Mrđan Bajić (Foto M. Đorđević)
Uzimajući u obzir sve rečeno, da li je uopšte čudno što Mrđan Bajić – antinacionalni (kvazi)levičar, Jugosloven, ateista, EU fanatik, feminista, ljubitelj Zapada, žitelj Francuske, stipendista francuske fondacije, dobitnik francuskog ordena, branitelj Šarli Abdoa, simpatizer posleratne Nemačke i Branta, govornik na opozicionim mitinzima 90-ih, darodavac „Otpora“, obožavalac Đinđića, simpatizer Čede Jovanovića, drugar i saradnik Biljane Srbljanović, pristalica Demokratske stranke, Saše Jankovića i Dinka Šakića Gruhonjića, saradnik Centra za kulturnu dekontaminaciju, kritičar rodoljubivih plakata na porušenom Generalštabu, prijatelj Rame, poštovalac Predraga Matvejevića i Meštrovića, mrzitelj Mladića, Pavkovića, Koštunice, Miloševića, Ćosića, SPC, Nikolaja Velimirovića, zagovornik beskompromisnog izručenja optuženih Srba Haškom tribunalu, jednostranog kažnjavanja naših i isto tako jednostranog izvinjenja drugima, mrzitelj spomenika Stefanu Nemanji, čovek kome je bitniji problem samopodižućih garažnih vrata, ugroženih veverica ili medvedica u Jadranu od gorućih nacionalnih problema, itd. itd. – želi da ubaci nakaznu Marinu Abramović u SANU?
AUTOR: Nebojša Valjevac
Informacija da je Marina Abramović predložena za akademika SANU za ovogodišnje izbore u našoj najvišoj naučnoj i umetničkoj instituciji opravdano je izazvala revolt velikog dela javnosti. O bizarnom, morbidnom i satanističkom karakteru „umetnosti“ Abramovićeve odličan tekst je za RT Balkan napisala Ana Vuković. U njemu su navedeni brojni konkretni podaci koji pokazuju zašto bi izbor Abramovićeve u Srpsku akademiju nauka i umetnosti bio krajnje neprihvatljiv i skandalozan, i može se reći, neverovatniji i bizarniji čak i od njene „umetnosti“.
Za inostrane članove SANU biraju se inače strani državljani koji su zaslužni „za opšti napredak nauke ili umetnosti i za razvoj naučnih ili umetničkih veza“ između Srbije i njihovih matičnih zemalja. Nama nije jasno za kakav je napredak umetnosti, i za kakav razvoj umetničkih veza između Srbije i njene matične zemlje SAD zaslužna Abramovićeva. Ona od 1975. živi van naše zemlje (prvo u Holandiji, pa u SAD), i od tada je u Beograd došla samo 2019. godine povodom njene izložbe u Muzeju savremene umetnosti kojoj je dat spektakularan karakter. Pre četiri godine je iz Njujorka, u kome godinama živi i radi, poručila da će „uvek imati vremena da poseti svoju zemlju“, ali „da samo treba ponovo da joj se pošalje poziv“ jer „trenutno do 2025. godine ima kompletno pun raspored“. Velikoj „umetnici performansa“ ne pada na pamet da i Srbij(ic)u uvrsti u svoj „cenjeni“ raspored, i da nekad sama dođe u nju, takva „veličina“ se zaboga mora posebno i ponizno pozvati da nas udostoji svojim gostovanjem i prisustvom. A na pitanje da li joj je žao što nije ranije došla u Beograd, Abramovićeva je rekla da to „nije učinila iz jednostavnog razloga – Beograd nije bio spreman za nju“. U tipično autošovinističkom maniru izjavila je: „Našim ljudima uvek stranci moraju da kažu koliko naši ljudi vrede da bi ih priznali. To je izgleda naša istorija. Vrlo je žalosno, ali je tako”. Moram razočarati Abramovićevu, ali veći deo (Beo)građana i dalje nije spreman za nju. Šta ćemo kad smo „zaostali“, zatucani“, „prosti“, „primitivni“ i „ne razumemo“ njenu „umetnost“, „vrednost“ i „veličinu“…
O Abramovićevoj dovoljno znamo, ali javnost je dužna da zna nešto više i osobi koja je predložila Abramovićevu za članstvo u SANU. Reč je o Mrđanu Bajiću, vajaru, crtaču, redovnom profesoru Fakulteta likovne umetnosti Univerziteta u Beogradu i dopisnom članu SANU od 2021. godine. Tek što je ušao u Akademiju, Bajić pokušava u nju da progura Marinu Abramović. Mnogi podaci vezani za njegovu biografiju, umetnički rad i angažman i ideološko-političke stavove ovaj Bajićev motiv i postupak čine sasvim jasnim i razumljivim.
