Teroristički napadi postali su deo svakodnevnice. Skoro da nas i ne iznenađuju. Ali iznenađuje nešto drugo. Poslednji se desio 22. marta 2024. tačno u osam uveče u koncertnoj dvorani Crocus City Hall u Moskvi a već sutradan fantomska Amaq News Agency objavila je na Telegramu kratki video. Na tom filmu videli smo razne scene tog napada, između ostalog i onu rezanja grkljana, na kojoj je jedan od napadača sa nekoliko brzih pokreta rukom, u kojoj je držao nož, navodno rezao grkljan žrtvi koja je ležala na leđima. Taj kratki antologijski film je brzo uklonjen sa Telegrama i ne može se više naći na internetu, ali se o njemu još uvek priča. Zašto? Zato što je pitanje sasvim logično. Otkuda Amaq-u taj film i kako su uspeli tako brzo da ga pošalju, jer su odmah posle obavljenog zadatka teroristi, koji su ga snimili, bežali glavom bez obzira prema Ukrajini, barem prema zvaničnoj verziji.
I ne samo u ovom slučaju. Slično je bilo i sa američko-izraelskom agencijom SITE Intelligence Group, koja je ne samo otkrivala video snimke terorista, nego je i učestvovala u njihovoj montaži. Iz slučaja sa pomenutim Amaq-ovim filmom „moskovskog masakra” više je nego očigledno da je veza između obaveštajnih agencija i bilo kog video materijala u vezi terorista i njihovih akcija još uvek prisutna.
Kako? U ovom tekstu naći ćete odgovore na ta i još mnoga druga pitanja.
22. marta 2016. godine u Briselu su se desila dva koordinirana bombaška napada, jedan na aerodromu, a drugi na jednoj od stanica gradskog metroa. Oba napada izveli su teroristi samoubice, aktivirajući eksploziv koji su nosili sa sobom. Zvanično je objavljeno da je 32-oje ljudi poginulo, a da je bilo preko 300 ranjenih. U istoriji je ostalo zabeleženo da je izvođač te terorističke operacije bila poznata teroristička organizacije zvana Islamska država.
22. marta 2017. tačno ispred Vestminsterske palate, sedišta Britanskog parlamenta, automobil kojim je upravljao Halid Masud, skrenuo je na trotoar i udario u masu prolaznika. Zvanično je objavljeno da je bilo preko 50 povređenih, od kojih četvoro smrtno. Nakon toga se Halid mirno odvezao do dvorišta palate, gde je ubio nenaoružanog čuvara, i to sa nekoliko uboda nožem, da bi ga , kad je uradio sve što je planirao, policija likvidirala. Islamska država nije preuzela odgovornost, ali je preko svoje novinske agencije Amaq News Agency objavila da je Halid uradio upravo ono što ta organizacija traži od svakog poštenog i savesnog muslimana, a to je da napada i ubija građane zemalja koje se bore protiv nje.
22. marta 2024. tačno u osam uveče u koncertnoj dvorani čudnog naziva: Crocus City Hall, s obzirom na lokaciju, a to je ruska prestonica Moskva, započeo je teroristički napad, tokom kojeg je grupa maskiranih terorista petnaestak minuta trčali po objektu pucajući nasumice iz mašinskih pušaka, da bi na kraju sa nekoliko Molotovljevih koktela i nekiloko zapaljenih stolica izazvali požar u kojem je izgoreo veći deo krova koncertne zgrade. Nakon toga su mirno posedali u automobile, koji su ih čekali na parkingu, i odvezli se u nepoznatom pravcu. Kasnije je zvanično saopšteno da je u tom masakru stradalo najmanje 137 osoba, dok je odgovornost preuzela, ko bi drugi nego, Islamaka Država.
22. maja 2017. tačno dva meseca nakon napada ispred Vestminsterske palate u koncertnoj dvorani u Mančesteru, tokom koncerta američke pop zvezde Arijane Grande dogodio se samoubilački teroristički napad, koji je izveo Salman Abdi, aktivirajući eksplozivnu napravu koju je nosio u ruksaku. Tom prilikom poginule su 22 osobe, dok je povređenih bilo 1,107. Također je potpuno srušen foaje ispred dvorane. Sutradan 23. maja odgovornost je preuzela Islamska država, mada se kasnije pričalo da je u taj napad umešana i ona druga velika teroristička organizacija zvana Al-Kaida.
