Извор: Револвер њуз
Западноевропска духовност истурила је психоанализу, чији се основни психолошки рад састоји у скривању истине. Иако је цена сазнања истине висока, она се може искупити искајавањем греха и опроштајем
24. VI 1983. Недавно сам поново ишчитавао Одабране трагедије Есхила и Софокла, преведене и препеване од старог и доброг Милоша Ђурића, чика Мише. Књига ми је добро знана још из гимназијских дана, тад нисам слутио да ћу Милоша Ђурића срести на студијама чисте философије, и да ће ми он и дати дозволу да пређем на психологију.
Постоји у човеку стално искушење преузимања прерогатива богова, њима су нарочито подложни хероји, јер их њихови подвизи лако психолошки корумпирају, богови намамљују људе у та искушења, и затим их сурово кажњавају, успутно откривајући њихове лажне улоге. Те психолошке игре по правилу су везане за власт, јер власт над људима (макар и у малим грчким градовима и краљевствима) даје привид божанских моћи, најпре кроз улоге делилаца судбине људи. Тоталитарне идеологије понављају тај стари образац психолошког искушења, нуде неограничену, божанску моћ, на свом челу имају оне који заиста пружају привид те (лажне) божанске моћи, зато оне делују тако дезинтегришуће, неумитно наступајуће, зато уливају такав страх у људима и утисак неодбрањивости, зато развијају слом моралности унутар бића тоталитарног друштва – и зато им тако неумитно прети пропаст.
Античку свест и политику, не само у доба грчке антике већ и касније, Милош Ђурић разматрао је у књизи Платонова академија и њен политички рад. Ту књигу Ђурић је писао у тешким ратним временима (1942), тада из разумљивих разлога није могла бити објављена, јер је говорила о моралној кризи европске цивилизације, посебно Немачке, која је и била предводник те кризе, али из истих разлога није могла бити објављена ни после рата, усред тоталитарне комунистичке власти. Милош Ђурић није био психолог, само је дотицао психолошка питања, и то углавном посредно, преко језика, говора и значења речи, није располагао одговарајућом терминологијом којом би описивао проблем тоталитарне, затворене свести, али текстови писани на основама разумевања античке традиције који се баве моралним, естетским и језичким расуђивањем (што све лежи у основама психолошких процеса) морали су бити подједнако сумњиви и интернационалсоцијалистима, као што су били националсоцијалистима. Књига је стога објављена двадесетак година касније, прокријумчарена међу издањима Академије наука, у малом тиражу, готово да је прећутана, случајно сам на њу наишао, можда бих и прошао поред ње да сентиментално нисам био везан за драгог чика Мишу. Тада, почетком шездесетих година, покушавао сам повести разговор о тој књизи и њеним порукама, кругови у којима сам се професионално и приватно кретао морали су то знати, а ипак нико за ту књигу није ни чуо, понекад сам испадао непристојан – као да сам желео да неког ухватим у незнању, или да истичем своје знање. А хтео сам само да поведем разговор о психолошким наслагама (античке) традиције – како би она изгледала ако би се терминологија мало померила у односу на ону коју је користио Ђурић.
Био сам и под великим утиском скоро свеобухватне интуиције М. Ђурића. Говорећи језиком староантичке традиције, вероватно због злехудих времена покушавајући да говори у алегоријама, и свакако због тога што није располагао језиком психолошке дисциплине – или због свега тога заједно – Платонова академија више интуитивно наслућује фундаменталне психолошке процесе преовлађујуће у нашем столећу но што о њима експлицитно говори. Ту интуицију Милоша Ђурића схватио сам са закашњењем од неколико деценија преко избора Одабраних трагедија Есхила и Софокла. Својевремено, кад сам као надобудан младић држао у рукама књигу тих трагедија, издату средином двадесетих година од Српске књижевне задруге, са добро познатим, присним корицама, мислио сам да се унутар тих корица садржи само оно што је репрезентативно, најрепрезентативније од литерарног стваралаштва грчке антике, и да је то цео садржај те књиге, да ништа преко тога у њој не постоји. Тек касније, после многих сумњи и разочарења у теоријску зграду класичне психоанализе, а нарочито после Платонове академије, разумео сам да је М. Ђурић још онда, двадесетих година, осетио морални и психолошки слом европске традиције, и да његов избор трагедија није случајан. Од Есхила је узео Везаног (не Окованог!) Прометеја и Агамемнона, а од Софокла Цара (!) Едипа и Антигону. Прометеј није био окован, са сугестијом да је у питању нека регуларна процедура, готово да би могао бити неки робијаш окован на основу закона и због грехова, већ је био подло везан, ван реда и закона, у ирегуларној процедури, на неограничено, бескрајно време. А Едип се свуда преводи као Краљ, или се изоставља титула и остаје само име, Едип, само га је (међу неколико десетина мени познатих извора) М. Ђурић превео са титулом цара, апсолутног владаоца, свеобухватног у својој моћи. Већ то померање у значењима преведених наслова трагедија указује на садржај оног што је М. Ђурић наслућивао, а још више сам садржај одабраних трагедија. Све оне непосредно садрже проблем судара човека с трансцендентним светом, покушај појединца да преузме његове прерогативе, слом човекове моралности, и затим наилази сурова казна којом богови кажњавају оне који настоје да зађу у трансцендентни свет, с њим се идентификују, и преузму његове моћи.