Biografija i ideologija Mrđana Bajića
Mrđan Bajić je od 1990. do 1996. živeo u Parizu, na bezbednoj i komotnoj udaljenosti od ratova, stradanja i iskušenja kojima smo bili izloženi mi koji smo ostali uz svoj narod i državu kada im je bilo najteže. Godine 1995. dobio je stipendiju fondacije Polok-Krasner iz Pariza (The Pollock-Krasner Foundation Grant). Kada se vratio u Srbiju, u periodu 1998-2002 radio je na projektu „Yugomuzej“ posvećenom čuvanju sećanja na period SFRJ istorije i umetnosti. Godine 2015. dobio je francuski Orden viteza umetnosti i književnosti (Chevalier de l’Ordre des Arts et des Lettres), a 2017. nagradu za spomen-obeležje Zoranu Đinđiću. Navodi se da je među mnogobrojnim Bajićevim kolaboracijama sa značajnim umetnicima i čuveni britanski vajar Ričard Dikon. Bajićev fan i panegiričar Goran Gocić pohvalno ističe Bajićevo „prozapadno usmerenje“ 80-ih, opisuje ga kao „zvezdu sa internacionalnom klijentelom“ (slično Abramovićevoj) i kao iskustva i odluke zajedničke sa Bajićem navodi „promišljanje jugoslovenstva, privremenu emigraciju na Zapad i artistički prozelitizam“ (kako bombastično zvuči prizemna i ružna „umetnost instalacija“ po kojoj je Bajić poznat). Bajić je 2016. potpisao apel sto javnih ličnosti da se Saša Janković kandiduje za predsednika Srbije, a nedavno je dao podršku antisrpskom rasisti i šovinisti Dinku Šakiću Gruhonjiću. Prijatelj mu je premijer Albanije Edi Rama, ali ga naglašavanje ove zanimljivosti pomalo nervira jer ne vidi u tome ništa spektakularno. Ne vidimo ni mi u tome ništa spektakularno, ali vidimo mučno i odvratno.
Nakon što je postao dopisni član SANU 2021. (zanimljiva je njegova ambicija i upornost da uđe u ovu instituciju) Bajić je u intervjuu za „Novu“ izneo svoje ideološki „vjeruju“: „Po stavovima sam levo orijentisan, ateista, regionalno i jugoslovenski nastrojen, netolerantan prema svakom jednoumlju pa i nacionalnom, apsolutni zagovornik EU kao jedine pozitivne utopije našeg doba, a profesionalno apsolutni zagovornik radikalnijeg krila savremene umetnosti“ (toliko radikalnog da krši sve norme lepe umetnosti i dobrog ukusa, tj. što se nas „primitivnih“ tiče predstavlja anti-umetnost). Dakle, vidimo popis opštih mesta i vodećih mantri fanatične EU-ropske (kvazi)levo-liberaške ideologije i propagande kojom nas decenijama zasipaju iz miljea „Druge Srbije“ kojoj Bajić pripada. Naravno, tu je i feminizam, kako bez njega, Bajić oštro negoduje što u SANU te 2021. nema izabranih žena, „pogotovo u ovom trenutku kada je borba za rodnu ravnopravnost takođe i borba za oslobađanje od sveopšteg patrijarhalnog šovinizma“. Zato on sada brine da taj propust nadoknadi lobiranjem za prijem Abramovićeve u Akademiju. Sa Abramovićevom u SANU Akademija, a i Srbija, na „sreću i polzu“ našeg naroda i države, biće, dabome, bar malčice manje „patrijarhalna“ i „šovinistička“.