Ono što je zajedničko za navedene terorističke napade je, osim datuma, jer su svi izvedeni 22-og, od kojih prva tri čak i istog meseca, marta, je činjenica da svi, osim onog u Moskvi, spadaju u grupu takozvanih insceniranih. A za taj u Moskvi analize su u toku, tako da nije isključeno da je i on insceniran, za što već postoji dosta indicija. Kada se kaže insceniran, to znači da su napad organizovale i sa njim iz pozadine upravljale obaveštajne agencije i policijske službe moćnih država Zapadne hemisfere, uključujući i Izrael. Sličnih napada koji spadaju u tu kategoriju je bilo još nekoliko u poslednje dve decenije, ali oni se nisu dogodili 22-og. Najpoznatiji su bombaški napad na ciljnoj ravnini Bostonskog maratona, izveden 15. aprila 2013, zatim napad izveden od strane četvorice revolveraša 21. septembra iste godine u prodajnom centru Vestgejt u glavnom gradu Kenije Najrobiju i napad koji je nakon samo nešto više od mesec dana, 1. novembra te godine, na međunarodnom aerodromu u Los Anđelesu izveo usamljeni, do zuba naoružani revolveraš.
Sintetičko-fantomske terorističke organizacije
U svim navedenim napadima uključene su uglavnom takozvane islamske terorističke organizacije, kao što su pomenute Islamska država, Al-Kaida i Al-Šabab, u slučaju kenijskog napada. Ono što treba naglasiti i što je veoma važno, je da je otkriveno i dokazano mnogim dokumentima da iza tih organizacija stoje pomenute obaveštajne agencije moćnih država, prvenstveno Amerike i Izraela, i to ne samo da stoje, nego su ih one i osnovale. Tako da se te organizacije odskora nazivaju „sintetičkim”. Što se tiče Al-Kaide, za nju se odano tvrdi da i ne postoji, te se stoga može nazvati „fantomskom”.
To je na posredan način 2007. godine priznao američki Pentagon izjavom da legendarni vođa Al-Kaide, Abdulah al-Bagdadi ne postoji, a da je njegov glas, koji se tih godina mogao često čuti, bio glas glumca, koji ga je glumio. Iste godine je bivši britanski diplomata Krejg Muri (Craig Murray) javno priznao da ekstremističkom grupom „Islamski džihad”, koja je tih godina bila zadužena da organizuje terorističke napade u Nemačkoj, upravljaju zapadne obaveštajne službe i država Uzbekistan.
Kao što je poznato, a to nikada nije bila nikakva tajna, tokom rata u Siriji Islamska država je imala obezbeđeno kompletno snabdevanje, ne samo oružjem i municijom, od Turske, Jordana i Izraela, a pored toga joj je omogućeno da izvozi ukradenu iračku naftu na svetsko tržište. A što je još važnije, za sticanje kompletne slike o vezi između Islamske države i njenih osnivača, sponzora i saveznika, može poslužiti incident koji se desio novembra 2016, kada su jedinice Islamske države greškom raketirale izraelske položaje na Golanskoj visoravni. Njihov štab se odmah izvinio Izraelskom glavnom štabu za tu grešku.
O lutkama, glumcima i šminkerima
Najvažniji deo strategije organizatora tih insceniranih terorističkih napada je pažljiva manipulacija video i foto materijalima koji se neposredno nakon završetka svake operacije pojavljuju u javnosti. Kao prvo, svi snimci koji se pojave su veoma niskog kvaliteta i zamagljeni, tako da nije baš jasno sa njih zaključiti šta se stvarno dogodilo i na koji način se dogodilo. Foto i video standardi takvih snimana su daleko ispod standarda modernih pametnih telefona i tableta. To je sve sasvim razumljivo, jer bi se sa jasnih snimaka veoma lako mogle otkriti razne mutljavine i trikovi kojima se služe režiseri i scenaristi takvih predstava. Također se na tim snimcima može lako primetiti da su prethodno rezani, to jest editovani. Oni pravi snimci iz nezavisnih izvora sa bombaških napada na Bostonskom maratonu i u prodajnom centru u Najrobiju, koji su kasnije procurili u javnost, su poslužili da se te mutljavine otkriju i tako nepobitno dokaže da se radilo o insceniranim i unapred dobro isplaniranim napadima.
