Dnevnik je bio pun zapisa o njegovim prestupima. Možda je samo odličnih ocena bilo više od neopravdanih izostanaka, ukora i napomena. Kada je profesorki biologije na času oduzeo dnevnik zbog nepravilnog ocenjivanja i odneo ga u zbornicu, bilo je sasvim jasno da se čitava stvar mora posmatrati izvan ustaljenih čaršijskih uzusa: nisu pomogli ugledni roditelji, brojne nagrade koje je donosio školi, nepodeljena simpatija koju su prema njemu uzgajali vršnjaci i profesori.
Uz učešće i saglasnost roditelja formirana je komisija od razrednog starešine, školskog pedagoga, socijalnog radnika i psihologa koja je dobila zadatak da oceni stanje najboljeg-najgoreg učinika i da predloži mere koje će se prema njemu primeniti u pokušaju da ne bude izbačen iz škole.
Na treninzima je bio marljiv, na takmičenjima uvek prvi, na priredbama, uzdanica, na odmorima svađalica, na ekskurzijama u labavoj sumnji privođen bez dokaza o izvršenju prekršaja, na časovima nemoguć, u odgovorima nepogrešiv. Razdragani dečak bez najave pretvarao se u bezrazložnog buntovnika, učtivi i vaspitani predvodnik generacije pojavljivao se kao razuzdani nihilista, melanholični usamljenik preuzimao je ulogu berzdušnog silnika.
Uživao je u razgovorima sa komisijom koja je zbog njega iznenada postala najvažniji događaj školske godine, rešavao je testove i merio kognitivne i emotivne raspone, razgovarao kao jednak sagovornik i odmah po napuštanju neobičnog ispitivanja nastavljao sa neobjašnjivim ispadima.
U školu je stigla vest o poseti čuvene spisateljice, heroine koja je u ratu izgubila ćerkicu i koju će u svečanoj gradskoj sali dočekati đak sa najlepše napisanim tematom o strahoti ratnog detinjstva. Osetio je nemir i počeo da piše svoju prvu kratku priču gledajući iz astralnog vidika binu na kojoj dočekuje uvaženu gošću. Sva deca su pisala iako su potajno znala ko će biti pobednik.
Članovi komisije za ocenu njegovog slučaja sugerisali su članovima komisije za izbor najbolje priče, da bi još jedna pobeda u nizu bila pogubna za neobuzdanog dečaka za koga još nisu utvrdili kako mu mogu pomoći. Bili su pri kraju rada i otkrića zbog čega je takav kakav je i šta bi se za njega moglo učiniti.
Komisije su se usaglasile.
Na dan velikog događaja bio je krotak kao nikada do tada. Obukao je belu košulju, teget pantalone i cipele. Svoj rad je nanovo ispisao krasnopisom da se pred velikom gošćom ne bi zbunio. Onda je saznao da je za najbolju proglašena priča devojčice iz susednog razreda.
Na putu do svečane gradske sale, kroz veliki park pobegao je na obalu reke.
Nakon dirljive akademije, gošća je mimo predviđenog protokola poželela da pohvali jednu priču. Prišla je do ivice svečane bine i prepunoj sali đaka izgovorila ime koje su svi prisutni znali. Želela je da mu se zahvali, da ga poljubi u kosu i dariva mimo propozicija i odluke komisije za izbor najbolje priče.
Nije se odazvao.
Dok su se iznenađeni organizatori panično osvrtali po sali tražeći onog kojeg nema, u kancelariju direktora škole, psiholog je uneo fasciklu na čijem vrh u stajao papir: “Prenaglašeno razvijen osećaj za pravdu. Natprosečna inteligencija. Povišena emotivna reakcija na uobičajene nadražaje. Uz vaspitno-pedagoški nadzor, izrazito koristan društveni radnik, bez nadzora, vođa bande”.Mladost, ludost!
