КО ЈЕ МРЂАН БАЈИЋ – ПРЕДЛАГАЧ МАРИНЕ АБРАМОВИЋ ЗА АКАДЕМИКА САНУ?

Мрђан Бајић (Фото М. Ђорђевић)

Узимајући у обзир све речено, да ли је уопште чудно што Мрђан Бајић – антинационални (квази)левичар, Југословен, атеиста, ЕУ фанатик, феминиста, љубитељ Запада, житељ Француске, стипендиста француске фондације, добитник француског ордена, бранитељ Шарли Абдоа, симпатизер послератне Немачке и Бранта, говорник на опозиционим митинзима 90-их, дародавац „Отпора“, обожавалац Ђинђића, симпатизер Чеде Јовановића, другар и сарадник Биљане Србљановић, присталица Демократске странке, Саше Јанковића и Динка Шакића Грухоњића, сарадник Центра за културну деконтаминацију, критичар родољубивих плаката на порушеном Генералштабу, пријатељ Раме, поштовалац Предрага Матвејевића и Мештровића, мрзитељ Младића, Павковића, Коштунице, Милошевића, Ћосића, СПЦ, Николаја Велимировића, заговорник бескомпромисног изручења оптужених Срба Хашком трибуналу, једностраног кажњавања наших и исто тако једностраног извињења другима, мрзитељ споменика Стефану Немањи, човек коме је битнији проблем самоподижућих гаражних врата, угрожених веверица или медведица у Јадрану од горућих националних проблема, итд. итд. – жели да убаци наказну Марину Абрамовић у САНУ?

АУТОР: Небојша Ваљевац

Информација да је Марина Абрамовић предложена за академика САНУ за овогодишње изборе у нашој највишој научној и уметничкој институцији оправдано је изазвала револт великог дела јавности. О бизарном, морбидном и сатанистичком карактеру „уметности“ Абрамовићеве одличан текст је за РТ Балкан написала Ана Вуковић. У њему су наведени бројни конкретни подаци који показују зашто би избор Абрамовићеве у Српску академију наука и уметности био крајње неприхватљив и скандалозан, и може се рећи, невероватнији и бизарнији чак и од њене „уметности“.

За иностране чланове САНУ бирају се иначе страни држављани који су заслужни „за општи напредак науке или уметности и за развој научних или уметничких веза“ између Србије и њихових матичних земаља. Нама није јасно за какав је напредак уметности, и за какав развој уметничких веза између Србије и њене матичне земље САД заслужна Абрамовићева. Она од 1975. живи ван наше земље (прво у Холандији, па у САД), и од тада је у Београд дошла само 2019. године поводом њене изложбе у Музеју савремене уметности којој је дат спектакуларан карактер. Пре четири године је из Њујорка, у коме годинама живи и ради, поручила да ће „увек имати времена да посети своју земљу“, али „да само треба поново да јој се пошаље позив“ јер „тренутно до 2025. године има комплетно пун распоред“. Великој „уметници перформанса“ не пада на памет да и Србиј(иц)у уврсти у свој „цењени“ распоред, и да некад сама дође у њу, таква „величина“ се забога мора посебно и понизно позвати да нас удостоји својим гостовањем и присуством. А на питање да ли јој је жао што није раније дошла у Београд, Абрамовићева је рекла да то „није учинила из једноставног разлога – Београд није био спреман за њу“. У типично аутошовинистичком маниру изјавила је: „Нашим људима увек странци морају да кажу колико наши људи вреде да би их признали. То је изгледа наша историја. Врло је жалосно, али је тако”. Морам разочарати Абрамовићеву, али већи део (Бео)грађана и даље није спреман за њу. Шта ћемо кад смо „заостали“, затуцани“, „прости“, „примитивни“ и „не разумемо“ њену „уметност“, „вредност“ и „величину“…

О Абрамовићевој довољно знамо, али јавност је дужна да зна нешто више и особи која је предложила Абрамовићеву за чланство у САНУ. Реч је о Мрђану Бајићу, вајару, цртачу, редовном професору Факултета ликовне уметности Универзитета у Београду и дописном члану САНУ од 2021. године. Тек што је ушао у Академију, Бајић покушава у њу да прогура Марину Абрамовић. Многи подаци везани за његову биографију, уметнички рад и ангажман и идеолошко-политичке ставове овај Бајићев мотив и поступак чине сасвим јасним и разумљивим.