Sledeći važan elemenat koji se čak i sa takvih snimaka može primetiti je da se ne retko koriste lutke, što nije bilo teško zaključiti sa pojedinih fotografija iz napada u Los Anđelesu, Briselu, Keniji i Siriji. A kada su korištene „žive” lutke dešava se da ljudi pogođeni rafalima iz blizine ostanu ne samo živi, nego i bez ikakvih rana. Na video filmovima se prilikom upotrebe automatskog oružja može lako primetiti da se koristi manevarska a ne bojeva municija. A pošto sa takvom municijom ne samo da nije moguće nikoga ubiti, nego i razbiti okolna velika stakla, kojih uvek bude u izobilju, pogotovu u koncertnim dvoranama, onda specijalno za tu priliku prisutni slučajni prolaznici razbiju poneko staklo da se zadovolje svi standardi. To se sve jasno može videti, bez obzira što je veoma niske rezolucije, na donjem snimku sa najnovijeg moskovskog napada.https://odysee.com/@swprs:3/moscow-concert-hall-shooting-survivors:4
Kao što se također može videti da su svi glumci savršeno i majstorski odigrali dodeljene im uloge, pre svega policijski specijalci, preobučeni u teroriste, koji su sa mašinkama i manevarskom municijom napravili takav vatromet, na kojem im mogu zavideti Klint Istvud i Džon Vejn iz najboljih dana. Ponekad se zna desiti da one žive lutke, koje glume preživele, ne izgledaju baš previše preplašene, kao što su trebale da budu, a one koje su trebale da glume mrtve mrdaju ruke ili noge, ili drže ekstremitete u čudnom ukočenom položaju, koji se ne bi mogao očekivati kod tek ubijenih osoba. To će im režiseri verovatno zameriti i možda odbiti 20% od dnevnice.
A što se tiče onih koljačkih scena, koje su neizbežan deo režije, da bi se ostavio što jači i to horor utisak kod kasnijih posmatrača, one se prikažu, ali sa obaveznom niskom rezolucijom snimaka, tako da je teško videti da li je grkljan prerezan lutki ili živom čoveku, kao što je slučaj sa raspoloživim video i foto snimcima moskovskog terorističkog spektakla. Sa donjeg video prikaza može se videti na koji način šminkeri pripremaju glumce, koji treba da kasnije odigraju ulogu zaklane žrtve, a da ipak ostanu živi. Tako da oni kasniji posmatrači koji su osetljivi na takve scene ne bi trebalo da se previše uzbuđuju, jer žrtvi ne samo da neće faliti ni dlaka sa glave, nego će i dobro zaraditi.
https://odysee.com/@swprs:3/slit-throat-effect-indy-mogul-2011:b
A što se žrtava tiče, u svakoj insceniranoj terorističkoj akciji dešava se da zvanično nabrojane žrtve ne budu stvarne, već virtuelne, to jest da se neke od žrtava pojave žive i da nastave da žive još mnogo godina nakon što su poginule od ruke terorista, koji također mogu da prežive likvidaciju od strane policijskih snaga, koje ponekad sa malim zakašnjenjem ipak stignu na mesto zločina.
Sve u svemu, opšti je utisak, da se na fotografijama i video klipovima, koji su obavezno niske rezolucije, mogu u svakom napadu videti pomenute žrtve kako leže u različitim položajima, ponekad i pokriveni, ali se ne može sa sigurnošću, naravno, ukoliko se malo dublje razmisli, zaključiti da li su to stvarne žrtve, to jest mrtvi ljudi, ili su u pitanju lutke, ili možda živi glumci statisti koji su zadužene da na kratko, dok se ne napravi snimak, odglume mrtvaca.
Ali svakako najveću čaroliju, ali i poslasticu, predstavljaju one scene okrvavljenih i masakriranih tela bez jednog od donjih ekstremiteta, koje na prvi pogled zaista mogu da deluju neprijatno, poput onih pomenutih scena rezanja grkljana oštrim nožem. Međutim, ako se uzme u obzir da su i te scene dobro unapred pripremljene i scenografski doterane i da u njima žrtve glume specijalni glumci, takozvani amputee actors, kako se stručno nazivaju na engleskom jeziku.