Едипа је Ђурић морао узети јер је једна од најрепрезентативнијих драма (трагедија) грчке антике, и још у време објављивања превода био је узношен и оспораван јер је средином двадесетих година психоанализа доживљавала највећу експанзију, постала масовно позната, посебно због Едиповог комплекса, свог средишњег теоријског појма, па су за Едипа морали знати многи, и они који са староантичким светом нису или не би имали никакве везе. Баш тада појавио се „Цар“ Едип, свемогући властодржац, јер је Ђурић као врстан познавалац грчке антике (за разлику од психоаналитичара, који су се према њој односили импровизовано) у тексту драме осетио да Едип није био заокупљен инцестралним тежњама, како га је (импровизовано) видела психоанализа, већ апсолутном моћи, која се само операционалише, и то делимично, у царској власти, такође апсолутној. Све што је Едип свесно или несвесно радио водило га је апсолутној моћи, почев од његове тежње да поново оплоди материцу у којој је својевремено био зачет. Оженивши се својом мајком, Едип је тежио да преузме божанске моћи стварања живота и самостварања. Убивши оца, Едип је уклонио сведока сопствене лажне улоге, и још преузео краљевство, које му је омогућавало власт на земљи и играње улоге делиоца судбине, што је такође божански атрибут и прерогатив. Богови су Едипа намамили у клопку, из улоге хероја покушао је прећи у улогу бога, прва улога му је била права, стварна, друга лажна, погрешна и грешна, и тада су га богови суочили с његовом самообманом.
У том суочавању је и највећи заплет драме. У античком менталном свету богови су лако прелазили из трансцендентног у овоземаљски свет, и ако би се људи с њима идентификовали и покушали преузети њихове божанске моћи, имали су у својим веровањима непосредно дате узоре, и могли да замисле да поседују божанске моћи и да се само налазе у фази пребивања на земљи, како су често чинили и прави богови. Стога Софокле у драми није дао велики простор психолошким механизмима преузимања лажних улога, јер је његовим савременицима тај проблем био јасан и као искушење свеприсутан, нарочито код хероја. Софокле се највише бавио проблемима сазнавања лажних и грешних улога, нарочито улогом Јокасте, Едипове мајке и жене, која га одговара од трагања за истином. Јокаста слути истину и наговештену пропаст, и зато наговара Едипа да заједно побегну од истине – и то бекство од истине (не од слободе) основни је егзистенцијални проблем савременог појединца, и мора послужити као почетно објашњење за тему с којом сам и започео ову дугу и заобилазну белешку.
Само утолико је читава западноевропска култура имала права да истури Едипа као основни образац менталног функционисања савременог човека (није у питању само психоанализа, она је овде узгредни производ читаве једне културе). Све идеологије нашег столећа подразумевају преузимање божанских прерогатива, играње лажних божанских улога и паралелно бекство од истине, брижљиво компоновано. Софокле је и Едипа и Јокасту привео истини, и обоје су прошли кроз страшни чин покајања и искупљења греха. Али ментални свет нашег доба не само што је у грчу неуспелог, кичерајског и лажног преузимања божанских моћи, већ и у грчу самообмањивања и бекства од истине, и то бекство такође је кичерајско, и зато је наше доба тако препуно свакојаког кича.
Западноевропска духовност испред себе је лукаво истурила психоанализу, чији се основни психолошки рад састоји у скривању истине – то чак није ни улога Јокасте, мада има неке њене примесе. Подмећући Едипа као сексуални и инцестрални проблем, гурајући нашег савременика у опсесивно-компулсивне сексуалне тежње, заводећи га само парцијално и безначајно истинитим инцестралним објашњењима, еротизујући читав његов живот, та духовност, која се само служи психоанализом као згодним средством и тобожњим ореолом науке, не допушта оно што је Софокле допустио својим несретним јунацима – да се боре за истину и да је ипак сазнају, свеједно што је цена сазнања скупа, јер она се (тек тада) ипак може искупити искајавањем греха и опроштајем и људи и трансцендентног света.
Извод из књиге: Драган Крстић, Психолошке белешке 1982-88, у припреми у издању Балканије, Нови Сад
Извор: https://stanjestvari.com/2023/01/20/krstic-bekstvo-od-istine/