U istom intervjuu Bajić demonstrira svoj antinacionalni stav, nužan za promociju i uspeh na liberaškoj „art“ sceni i dobijanje projekata i grantova iz EU, NVO ali i državnih fondova („drugosrbijanci“ volšebno nisu gadljivi na pare i promociju od strane „nacionalističke“ države), besno se obrušavajući na spomenik Stefanu Nemanji, i očekujući „suspenziju ovako sročenog nemogućeg projekta“. On jadikuje što smo se početkom 90-ih prepustili „talasu destruktivno ratobornih nacionalista“ (kao da je on u Francuskoj išta patio i stradao zbog toga), umesto da smo izabrali „kompromis bez inata i bez rata“, poput Češke, Slovačke, Belgije, Francuske, Norveške, Švedske, Finske, Litvanije itd. Govoreći o tadašnjem umetničkom radu, Bajić navodi da je završio skulpturu „velikog hrvatskog i jugoslovenskog pisca“ Predraga Matvejevića, koja je u Zagrebu dodeljena dobitnicima književne nagrade koja nosi Matvejevićevo ime. Da podsetimo, reč je o levoliberaškom, poput Bajića, hrvatskom i bosanskoherecegovačkom intelektualcu koji je 2001. godine u zagrebačkom „Jutarnjem listu“ objavio tekst pod nazivom „Naši talibani“. U njemu je zahtevao da neki sud „strožiji od Haškoga tribunala“, poput komunističkih „sudova koji su sudili kolaborantima fašizma“, presudi Dobrici Ćosiću, Matiji Bećkoviću, Momi Kaporu, Rajku Petrovu Nogu, Gojku Đogu, i nekolicini hrvatskih književnika kao „kvislinškim piscima“ odgovornim za zločine počinjene u „agresiji na BiH“.
Ogavni antisrpski intervju iz 2004.
Po antisrpskim gadostima je ipak nenadmašan Bajićev intervju iz 2004. godine za „Peščanik“ koji vredi preneti u dužim izvodima: „15 godina je prošlo, a mi moramo po drugi, treći put da pričamo o Hagu. Nemačka je sredinom ’50-ih godina pobedila na svetskom prvenstvu u fudbalu. Oni su, znači, 15 godina posle početka II svetskog rata obavili sve što je imalo da se obavi: pokajali se, osudili koga je trebalo da se osudi i krenuli u ekonomski bum. Mi sad još uvek, 15 godina posle toga, pričamo o tome da li je Mladić možda odgovoran, da bi nekako trebao da ode na taj sud. Pri tom, postoji opšti konsenzus javnog mnjenja da ne treba da ode. S druge strane, kada padne polica u obdaništu, svi su za to da taj direktor bude smenjen, a za čoveka koji je sedeo u gradu u kome je tri dana ubijano 7 hiljada ljudi, ljudi još uvek misle da on ne treba da izađe na crtu i da pokaže kakvo je bilo njegovo učešće u svemu tome. Na kraju krajeva, to je trajalo, to se pucalo, mogao je posle pet sati to da zaustavi, pa bi 6 hiljada ljudi danas bilo živo. I sad se on krije po nekim gudurama, a mi smo svi njegovi taoci. Mi ne možemo da krenemo dalje ako se to ne obavi.