Njih igraju invalidi koji su ranije iz raznih razloga ostali bez noge, a koje organizatori masakra angažuju. Pre nego što okrvavljeni legnu na mesto na kojem treba da odigraju veoma važnu ulogu, medicinski specijalci i šminkeri ih stručno i profesionalno pripreme, kako bi izgledali verodostojno i, naravno, ostavili željeni utisak.
Nakon dobro obavljenog posla i nakon što su napravljene sve potrebne fotke, ti glumci, za koje je malo ko čuo da uopšte postoje, imaju priliku da se nasmejani opuste, a možda i da nazdrave sa čašom viskija. A što i ne bi, jer su se čak i bez noge dobro „ovajdili”. Od države su pored invalidske penzije, koju redovno primaju, za tu ulogu izvukli još koju kintu pride.
Možda najveću kontraverzu u Moskovskom napadu na Krokus dvoranu je izazvao kratki video, koji je u eter preko Telegrama pustila pomenuta fantomska Amaq News Agency već sutradan, to jest 23. marta. U tom, jednu ipo minutu dugom filmu, koji je, kao što se može videti snimao jedan od napadača, prikazani su neki od detalja te akcije. Moglo se videti nekoliko komandosa, sa zamagljenim licima da se ne mogu prepoznati, kako sa mašinskim puškama idu po praznom holu i sporednim prostorijama pucajući nasumice, uglavnom u zidove. Nije se mogla videti nijedna scena direktnog ubijanja. Samo u jednoj sceni se u daljini u jednoj prostoriji videlo nekoliko tela u ležećem položaju i napadač koji puca u pravcu tela, ali u zrak iznad njih. Veoma čudno.
U stvari bila je na tom filmu i scena rezanja grkljana, na kojoj je jedan od napadača sa nekoliko brzih pokreta rukom, u kojoj je držao nož, navodno rezao grkljan žrtvi koja je ležala na leđima. Nije potrebno naglašavati da je rezolucija tog dela filma bika nešto niža nego u ostalim delovima. Ali ono što je najčudnije, nakon što je napadač, to jest koljač, otišao, žrtva se odjednom okrenula na bok. Valjda joj se više svidelo da glumi mrtvaca u tom položaju. Taj kratki antologijski film je brzo uklonjen sa Telegrama i ne može se više naći na internetu, ali se o njemu još uvek priča. U okviru članka sa donjeg linka taj film se može još uvek videti, ukoliko ga u međuvremenu ne uklone.
https://southfront.press/video-18-paid-out-terrorists-filmed-their-attack-in-moscow
Možda bi neko od radoznalijih posmatrača mogao postaviti pitanje, otkuda Amaq-u taj film i kako su napadači, to jest snimatelji, uspeli tako brzo da ga pošalju, jer su odmah posle obavljenog zadatka bežali glavom bez obzira prema Ukrajini, barem prema zvaničnoj verziji. Međutim, nije teško odgovoriti i na to pitanje. Odavno je poznato da obaveštajne službe, koje su i kreatori sintetičkih organizacija i grupa, te video materijale same prave ili u saradnji sa Amaq-om, a onda ih Amaq objavi. Još od vremena Bin Ladena američko izraelska agencija SITE Intelligence Group je otkrivala i objavljivala njegove montirane video snimke. 2011. godine, prilikom suđenja članovima jednog ogranka fantomske Al-Kaide, na jednom nemačkom sudu je otkriveno da je pomenuta agencija SITE ne samo otkrivala video snimke terorista, nego je i učestvovala u njihovoj montaži. Iz slučaja sa pomenutim Amaq-ovim filmom „moskovskog masakra” više je nego očigledno da je veza između obaveštajnih agencija i bilo kog video materijala u vezi terorista i njihovih akcija još uvek prisutna.