Биографија и идеологија Мрђана Бајића

Мрђан Бајић је од 1990. до 1996. живео у Паризу, на безбедној и комотној удаљености од ратова, страдања и искушења којима смо били изложени ми који смо остали уз свој народ и државу када им је било најтеже. Године 1995. добио је стипендију фондације Полок-Краснер из Париза (The Pollock-Krasner Foundation Grant). Када се вратио у Србију, у периоду 1998-2002 рaдио је нa прojeкту „Yugomuzej“ посвећеном чувању сећања на период СФРЈ историје и уметности. Године 2015. добио је француски Орден витеза уметности и књижевности (Chevalier de l’Ordre des Arts et des Lettres), а 2017. награду за спомен-обележје Зорану Ђинђићу. Наводи се да је међу многобројним Бајићевим колаборацијама са значајним уметницима и чувени британски вајар Ричард Дикон. Бајићев фан и панегиричар Горан Гоцић похвално истиче Бајићево „прозападно усмерење“ 80-их, описује га као „звезду са интернационалном клијентелом“ (слично Абрамовићевој) и као искуства и одлуке заједничке са Бајићем наводи „промишљање југословенства, привремену емиграцију на Запад и артистички прозелитизам“ (како бомбастично звучи приземна и ружна „уметност инсталација“ по којој је Бајић познат). Бајић је 2016. потписао апел сто јавних личности да се Саша Јанковић кандидује за председника Србије, а недавно је дао подршку антисрпском расисти и шовинисти Динку Шакићу Грухоњићу. Пријатељ му је премијер Албаније Еди Рама, али га наглашавање ове занимљивости помало нервира јер не види у томе ништа спектакуларно. Не видимо ни ми у томе ништа спектакуларно, али видимо мучно и одвратно.

Након што је постао дописни члан САНУ 2021. (занимљива је његова амбиција и упорност да уђе у ову институцију) Бајић је у интервјуу за „Нову“ изнео своје идеолошки „вјерују“: „По ставовима сам лево оријентисан, атеиста, регионално и југословенски настројен, нетолерантан према сваком једноумљу па и националном, апсолутни заговорник ЕУ као једине позитивне утопије нашег доба, а професионално апсолутни заговорник радикалнијег крила савремене уметности“ (толико радикалног да крши све норме лепе уметности и доброг укуса, тј. што се нас „примитивних“ тиче представља анти-уметност). Дакле, видимо попис општих места и водећих мантри фанатичне ЕУ-ропске (квази)лево-либерашке идеологије и пропаганде којом нас деценијама засипају из миљеа „Друге Србије“ којој Бајић припада. Наравно, ту је и феминизам, како без њега, Бајић оштро негодује што у САНУ те 2021. нема изабраних жена, „поготово у овом тренутку када је борба за родну равноправност такође и борба за ослобађање од свеопштег патријархалног шовинизма“. Зато он сада брине да тај пропуст надокнади лобирањем за пријем Абрамовићеве у Академију. Са Абрамовићевом у САНУ Академија, а и Србија, на „срећу и ползу“ нашег народа и државе, биће, дабоме, бар малчице мање „патријархална“ и „шовинистичка“.

У истом интервјуу Бајић демонстрира свој антинационални став, нужан за промоцију и успех на либерашкој „арт“ сцени и добијање пројеката и грантова из ЕУ, НВО али и државних фондова („другосрбијанци“ волшебно нису гадљиви на паре и промоцију од стране „националистичке“ државе), бесно се обрушавајући на споменик Стефану Немањи, и очекујући „суспензију овако сроченог немогућег пројекта“. Он јадикује што смо се почетком 90-их препустили „таласу деструктивно ратоборних националиста“ (као да је он у Француској ишта патио и страдао због тога), уместо да смо изабрали „компромис без ината и без рата“, попут Чешке, Словачке, Белгије, Француске, Норвешке, Шведске, Финске, Литваније итд. Говорећи о тадашњем уметничком раду, Бајић наводи да је завршио скулптуру „великог хрватског и југословенског писца“ Предрага Матвејевића, која је у Загребу додељена добитницима књижевне награде која носи Матвејевићево име. Да подсетимо, реч је о леволиберашком, попут Бајића, хрватском и босанскохерецеговачком интелектуалцу који је 2001. године у загребачком „Јутарњем листу“ објавио текст под називом „Наши талибани“. У њему је захтевао да неки суд „строжији од Хашкога трибунала“, попут комунистичких „судова који су судили колаборантима фашизма“, пресуди Добрици Ћосићу, Матији Бећковићу, Моми Капору, Рајку Петрову Ногу, Гојку Ђогу, и неколицини хрватских књижевника као „квислиншким писцима“ одговорним за злочине почињене у „агресији на БиХ“.