Vlada sad kaže, neka oni idu dobrovoljno u Hag. Pavković je javno izjavio da se on nikad neće predati, da će biti krvi. Onaj kapitalni ministar Ilić kaže da je Pavković sada bolestan. Pa, to zvuči stvarno kao gimnazijsko opravdanje. Od čega je bolestan? Šta, najeo se stanova? Šta mu je?…ima i nekih dobrih poteza. Bez obzira što je Tadić za nesaradnju sa Hagom upotrebio reč koju ne volim – izdaja, dobro je rekao da je to uništavanje Srbije. Mislim da je to ozbiljna izjava, mada Tadićevo izvinjenje u Sarajevu nisam shvatio korektno. Prosto, tako možete da se izvinete ako se obraćate političkim elitama u svojoj ili tuđoj zemlji, ali ne ako se obraćate žrtvi. Ne možete se tako izvinjavati žrtvi. Mislim da žrtva ima bar minimalno pravo da joj se bezrezervno izvinete ne tražeći da se odmah neko drugi izvini vašim žrtvama, i s druge strane, žrtva ima pravo da uložite maksimalni napor da oni koji su to uradili budu kažnjeni. Mislim, to je neki minimum u kome nema – ali, u kome nema – možda. To u Sarajevu ne možete. Neću da umanjim žrtve i na drugoj strani, ali Vili Brant kada je kleknuo nije odmah rekao – ali vi se nama izvinite za Drezden. I u Drezdenu su stradali nevini ljudi. Paralela nije dobra, ali prosto mislim da neke stvari treba uraditi do kraja, pa šta god.
Koštunica je 2000. godine imao podršku 86 posto građana ove zemlje. Da je on tad izašao i rekao – zločinci moraju u zatvor ili na sud, ima da se radi u ovoj zemlji, podrška bi mu možda pala na 66%, ali još uvek ne bi imao 13 posto koliko ima sada…Koštunica je došao do toga da umesto da u srpskoj istoriji bude zabeležen kao jedan krucijalni lik koji je promenio sudbinu svog naroda, on će biti zabeležen kao Đinđićev Salijeri…
Mene ova priča sa Čedomirom Jovanovićem nekako jako tangira…ne znam što bi sad to bio stav zbog koga se neko izbacuje iz partije…Stvarno želim da se to ne desi jer bi to poslalo jedan užasno loš signal…Čeda Jovanović je čovek koji je verovatno isuviše strastven da bi zaista bio nosilac neke vlasti, ali čije je učestvovanje u nekim važnim i odličnim akcijama bilo važno. Jedan od najhrabrijih činova je bio kada je, protiv volje većine, isporučio Slobodana Miloševića u Hag, a to je urađeno…To govorim upravo zbog toga što sam njihov glasač, manje-više, jer verujem da je to jedina velika grupacija koja na neki način odslikava ono u šta verujem…
Takva nam je situacija, moramo opet da pričamo o Hagu, a ne o tome koja bi samopodižuća garažna vrata trebalo da kupimo ili kako da zaštitimo medvedice u Jadranu. Pa, evo Ćosić je opet izdao knjigu. Kad god on izda knjigu ja se prepadnem, sad će opet da bude neko teško iseljavanje pošto on opet ima dve-tri genijalne ideje.
Ono što za sebe mogu da uradim, to je da se izostavim iz takve vrste kulturne elite, to smo vežbali godinama, pa sad ako moram s njima ili uopšte ne, onda kažem – uopšte ne“.
