Дневник је био пун записа о његовим преступима. Можда је само одличних оцена било више од неоправданих изостанака, укора и напомена. Када је професорки биологије на часу одузео дневник због неправилног оцењивања и однео га у зборницу, било је сасвим јасно да се читава ствар мора посматрати изван устаљених чаршијских узуса: нису помогли угледни родитељи, бројне награде које је доносио школи, неподељена симпатија коју су према њему узгајали вршњаци и професори.
Уз учешће и сагласност родитеља формирана је комисија од разредног старешине, школског педагога, социјалног радника и психолога која је добила задатак да оцени стање најбољег-најгорег учиника и да предложи мере које ће се према њему применити у покушају да не буде избачен из школе.
На тренинзима је био марљив, на такмичењима увек први, на приредбама, узданица, на одморима свађалица, на екскурзијама у лабавој сумњи привођен без доказа о извршењу прекршаја, на часовима немогућ, у одговорима непогрешив. Раздрагани дечак без најаве претварао се у безразложног бунтовника, учтиви и васпитани предводник генерације појављивао се као разуздани нихилиста, меланхолични усамљеник преузимао је улогу берздушног силника.
Уживао је у разговорима са комисијом која је због њега изненада постала најважнији догађај школске године, решавао је тестове и мерио когнитивне и емотивне распоне, разговарао као једнак саговорник и одмах по напуштању необичног испитивања настављао са необјашњивим испадима.
У школу је стигла вест о посети чувене списатељице, хероине која је у рату изгубила ћеркицу и коју ће у свечаној градској сали дочекати ђак са најлепше написаним тематом о страхоти ратног детињства. Осетио је немир и почео да пише своју прву кратку причу гледајући из астралног видика бину на којој дочекује уважену гошћу. Сва деца су писала иако су потајно знала ко ће бити победник.
Чланови комисије за оцену његовог случаја сугерисали су члановима комисије за избор најбоље приче, да би још једна победа у низу била погубна за необузданог дечака за кога још нису утврдили како му могу помоћи. Били су при крају рада и открића због чега је такав какав је и шта би се за њега могло учинити.
Комисије су се усагласиле.
На дан великог догађаја био је кротак као никада до тада. Обукао је белу кошуљу, тегет панталоне и ципеле. Свој рад је наново исписао краснописом да се пред великом гошћом не би збунио. Онда је сазнао да је за најбољу проглашена прича девојчице из суседног разреда.
На путу до свечане градске сале, кроз велики парк побегао је на обалу реке.
Након дирљиве академије, гошћа је мимо предвиђеног протокола пожелела да похвали једну причу. Пришла је до ивице свечане бине и препуној сали ђака изговорила име које су сви присутни знали. Желела је да му се захвали, да га пољуби у косу и дарива мимо пропозиција и одлуке комисије за избор најбоље приче.
Није се одазвао.
Док су се изненађени организатори панично освртали по сали тражећи оног којег нема, у канцеларију директора школе, психолог је унео фасциклу на чијем врх у стајао папир: “Пренаглашено развијен осећај за правду. Натпросечна интелигенција. Повишена емотивна реакција на уобичајене надражаје. Уз васпитно-педагошки надзор, изразито користан друштвени радник, без надзора, вођа банде”.Младост, лудост!