Огавни антисрпски интервју из 2004.

По антисрпским гадостима је ипак ненадмашан Бајићев интервју из 2004. године за „Пешчаник“ који вреди пренети у дужим изводима: „15 година је прошло, а ми морамо по други, трећи пут да причамо о Хагу. Немачка је средином ’50-их година победила на светском првенству у фудбалу. Они су, значи, 15 година после почетка II светског рата обавили све што је имало да се обави: покајали се, осудили кога је требало да се осуди и кренули у економски бум. Ми сад још увек, 15 година после тога, причамо о томе да ли је Младић можда одговоран, да би некако требао да оде на тај суд. При том, постоји општи консензус јавног мњења да не треба да оде. С друге стране, када падне полица у обданишту, сви су за то да тај директор буде смењен, а за човека који је седео у граду у коме је три дана убијано 7 хиљада људи, људи још увек мисле да он не треба да изађе на црту и да покаже какво је било његово учешће у свему томе. На крају крајева, то је трајало, то се пуцало, могао је после пет сати то да заустави, па би 6 хиљада људи данас било живо. И сад се он крије по неким гудурама, а ми смо сви његови таоци. Ми не можемо да кренемо даље ако се то не обави.

Влада сад каже, нека они иду добровољно у Хаг. Павковић је јавно изјавио да се он никад неће предати, да ће бити крви. Онај капитални министар Илић каже да је Павковић сада болестан. Па, то звучи стварно као гимназијско оправдање. Од чега је болестан? Шта, најео се станова? Шта му је?…има и неких добрих потеза. Без обзира што је Тадић за несарадњу са Хагом употребио реч коју не волим – издаја, добро је рекао да је то уништавање Србије. Мислим да је то озбиљна изјава, мада Тадићево извињење у Сарајеву нисам схватио коректно. Просто, тако можете да се извинете ако се обраћате политичким елитама у својој или туђој земљи, али не ако се обраћате жртви. Не можете се тако извињавати жртви. Мислим да жртва има бар минимално право да јој се безрезервно извинете не тражећи да се одмах неко други извини вашим жртвама, и с друге стране, жртва има право да уложите максимални напор да они који су то урадили буду кажњени. Мислим, то је неки минимум у коме нема – али, у коме нема – можда. То у Сарајеву не можете. Нећу да умањим жртве и на другој страни, али Вили Брант када је клекнуо није одмах рекао – али ви се нама извините за Дрезден. И у Дрездену су страдали невини људи. Паралела није добра, али просто мислим да неке ствари треба урадити до краја, па шта год.

Коштуница је 2000. године имао подршку 86 посто грађана ове земље. Да је он тад изашао и рекао – злочинци морају у затвор или на суд, има да се ради у овој земљи, подршка би му можда пала на 66%, али још увек не би имао 13 посто колико има сада…Коштуница је дошао до тога да уместо да у српској историји буде забележен као један круцијални лик који је променио судбину свог народа, он ће бити забележен као Ђинђићев Салијери…

Мене ова прича са Чедомиром Јовановићем некако јако тангира…не знам што би сад то био став због кога се неко избацује из партије…Стварно желим да се то не деси јер би то послало један ужасно лош сигнал…Чеда Јовановић је човек који је вероватно исувише страствен да би заиста био носилац неке власти, али чије је учествовање у неким важним и одличним акцијама било важно. Један од најхрабријих чинова је био када је, против воље већине, испоручио Слободана Милошевића у Хаг, а то је урађено…То говорим управо због тога што сам њихов гласач, мање-више, јер верујем да је то једина велика групација која на неки начин одсликава оно у шта верујем…

Таква нам је ситуација, морамо опет да причамо о Хагу, а не о томе која би самоподижућа гаражна врата требало да купимо или како да заштитимо медведице у Јадрану. Па, ево Ћосић је опет издао књигу. Кад год он изда књигу ја се препаднем, сад ће опет да буде неко тешко исељавање пошто он опет има две-три генијалне идеје.

Оно што за себе могу да урадим, то је да се изоставим из такве врсте културне елите, то смо вежбали годинама, па сад ако морам с њима или уопште не, онда кажем – уопште не“.