Antinacionalni i opozicioni angažman 90-ih
Zato se za Bajića kaže da „1991. godine nije iskoristio svoje pravo da izlaže u galeriji vođen antiratnom stavovima“, a on sam govori o ignorisanju, samoisključivanju i samoizolaciji iz institucija koje mu u periodu 90-ih nisu odgovarale (iz komfora Pariza je to valjda lakše). Bajiću smeta „identitet izgrađen u realnosti koja stalno ponavlja: ‘Nikada nije bilo ni rata ni traume…Srpska pravoslavna crkva prezire sekularno bogatstvo; Milošević nije kriv za ratne zločine jer ratnih zločina uopšte nije bilo; Koštunica je nacionalista, ali umereni’“, sve su to stavovi koji pobuđuju njegov prezir i ljutnju. On stoga veruje „da je bilo časnije, rekao bih, čak i obaveznije iznositi svoje stavove, a ne ćutati u toku ratne decenije, posebno u toj deceniji, na početku koje je 5 miliona stanovnika Srbije glasalo za platformu Slobodana Miloševića: Možda ne znamo da radimo, ali znamo da ratujemo (posle se ispostavilo da nismo tako dobri ni u borbi). Uradio sam istu stvar kao i mnogi ljudi. Ne samo kroz svoj rad, koji je bio moj izbor, već i kroz neke jednostavne ljudske gestove. Više sam govorio na Platou ispred Filozofskog fakulteta nego što sam davao intervjue za ‘Politiku’ ili RTS. Nisam imao nijednu izložbu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti 1992. niti sam na bilo koji način radio sa Muzejom savremene umetnosti tokom njegovog čuvenog osmogodišnjeg rukovodstva. Radije sam odabrao izložbu u dubokom zamrzivaču. Moja poslednja izložba bila je 1988. godine u Beogradu…Novčani deo nagrade ‘Sava Šumanović’ dao sam ogranku ‘Otpora’ iz Novog Sada. Ukratko, nisam želeo da se osećam ‘Bolje je sa kulturom’ niti sam želeo da učestvujem u ovim smicalicama. To je bio i moj izbor, moj osećaj prema neodvojivosti estetike i etike“.
„Yugomuzej“ i jugoslovenstvo
Nakon što se, „apstinirajući fizički (ali ne mentalno i kreativno) od Jugoslavije vratio u Beograd“, Bajić se angažovao na projektu „Yugomuzej“ koji mu je omogućio spomenuto odustajanje i izdvajanje iz institucija koje mu ne odgovaraju. Ali mu je zato odgovaralo da ovaj „muzej“ smesti u zloglasni Centar za kulturnu dekontaminaciju koji je zamišljen da „pročisti“ i „denacifikuje Srbe“, što je mnogo više podsećalo na ambiciju nacista da „očiste“ Nemce od Jevreja, Slovena, Roma i drugih „nižih“ rasa. Kako kaže Gocić, ideja je bila da se „sačuva neka vrsta predimenzionirane privatne, subjektivne, emotivno obojene uspomene na Jugoslaviju“ koja je potiskivana od „narastajućeg mutiranog nacionalizma“. Taj projekat je bio moguć jer su u tom (petooktobarskom) periodu u Beogradu splasnule „priče o nacionu“ i „ta prvobitna nacionalistička magma koja je mislila da će tako što će negirati sve što je postojalo u stvari verifikovati sopstvenu veličinu“. Bajić odbacuje nacionalizam jer „u tom proizvođenju viška istorije mi svakako nećemo postati ta jedna obična, normalna zemlja gde je problem ugroženih veverica najveći problem koji se ima razrešiti“.
U tom kontekstu on kaže: „Nisam jugonostalgičan, ja sam naprosto i Jugosloven, poreklom, svetonazorom, poimanjem jezika, ljudi, zavičajnosti i kulturnih kodova. To više nije popularno. Pa šta. Kada me je jednom Jan Fabr pitao da mu navedem jednog važnog skulptora iz Srbije kao iz topa rekao sam: Meštrović. Na šta će on, Belgijanac, kao iz topa: pa Meštrović je iz Hrvatske. Eto i Belgijanci su to naučili. Ja nisam. Meni je Meštrović i dalje iz neke moje zemlje“. U „Yugomuzeju“ bili su, prema Bajićevim rečima, izloženi „eksponati složeni od citata koji se tiču bizarnih predmeta vezanih za bizarne događaje, kao što su recimo odelo u kome je Slobodan Milošević poslednji put video Kosovo…citati Nikolaja Velimirovića“.