O obezbeđenju i „tajmingu”
U tim terorističkim operacijama, ako bi ih posmatrali onako kako bi trebalo da se posmatraju, svakako da najvažniji učesnik, osim terorista, bi trebalo da bude obezbeđenje. Međutim, po nekom nepisanom pravilu, obezbeđenje se na budućem mestu napada izgubi upravo pred sami početak. Kao da im neko javi kada da se sklone. A kada se malo dublje razmisli, pa tako i treba da bude. Oni bi samo pokvarili predstavu. Kako bi to bilo bez veze da se policija potuče sa teroristima i da ih, ne daj bože, likvidira pre nego što su uspeli da obave povereni im zadatak. Pa onda ne bi bilo ni žrtava među građanima, ni paljevina i rušenja krovova. Svetska javnost bi bila lišena spektakla. A suština tih operacija je upravo u spektaklu. Zbog toga je dobro da se obezbeđenje i policija sklone i tako izbegnu da se ne nađu na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.
Upravo tako nešto se dogodilo i pre najnovije terorističke predstave u gradskoj koncertnoj dvorani Krokus kod Moskve, koja je počela tačno u 20:01 po lokalnom vremenu, kada su u zgradu upali takozvani teroristi i počeli da pucaju iz automatskog oružja. Ni na jednom od snimaka, bilo onih amaterskih, bilo zvaničnih, nije se mogao videti nijedan uniformisani policajac, niti pripadnik neke od službi obezbeđenja. A da se ne radi samo o nezvaničnim tvrdnjama i onim ozloglašenim teorijama zavera, koje bujaju kao pečurke posle kiše nakon takvih događaja, mogle su se nakon nekoliko dana čuti i zvanične primedbe. Tako je Parlamentskaja gazeta, zvanični organ državne Dume, pisala o nedopustivom ponašanju državne policije. Policijski ured se nalazio u zgradi Ekspo 2, samo 30-tak metara udaljen od koncertne dvorane, kako se može videti na priloženoj fotografiji. To nije bio samo kiosk sa jednim policajcem, već stanica sa nekoliko prostorija, od kojih je jedna bila puna oružja.
Ali to ni izdaleka nije bilo sve, što se tiče odsustva uniformisanih policajaca i bezbednjaka. Aleksandar Kinštajn, deputat državne Dume, je skrenuo pažnju da se na „bojnom polju” nije pojavio nijedan pripadnik privatne bezbednosne firme „Krokus profi”, koja je angažovana i plaćena da obezbeđuje kompleks Krokus. Njen štab nalazi se u susednoj zgradi stotinjak metara od dvorane. Kada su se neki njeni „specijalci” pojavili, nakon što je sve bilo završeno, bili su nenaoružani, verovatno zato što su unapred znali da je sve gotovo i da im oružje nije potrebno.
A što se tiče takozvane Nacionalne garde, njen najbliži štab se nalazio samo 3.6 kilometara od kompleksa Krokus. Prema proceni, sa upaljenim rotacionim svetlima i sirenama njihova vozila su mogla stići do mesta napada za 4 minute. Napad je trajao, kao što je rečeno, 15-tak minuta, tako da su, prema proverenim svedočenjima, napadači napustili scenu nešto posle 8:15. Prva vozila sa pripadnicima nacionalne garde su stigla pred Krokus centar u 9:05, kako je javio reporter državne novinske agencije TASS:
A kao šlag na tortu može poslužiti svedočenje jednog od prisutnih „preživelih”, koji je sa priličnom dozom čuđenja izjavio da je pre šest meseci, tokom održavanja sličnog koncerta u istom Krokus centru bilo prisutno toliko pripadnika policije, bezbednosnih službi i nacionalne garde da su ih nekoliko sati pre početka dovozili autobusima i kamionima, i da ih je bilo toliko da su se posetioci koncerta jedva primećivali.
O tom velikom spektaklu nekoliko priloga je napisao i objavio na svom sajtu Rili Vegeman (Riley Waggaman), poznatiji po pseudonimu Edvard Slavskvat. To je onaj ludi Amerikanac, koji je toliko zavoleo Rusiju da se naselio u bespućima te ogromne zemlje, 500 kilometara severno od Moskve, i odatle redovno izveštava na svom maternjem jeziku o svemu onome što se dešava u njoj. Iz priloga sa priloženog linka se može videti kratki video objavljen na TV mreži Zvezda, iza koje stoji rusko Ministarstvo odbrane. Na tom kratkom filmu je prikazano sve ono što se dešavalo u trenutku dolaska „terorista” u ulazni hol Krokusa, sa Edvardovim komentarom najzanimljivijih kontroverznih detalja.
https://edwardslavsquat.substack.com/p/a-very-curious-crocus-video
Neizbežni vatromet
Pored obaveznog odsustva policije i službi bezbednosti na mestu terorističkih napada, drugi važan detalj koji se po pravilu ponavlja i koji se verovatno nalazi u sastavu udžbenika i priručnika, korištenih za planiranje tih poduhvata, su vatrometi i paljevine u čijem plamenu se najčešće urušavaju krovovi objekata, kao što se desilo u Najrobiju i na briselskom aerodromu. A tako nešto se dogodilo i sa krovom velelepnog Krokus centra, koji je potpuno izgoreo u požaru, a dobrim delom se na kraju i urušio.