Антинационални и опозициони ангажман 90-их

Зато се за Бајића каже да „1991. године није искористио своје право да излаже у галерији вођен антиратном ставовима“, а он сам говори о игнорисању, самоискључивању и самоизолацији из институција које му у периоду 90-их нису одговарале (из комфора Париза је то ваљда лакше). Бајићу смета „идентитет изграђен у реалности која стално понавља: ‘Никада није било ни рата ни трауме…Српска православна црква презире секуларно богатство; Милошевић није крив за ратне злочине јер ратних злочина уопште није било; Коштуница је националиста, али умерени’“, све су то ставови који побуђују његов презир и љутњу. Он стога верује „да је било часније, рекао бих, чак и обавезније износити своје ставове, а не ћутати у току ратне деценије, посебно у тој деценији, на почетку које је 5 милиона становника Србије гласало за платформу Слободана Милошевића: Можда не знамо да радимо, али знамо да ратујемо (после се испоставило да нисмо тако добри ни у борби). Урадио сам исту ствар као и многи људи. Не само кроз свој рад, који је био мој избор, већ и кроз неке једноставне људске гестове. Више сам говорио на Платоу испред Филозофског факултета него што сам давао интервјуе за ‘Политику’ или РТС. Нисам имао ниједну изложбу у Српској академији наука и уметности 1992. нити сам на било који начин радио са Музејом савремене уметности током његовог чувеног осмогодишњег руководства. Радије сам одабрао изложбу у дубоком замрзивачу. Моја последња изложба била је 1988. године у Београду…Новчани део награде ‘Сава Шумановић’ дао сам огранку ‘Отпора’ из Новог Сада. Укратко, нисам желео да се осећам ‘Боље је са културом’ нити сам желео да учествујем у овим смицалицама. То је био и мој избор, мој осећај према неодвојивости естетике и етике“.

„Yugomuzej“ и југословенство

Након што се, „апстинирајући физички (али не ментално и креативно) од Југославије вратио у Београд“, Бајић се ангажовао на пројекту „Yugomuzej“ који му је омогућио споменуто одустајање и издвајање из институција које му не одговарају. Али му је зато одговарало да овај „музеј“ смести у злогласни Центар за културну деконтаминацију који је замишљен да „прочисти“ и „денацификује Србе“, што је много више подсећало на амбицију нациста да „очисте“ Немце од Јевреја, Словена, Рома и других „нижих“ раса. Како каже Гоцић, идеја је била да се „сачува нека врста предимензиониране приватне, субјективне, емотивно обојене успомене на Југославију“ која је потискивана од „нарастајућег мутираног национализма“. Тај пројекат је био могућ јер су у том (петооктобарском) периоду у Београду спласнуле „приче о национу“ и „та првобитна националистичка магма која је мислила да ће тако што ће негирати све што је постојало у ствари верификовати сопствену величину“. Бајић одбацује национализам јер „у том произвођењу вишка историје ми свакако нећемо постати та једна обична, нормална земља где је проблем угрожених веверица највећи проблем који се има разрешити“.

У том контексту он каже: „Нисам југоносталгичан, ја сам напросто и Југословен, пореклом, светоназором, поимањем језика, људи, завичајности и културних кодова. То више није популарно. Па шта. Када ме је једном Јан Фабр питао да му наведем једног важног скулптора из Србије као из топа рекао сам: Мештровић. На шта ће он, Белгијанац, као из топа: па Мештровић је из Хрватске. Ето и Белгијанци су то научили. Ја нисам. Мени је Мештровић и даље из неке моје земље“. У „Yugomuzeju“ били су, према Бајићевим речима, изложени „експонати сложени од цитата који се тичу бизарних предмета везаних за бизарне догађаје, као што су рецимо одело у коме је Слободан Милошевић последњи пут видео Косово…цитати Николаја Велимировића“.

Споменик Зорану Ђинђићу

„Двехиљадитих, као и многи други, преселили смо се у Београд пуни наде у такозване демократске промене“ (Гоцић). Бајић признаје: „Једино време у мом животу, када сам се идентификовао са влашћу и њеним идејама било је од 5. октобра до убиства премијера Зорана Ђинђића“. Зато је Бајић 2017. године, у коауторству са драматуршкињом и универзитетском професорком Биљаном Србљановић (sic!) (Шакић, Србљановић итд. ко је све данас професор универзитета), са којом је сарађивао и 90-их на ТВ серији „Отворена врата“, израдио споменик Зорану Ђинђићу под називом „Стрела“, који „асоцира на политичку и филозофску мисао убијеног премијера“. Према Бајићу, споменик Ђинђићу је „колосалан пројекат…најкомпликованија и најбоља скулптура коју сам икада урадио“, а коју прати „фантастични звучни волумен“ у коме се чују Ђинђићеве „мудре изреке“. „Убиство Ђинђића није само велика трагедија једног великана српске историје, него је место у коме је читав еманципаторски талас који је он покренуо био је заустављен и обрушио се ту пред нама…Не прође дан када не помислим где би били наши животи данас да се тај догађај није десио како се десио“ (ја лично а и многи други Срби не смемо да помислимо где бисмо били).