Spomenik Zoranu Đinđiću
„Dvehiljaditih, kao i mnogi drugi, preselili smo se u Beograd puni nade u takozvane demokratske promene“ (Gocić). Bajić priznaje: „Jedino vreme u mom životu, kada sam se identifikovao sa vlašću i njenim idejama bilo je od 5. oktobra do ubistva premijera Zorana Đinđića“. Zato je Bajić 2017. godine, u koautorstvu sa dramaturškinjom i univerzitetskom profesorkom Biljanom Srbljanović (sic!) (Šakić, Srbljanović itd. ko je sve danas profesor univerziteta), sa kojom je sarađivao i 90-ih na TV seriji „Otvorena vrata“, izradio spomenik Zoranu Đinđiću pod nazivom „Strela“, koji „asocira na političku i filozofsku misao ubijenog premijera“. Prema Bajiću, spomenik Đinđiću je „kolosalan projekat…najkomplikovanija i najbolja skulptura koju sam ikada uradio“, a koju prati „fantastični zvučni volumen“ u kome se čuju Đinđićeve „mudre izreke“. „Ubistvo Đinđića nije samo velika tragedija jednog velikana srpske istorije, nego je mesto u kome je čitav emancipatorski talas koji je on pokrenuo bio je zaustavljen i obrušio se tu pred nama…Ne prođe dan kada ne pomislim gde bi bili naši životi danas da se taj događaj nije desio kako se desio“ (ja lično a i mnogi drugi Srbi ne smemo da pomislimo gde bismo bili).
Zato Đinđićeva skulptura „mora biti na prometnom javnom mestu kako bi, nadam se, obavljala svoju katarzičnu funkciju. A zatim i pre svega: Đinđićev spomenik mnogo je veća stvar od jedne izložbe. Ta skulptura ima pretežak zadatak da obeleži život i kraj jednog srpskog velikana, kolosalno darovitog čoveka, ali ne samo to nego da obeleži i generacijski krah tek samo započete emancipatorske epohe koju je on pokrenuo, a koja se njegovim nasilnim ubistvom, pred našim očima, urušila“. Želja je Bajića da se sa tim bolnim mestom „građani svakodnevno sreću, da čuju njegov glas i njegove jednostavne, efikasne, za naš politički život strašno realistične iskaze“. „Siguran sam da će biti postavljen…u centru grada gde će Zoranov glas biti ponovo vraćen, jer ga nismo čuli tada kada smo mogli da ga čujemo. Za mene je to podsećanje, od koga se pomalo naježim, na to gde bi samo mi danas bili da ga ova država nije ubila“. Istoričarka umetnosti Irina Subotić kaže za Bajićev spomenik: „Slomljena strela je sjajna metafora za rano slomljeni Đinđićev život, ali istovremeno i za našu pokleklu Srbiju“.
Francuski Orden viteza umetnosti i književnosti
Na dodeli francuskog Ordena viteza umetnosti i književnosti 2015. godine tadašnja ambasadorka Francuske u Srbiji Kristin Moro naglasila je da ima veliku čast što vredno priznanje uručuje baš Bajiću kao stvaraocu koji „doprinosi prisustvu Francuske i njene kulture u svetu i jačanju veza koje spajaju naše dve države“. Bajić je rekao: „Ovo priznanje je učvršćeno dobrim vezama između naše dve zemlje i kulture. Moji saradnici i ja smo sa puno emocija pratili nedavna dešavanja u Parizu i mogu da kažem mi smo Šarli Abdo. Rođen sam u Jugoslaviji, Srbin sam (mi bismo rekli slučajni Srbin – prim. N. V.), ali sam odabrao da jedan mali deo mene bude vezan za Francusku. Ponosan sam na tu mešavinu“.