Kao što se obično dešava u sintetičkim terorističkim operacijama, veliki požar se desi na kraju, ali se nigde na prikazanim snimcima ne može videti na koji način je požar izazvan, što je veoma važno, jer se radi o velikim vatrama u kojima gore zgrade i krovovi sa čeličnim konstrukcijama, obloženi staklom i mermerom, gde praktično nema šta da gori. Doduše na nekim snimcima iz Krokusa se videlo da su napadači bacili, reda radi, nekoliko Molotovljevih koktela i napravili malu logorsku vatru od nekoliko nabacanih stolica, od kojih teško da je mogao da izgori krov zgrade, zajedno sa čeličnom konstrukcijom.
A kako je to moguće da se desi može se naslutiti iz svedočenja o eksplozijama koje su se čule te martovske večeri iz zgrade Krokusa, a pogotovu iz njihovog „tajminga”. Prema objavljenim podatcima TASS-a prva eksplozija se desila posle pola devet, dakle 15-tak minuta nakon što su „teroristi” napustili parking. Druga eksplozija se desila sat kasnije, oko pola deset. Te eksplozije su izazvale veliki požar koji su, prema izveštaju istražne komisije, vatrogasci pokušavali nadčovečanskim naporima da ugase, istovremeno spašavajući žrtve koje su gorele i gušile se u gustom dimu. Vatrogasci su već proglašeni herojima, a nije isključeno da će neki od njih kasnije dobiti iz ruku predsednika Ruske federacije orden zasluga za narod.
Zdravom razumu neće biti baš lako da poveže te eksplozije i veliki požar sa grupom onih jadnika, Tadžikistanaca, koji će uskoro biti uhvaćeni prilikom navodnog pokušaja da se dokopaju Ukrajine i koji će biti zvanično proglašeni za izvršioce tog gnusnog zlodela u kojem je smrtno stradalo preko 130 građana. Tom istom zdravom razumu će također biti teško da shvati otkud toliko ljudi raspoloživih za spasavanje i umiranje od vatre i dima između pola devet i 22:18, kada je prema TASS-u počelo urušavanje krova. Valjda je zgrada trebalo da bude ispražnjena nakon puškaranja i pre prve eksplozije u pola devet. Ili se možda prekinuti koncert nastavio, nakon što su Tadžikistanci odjurili ka Ukrajini?
Odgovori na ta, ali i ona prethodna pitanja, možda bi se mogli naslutiti iz pitanja koja je zvanično svim odgovornim postavila deputat moskovske Dume Ekaterina Engaljčeva. Među tim pitanjima su i ova:
- zašto evakuacija ljudi i dece nije bila organizovana?
- zašto su sva vrata za hitnu evakuaciju bila zaključana, pa su jadni ljudi morali da ih razvaljuju?
- zašto sistem za gašenje požara nije radio i kako se desilo da sve izgori tako brzo, a praktično nije imalo šta da gori, jer je zgrada bila prazna?
- zašto nije bilo nikakvog obezbeđenja?
- zašto su specijalne jedinice stigle tek nakon sat vremena od početka napada, a njihov štab se nalazio samo 4 minuta vožnje od centra Krokus?
Iz tih Ekaterininih pitanja se može čak još i naslutiti da su organizatori te inscenirane predstave želeli iz nekih razloga da žrtava bude što više. Žrtve prethodnog puškaranja su glumile lutke i živi glumci, kao što se videlo sa video snimaka, dok su žrtve paljevine morale da budu žrtvovane. Ali moglo bi se nakon svih nabrojanih nelogičnosti postaviti i pitanje da li je žrtava uopšte i bilo. Jer je digitalna tehnologija već toliko uznapredovala da je uz njenu pomoć, a pogotovu sa najnovijim hitom, zvanim „dipfejk”, moguće sve falsifikovati, pa čak i smrt.
