражњена након пушкарања и пре прве експлозије у пола девет. Или се можда прекинути концерт наставио, након што су Таџикистанци одјурили ка Украјини?
Одговори на та, али и она претходна питања, можда би се могли наслутити из питања која је званично свим одговорним поставила депутат московске Думе Екатерина Енгаљчева. Међу тим питањима су и ова:
- зашто евакуација људи и деце није била организована?
- зашто су сва врата за хитну евакуацију била закључана, па су јадни људи морали да их разваљују?
- зашто систем за гашење пожара није радио и како се десило да све изгори тако брзо, а практично није имало шта да гори, јер је зграда била празна?
- зашто није било никаквог обезбеђења?
- зашто су специјалне јединице стигле тек након сат времена од почетка напада, а њихов штаб се налазио само 4 минута вожње од центра Крокус?
Из тих Екатерининих питања се може чак још и наслутити да су организатори те инсцениране представе желели из неких разлога да жртава буде што више. Жртве претходног пушкарања су глумиле лутке и живи глумци, као што се видело са видео снимака, док су жртве паљевине морале да буду жртвоване. Али могло би се након свих набројаних нелогичности поставити и питање да ли је жртава уопште и било. Јер је дигитална технологија већ толико узнапредовала да је уз њену помоћ, а поготову са најновијим хитом, званим „дипфејк”, могуће све фалсификовати, па чак и смрт.
Наравоученије
На основу мало дубљег размишљања из свега наведеног се може лако приметити да се оне холивудске представе не приказују само у оним софистицираним Имакс салама, већ се понекад одржавају и у другим много већим дворанама, па и на отвореном, и то, како би се рекло „у живо” у 3Д техници. Све је скоро исто, а једина разлика је да се за оне прве мора платити улазница, док је за оне друге улаз бесплатан и што за те друге, уколико желиш да их гледаш, мораш да се нађеш на правом месту у право време, пошто се не најављује унапред тачно време приказивања и тачна локација.
А што се синтетике тиче, оне тканине направљене од синтетичких влакана скоро да се не могу разликовати од оних вунених или памучних, али зато се на етикети обавезно налази податак о саставу, да ли је 100% синтетика или само 50%, а остало вуна или памук. Ако се са тканина на тренутак пребацимо на стварност која нас окружује, онда се може приметити да код описаних терористичких операција не постоје етикете, тако да није баш лако разликовати оне синтетичке од оних реалних, које нису инсцениране и које се одвијају према космичким законима каузалитета.
То све итекако олакшава посао оним силним геополитичким коментаторима и аналитичарима, који као по договору ступају на сцену после сваке од описаних инсценираних представа, да својим дубокоумним промипљањима и анализама откривајау својим „фановима” праву истину о томе ко стоји иза тог окрутног терористичког акта. Они у тим својим анализама обично прескачу оне битне детаље, као што је онај поменути да се пре сваке синтетичке терористичке операције полиција дискретно склони са сцене, јер се такви детаљи не уклапају у њихове шупље приче о геостратешким сучељавањима великих војно-политичких ривала. Ту причу би им покварио и онај детаљ да су две недеље пре московске операције амерички званичници упозорили своје грађане који бораве у Москви да буду опрезни јер се нешто спрема. Стога се и тај детаљ не спомиње у њиховим анализама.
А на основу још мало дубљег размишљања, а узимајући у обзир та упорна прескакања оних најважнијих детаља, може се на крају закључити да у ствари не постоје оне поменуте две реалности, већ само једна, синтетичка. Другим речима све што се око нас дешава је 100% синтетика, тако да испада да етикете нису ни потребне.
То је она стварност о којој је Орвел говорио у његовој 1984-ој, када је Винстону скренуо пажњу да стварност није нешто објективно вањско, што постоји само по себи, већ да је стварност смештена у људском уму, али не индивидуалном, који може правити грешке и из којег она може да нестане. Она је због тога смештена у уму Партије, бивајући тако колективна и бесмртна. А као таквој, поменути придев „синтетичка”, којег се Орвел није сетио, јој савршено одговара.
Они његови бескрајни ратови између Евроазије, Океаније и Истазије још увек трају, али се данас одигравају на далеко елегантнији начин него што је он у својој фикцији могао да замисли. Тој елеганцији терористичка синтетика даје итекако важан допринос.
А његова Партија се може наслутити у невидљивим центрима који контролишу оне коментаторе и аналитичаре, како оне главног тока, тако и оне такозване независне или алтернативне, и то на суптилан начин, да они тога нису ни свесни, обликујући оне њихове дубокоумне геополитичке анализе од којих се, као од коцкица у неком колажу, формира партијска синтетичка стварност.
А они људски створови, којима је Партија одузела стварност, требали би да напрегну своје мождане вијуге и да покушају да у својим главама сами поново створе оно што им је отето. Ако то не ураде њихов творац ће бити дубоко разочаран.