Bajić o porušenom Generalštabu
Ove godine Bajić je napisao da je „porušeni Generalštab zapravo nosač za bilborde, veoma poletne i patetične, komšije bi rekle domoljubive, plakate o korisnosti vojnih delatnosti“ i da ovu građevinu „dve i po decenije držite polupanu da pospešite opštu depresiju“, završavajući u sarkastičnom autošovinističkom stilu sa „Živeli. Gučaaaaaaa“.
Bajić i SANU
Bajić je 2013. kao razlog što više puta nije prošao na izborima u SANU naveo: „Možda zbog mog rada, možda zbog mojih stavova koji, nežno rečeno, svakako nisu u skladu sa dominantnim političkim stavovima ove institucije – taj predlog ne prolazi…ali da bude sasvim jasno – ja svakako ni rad, ni stavove, neću ni menjati, niti prilagođavati“. Ali kada je konačno 2021. postao akademik, istakao je to kao „nesumnjivo veliku čast i dužnost“, ne propuštajući da ponovi: „Zadržao sam i dalje iste stavove, pa laskam sebi da postoji vidljivo poboljšanje u poslu kojim se bavim a sada je bolje primećeno. Po strukturi novih dopisnih članova Odeljenja za umetnost rekao bih da su se neka kretanja odvijala i unutar institucije pod izuzetnim rukovodstvom uprave. Trudiću se sada ozbiljno i bez rezerve oko novih zadataka…podržavajući naravno baš ona kretanja u koja verujem“.
Vidimo da je jedan od tih zadataka i kretanja plan da Marina Abramović postane naš akademik. Da li onda Bajićev ulazak u SANU znači da se Bajić prilagodio SANU-u ili SANU Bajiću? Biće da je mnogo pre ovo drugo, jer Bajić i dalje čvrsto i odlučno zastupa svoje davnašnje stavove. Jedini način da se ovaj trend zaustavi ili bar oslabi je da u SANU uđu dokazani srpski patrioti i vrhunski intelektualci i stvaraoci iz raznih oblasti nauke i umetnosti. Ukratko, da SANU bude srpska ne samo po prefiksu, već po suštini.
Na kraju…
Uzimajući u obzir sve rečeno, da li je uopšte čudno što Mrđan Bajić – antinacionalni (kvazi)levičar, Jugosloven, ateista, EU fanatik, feminista, ljubitelj Zapada, žitelj Francuske, stipendista francuske fondacije, dobitnik francuskog ordena, branitelj Šarli Abdoa, simpatizer posleratne Nemačke i Branta, govornik na opozicionim mitinzima 90-ih, darodavac „Otpora“, obožavalac Đinđića, simpatizer Čede Jovanovića, drugar i saradnik Biljane Srbljanović, pristalica Demokratske stranke, Saše Jankovića i Dinka Šakića Gruhonjića, saradnik Centra za kulturnu dekontaminaciju, kritičar rodoljubivih plakata na porušenom Generalštabu, prijatelj Rame, poštovalac Predraga Matvejevića i Meštrovića, mrzitelj Mladića, Pavkovića, Koštunice, Miloševića, Ćosića, SPC, Nikolaja Velimirovića, zagovornik beskompromisnog izručenja optuženih Srba Haškom tribunalu, jednostranog kažnjavanja naših i isto tako jednostranog izvinjenja drugima, mrzitelj spomenika Stefanu Nemanji, čovek kome je bitniji problem samopodižućih garažnih vrata, ugroženih veverica ili medvedica u Jadranu od gorućih nacionalnih problema, itd. itd. – želi da ubaci nakaznu Marinu Abramović u SANU?! Čudno će samo biti, a možda i neće, da SANU to prihvati, i još gnusnije da ne prihvati naše istaknute rodoljubive naučnike i umetnike.
Izvor; https://naukaikultura.com/ko-je-mrdjan-bajic-predlagac-marine-abramovic-za-akademika-sanu/