Naravoučenije
Na osnovu malo dubljeg razmišljanja iz svega navedenog se može lako primetiti da se one holivudske predstave ne prikazuju samo u onim sofisticiranim Imaks salama, već se ponekad održavaju i u drugim mnogo većim dvoranama, pa i na otvorenom, i to, kako bi se reklo „u živo” u 3D tehnici. Sve je skoro isto, a jedina razlika je da se za one prve mora platiti ulaznica, dok je za one druge ulaz besplatan i što za te druge, ukoliko želiš da ih gledaš, moraš da se nađeš na pravom mestu u pravo vreme, pošto se ne najavljuje unapred tačno vreme prikazivanja i tačna lokacija.
A što se sintetike tiče, one tkanine napravljene od sintetičkih vlakana skoro da se ne mogu razlikovati od onih vunenih ili pamučnih, ali zato se na etiketi obavezno nalazi podatak o sastavu, da li je 100% sintetika ili samo 50%, a ostalo vuna ili pamuk. Ako se sa tkanina na trenutak prebacimo na stvarnost koja nas okružuje, onda se može primetiti da kod opisanih terorističkih operacija ne postoje etikete, tako da nije baš lako razlikovati one sintetičke od onih realnih, koje nisu inscenirane i koje se odvijaju prema kosmičkim zakonima kauzaliteta.
To sve itekako olakšava posao onim silnim geopolitičkim komentatorima i analitičarima, koji kao po dogovoru stupaju na scenu posle svake od opisanih insceniranih predstava, da svojim dubokoumnim promipljanjima i analizama otkrivajau svojim „fanovima” pravu istinu o tome ko stoji iza tog okrutnog terorističkog akta. Oni u tim svojim analizama obično preskaču one bitne detalje, kao što je onaj pomenuti da se pre svake sintetičke terorističke operacije policija diskretno skloni sa scene, jer se takvi detalji ne uklapaju u njihove šuplje priče o geostrateškim sučeljavanjima velikih vojno-političkih rivala. Tu priču bi im pokvario i onaj detalj da su dve nedelje pre moskovske operacije američki zvaničnici upozorili svoje građane koji borave u Moskvi da budu oprezni jer se nešto sprema. Stoga se i taj detalj ne spominje u njihovim analizama.
A na osnovu još malo dubljeg razmišljanja, a uzimajući u obzir ta uporna preskakanja onih najvažnijih detalja, može se na kraju zaključiti da u stvari ne postoje one pomenute dve realnosti, već samo jedna, sintetička. Drugim rečima sve što se oko nas dešava je 100% sintetika, tako da ispada da etikete nisu ni potrebne.
To je ona stvarnost o kojoj je Orvel govorio u njegovoj 1984-oj, kada je Vinstonu skrenuo pažnju da stvarnost nije nešto objektivno vanjsko, što postoji samo po sebi, već da je stvarnost smeštena u ljudskom umu, ali ne individualnom, koji može praviti greške i iz kojeg ona može da nestane. Ona je zbog toga smeštena u umu Partije, bivajući tako kolektivna i besmrtna. A kao takvoj, pomenuti pridev „sintetička”, kojeg se Orvel nije setio, joj savršeno odgovara.
Oni njegovi beskrajni ratovi između Evroazije, Okeanije i Istazije još uvek traju, ali se danas odigravaju na daleko elegantniji način nego što je on u svojoj fikciji mogao da zamisli. Toj eleganciji teroristička sintetika daje itekako važan doprinos.
A njegova Partija se može naslutiti u nevidljivim centrima koji kontrolišu one komentatore i analitičare, kako one glavnog toka, tako i one takozvane nezavisne ili alternativne, i to na suptilan način, da oni toga nisu ni svesni, oblikujući one njihove dubokoumne geopolitičke analize od kojih se, kao od kockica u nekom kolažu, formira partijska sintetička stvarnost.
A oni ljudski stvorovi, kojima je Partija oduzela stvarnost, trebali bi da napregnu svoje moždane vijuge i da pokušaju da u svojim glavama sami ponovo stvore ono što im je oteto. Ako to ne urade njihov tvorac će biti duboko razočaran.