Зато Ђинђићева скулптура „мора бити на прометном јавном месту како би, надам се, обављала своју катарзичну функцију. А затим и пре свега: Ђинђићев споменик много је већа ствар од једне изложбе. Та скулптура има претежак задатак да обележи живот и крај једног српског великана, колосално даровитог човека, али не само то него да обележи и генерацијски крах тек само започете еманципаторске епохе коју је он покренуо, а која се његовим насилним убиством, пред нашим очима, урушила“. Жеља је Бајића да се са тим болним местом „грађани свакодневно срећу, да чују његов глас и његове једноставне, ефикасне, за наш политички живот страшно реалистичне исказе“. „Сигуран сам да ће бити постављен…у центру града где ће Зоранов глас бити поново враћен, јер га нисмо чули тада када смо могли да га чујемо. За мене је то подсећање, од кога се помало најежим, на то где би само ми данас били да га ова држава није убила“. Историчарка уметности Ирина Суботић каже за Бајићев споменик: „Сломљена стрела је сјајна метафора за рано сломљени Ђинђићев живот, али истовремено и за нашу поклеклу Србију“.

Француски Орден витеза уметности и књижевности

На додели француског Ордена витеза уметности и књижевности 2015. године тадашња амбасадорка Француске у Србији Кристин Моро нагласила је да има велику част што вредно признање уручује баш Бајићу као ствараоцу који „доприноси присуству Француске и њене културе у свету и јачању веза које спајају наше две државе“. Бајић је рекао: „Ово признање је учвршћено добрим везама између наше две земље и културе. Моји сарадници и ја смо са пуно емоција пратили недавна дешавања у Паризу и могу да кажем ми смо Шарли Абдо. Рођен сам у Југославији, Србин сам (ми бисмо рекли случајни Србин – прим. Н. В.), али сам одабрао да један мали део мене буде везан за Француску. Поносан сам на ту мешавину“.

Бајић о порушеном Генералштабу

Ове године Бајић је написао да је „порушени Генералштаб заправо носач за билборде, веома полетне и патетичне, комшије би рекле домољубиве, плакате о корисности војних делатности“ и да ову грађевину „две и по деценије држите полупану да поспешите општу депресију“, завршавајући у саркастичном аутошовинистичком стилу са „Живели. Гучааааааа“.

Бајић и САНУ

Бајић је 2013. као разлог што више пута није прошао на изборима у САНУ навео: „Можда због мог рада, можда због мојих ставова који, нежно речено, свакако нису у складу са доминантним политичким ставовима ове институције – тај предлог не пролази…али да буде сасвим јасно – ја свакако ни рад, ни ставове, нећу ни мењати, нити прилагођавати“. Али када је коначно 2021. постао академик, истакао је то као „несумњиво велику част и дужност“, не пропуштајући да понови: „Задржао сам и даље исте ставове, па ласкам себи да постоји видљиво побољшање у послу којим се бавим а сада је боље примећено. По структури нових дописних чланова Одељења за уметност рекао бих да су се нека кретања одвијала и унутар институције под изузетним руководством управе. Трудићу се сада озбиљно и без резерве око нових задатака…подржавајући наравно баш она кретања у која верујем“.

Видимо да је један од тих задатака и кретања план да Марина Абрамовић постане наш академик. Да ли онда Бајићев улазак у САНУ значи да се Бајић прилагодио САНУ-у или САНУ Бајићу? Биће да је много пре ово друго, јер Бајић и даље чврсто и одлучно заступа своје давнашње ставове. Једини начин да се овај тренд заустави или бар ослаби је да у САНУ уђу доказани српски патриоти и врхунски интелектуалци и ствараоци из разних области науке и уметности. Укратко, да САНУ буде српска не само по префиксу, већ по суштини.

На крају…

Извор; https://naukaikultura.com/ko-je-mrdjan-bajic-predlagac-marine-abramovic-za-akademika-sanu/

Podelite sa drugima: